Кладовски транспорт

У историографији се под именом Кладово транспорт мисли на групу од 800 аустријских, 200 берлинских и данцишких, као и 100 чехословачких Јевреја који су новембра месеца 1939. године напустили Беч, пошто су се као припадници јеврејске популације нашли на удару антисемитског законодавства из октобра 1935. године (Нирнбершки закони) и Централног бироа Рајха за јеврејску емиграцију, којим је у циљу спровођења немачке званичне политике решавања „јеврејског питања“ руководио Адолф Ајхман, да би лађама низ Дунав и преко Црног мора илегално, тј. без сертификата британске мандатске владе стигли у Палестину.

Јеврејске избеглице из Кладовског транспорта испод палубе током путовања од Кладова до Шапца.

Прогнани су напустили Рајх без икаквих средстава. Са собом су могли понети само један ранац који није смео бити тежи од 8 кг. Могао је садржати само најнужније предмете за личну употербу. Тзв. „слободна граница за исељавање“ износила је 10 РМ у девизама. Новац се предавао вођама пута. Појединцима који су се усудили да са собом понесу новац, накит и папире од вредности, исти су одузимани на границама у колико нису имали срећу да их сакрију. Трећину Транспорта који је, након пристизања возом у Братиславу, прву станицу након Беча, бројао око 1102. лица, чинили су припадници популације између 18. и 35. година старости. Једну трећину представљала су деца и млади до 17. година старости од којих је половина била у пратњи својих родитеља а друга половина под заштитом разних ционистичких омладинских удружења. Остатак групе састојао се од парова и старијих људи. Учесници и учеснице транспорта представљали су по свом социјалном пореклу најшароликији могући спектар средњоевропског јеврејског становништва. Њихов однос према јеврејској вери био је врло различит тј. кретао се од ортодоксних преко умерено традиционалних до атеиста.

Јеврејске избеглице из Кладовског транспорта, стоје на палуби једне барже у луци Кладова

После десетодневног боравка избеглица у Братислави, 4. децембра 1939. године брод Уранус испловио је из луке и упутио се Дунавом преко Будимпеште ка територији Југославије. Већ 5. децембра стигла је вест да Југославија није дозволила пролаз, па је брод враћен у Братиславу. Осам дана касније тј. 13. децембра 1939. године Уранус је испловио из зимске луке у Братислави. Већ у 19 часова истога дана брод са избеглицама допловио је до Будимпеште. Наредног дана тј. 14. децембра 1939. године, у сред реке, избеглице су пребачене на три југословенска брода (пароброда): Цар Никола, Цар Душан и Краљица Наталија. Пут је настављен али не за дуго. Брод се овога пута зауставио у пристаништу Прахово тј. на тромеђи Југославије, Румуније и Бугарске јер су румунске власти забраниле пролазак бродова преко своје територије. 29. Децембра 1939. године под изговором да се не може даље, врло лоших временских услова, реке која је почела да се леди брод се вратио до Кладова. Избеглице су требале да остану у Кладову све док се лед не отопи.
До пролећа 1940. године Транспорт је нарастао на око 1200 особа јер му се у Кладову прикључила група од двадесетак млађих људи из Пољске који су допутовали преко Загреба.

Шиме Шпицер, генерални секретар Савеза јеврејских вероисповедних општина Југославије

Прве вести да ће бити пребачени у Шабац дошле су до избеглица почетком септембра 1940. године. Тада се говорило да ће половина људи из групе на основу наређења југословенског Министарства унутрашњих послова бити пребачена у Шабац под изговором да је веома тешко збринути велики број људи у мало месту као што је Кладово. Иза одлуке државних власти о пребацивању Јевреја из Кладовског транспорта који је сада бројао око 1200 људи из Кладова, града на граници са Румунијом до Шапца, града у унутрашњости Србије стајали су други разлози. Из извештаја Шиме Шпицера, генералног секретара Савеза јеврејских вероисповедних општина Југославије јасно се види да је непосредан узрок премештања избеглица из Кладова у Шабац била намера југословенских власти да избегну сусрет и евентуални инцидент између јеврејских избеглица и фолксдојчера који су пресељавани из Бесарабије и Северне Буковине у Немачку. Та могућност је постојала јер су Прахово и Кладово одређени за прихватна места фолксдојчерских пресељеника.
19. Септембра 1940. године Кладовски транспорт напустио је Кладово. Крећући се узводно Дунавом и Савом, преко Београда, око 1200 јеврејских избеглица пристигло је 22. септембра 1940. године у Шабац, град на десној обали Саве који је у том тренутку имао око 16 000 становника.
Само неколико недеља пре немачког напада на Југославију мања група из Кладовског транспорта успела је да добије сертификате односно улазне визе за Плестину. Тачан број припадника ове групе коју су чинили пре свега млађи људи није могуће утврдити и он се креће од 200. до 280. За избеглице које су остале у Шапцу, немачки напад на Југославију значио је, сем малобројних изузетака, и њихов крај.
Због погибије 21. немачког војника између Београда и Обреновца (близу Тополе) генерал Беме је 4. октобра 1941. године наредио да се стреља 2100. затвореника из концентрационих логора у Шапцу и Београду (првенство су имали Јевреји и комунисти).

Групни портрет јеврејских логораша приликом косидбе сена у Шапцу

11. октобра 1941. године из концентрационог логора у Шапцу на Сави изведено је 805. Јевреја и Рома. 12. и 13. октобра 1941. године сви су стрељани и сахрањени у претходно ископаним ракама у мачванском селу Засавици.
Ексхумација жртава стрељаних 12. и 13. октобра 1941. године извршена је 12. јуна 1945. године. Према записнику Анкетне комисије Среског повереништва за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача састављеном у Богатићу, средишту Мачванског среза, на дан ексхумације у Засавици су ексхумирана 834 тела. Од тога 832. мушкарца и две жене. Од 832. ексхумирана мушка тела, 725. Јевреја избеглице, 23. Јевреја из Шапца и 84. Рома међу којима је био и један број Срба.
26. јануара 1942. године јеврејске жене и деца упућени су из логора у Шапцу ка јеврејском логору у Земуну тј. на Сајмишту. У овој групи налазило се 266. јеврејских жена и деце који су били припадници Кладовског транспорта поред 34. јеврејске жене и малишана из Шапца.
До маја месеца 1942. сви су побијени на путу од Сајмишта до Јајинаца у озлоглашеном камиону који је после Другог светског рата добио назив „душегупка“. Њихова тела никада нису ексхумирана и идентификована јер је акцијом Посебне команде 1005 (Sonderkommando 1005), посебне јединице задужене за уклањање трагова масовних злочина, од новембра 1943. до почетка марта 1944. године, вршено систематско уништавање трагова масовних злочина спаљивањем лешева убијених и закопаних жртава.

Ауторка: мр Сања Петровић Тодосијевић

Advertisements