Нацистички логор на Београдском сајмишту

Нацистички логор на Београдском сајмишту, налазио се на месту где је септембра 1937. године отворен Први београдски сајам. Логор је смештен међу павиљонима некадашњег Београдског сајма. Сајмиште је претворено у логор, намењен за интернацију и истребљивање Јевреја са простора окупиране Србије. Основан је децембра 1941. године од стране немачке окупационе власти.

Предратни изглед Сајмишта

Предратни изглед Сајмишта

Централна осматрачка кула у којој је била смештена управа логора

Централна осматрачка кула у којој је била смештена управа логора

Службено назван Јеврејски логор Земун (Judenlager Semlin) постао је место страдања више од  6000 Јевреја, углавном жена, деце и старих, у периоду од краја 1941. до маја 1942. године. Јевреји су убијани на суров начин помоћу својеврсне “покретне гасне коморе” – камиона познатијег као “душегупка”. Логор на Сајмишту у периоду од маја 1942. до јула 1944. године променио је своју првобитну намену. Претворен је у Прихватни логор Земун (Anhaltelager Semlin) намењен за политичке затворенике, који су већином даље транспортовани у логоре широм Немачке и окупираних земаља. Од укупног броја интернираних логораша у овом прихватном логору (њих око 32000), нешто више од 10600 је убијено, умрло од глади, тешких услова живота у логору или болести. Сајмиште је постало центар Холокауста у окупираној Србији, место страдање не само Јевреја, већ и људи других националности и вера, Рома, антифашиста, али и свих оних неподобних да се одрже у нацистичком поретку.

Холокауст у Србији

После окупације Краљевине Југославије, територија данашње Србије била је подељена на пет окупационих зона. Највећи део Србије био је под војном управом нацистичке Немачке (централна Србија, северни део Косово и Банат), док су остали делови Србије били су под окупационом влашћу Мађарске (Бачка), Бугарске (југоисточна Србија са делом Косова), Албаније (највећи део Косова и Метохије) и Независне Државе Хрватске (Срем). Према новијим истраживањима на немачком окупационом подручју Србије живело је око 16.600 Јевреја од којих је, током Другог светског рата, страдало око 13.600 (81,92%). Око 1200 јеврејских избеглица из Средње Европе ликвидиране су на немачком окупационом подручју у Србији током рата. Од укупног броја Јевреја које је рат затекао у окупираној Србији страдало је око14800 или 83.14%.

Депортације Јевреја

Депортације Јевреја

Наредба од 16. априла 1941.

Наредба од 16. априла 1941.

Од првог дана окупације, чланови јеврејске заједнице били су подвргнути различитим облицима дискриминације. Већ 16. априла 1941. године, непосредно пре капитулације Југословенске војске, Вилхелм Фухс, шеф Специјалне јединице немачких безбедносних снага, наредио је попис београдских Јевреја. Јевреји су морали да се пријаве немачкој полицији како би добили жуте траке које су морали да носе. Потом су уследиле и друге мере, које су ступиле на снагу наредбом Војног заповедника у Србији објављеној 31. маја 1941. године. Јевреји и Роми искључени су из привредног и јавног живота, одузета им је имовина, а били су у обавези да се региструју у посебне спискове и упућивани су на присилни рад. Наредбом је прописано обавезно ношење жутих трака за Јевреје, забрањен им је рад у јавним установима и у професијама правника, лекара, стоматолога, ветеринара и фармацеута. Поред тога забрањена им је посета биоскопима, позориштима, местима забаве, спортским теренима и пијацама. Јевреји су тиме у потпуности друштвено изоловани и гурнути на маргину друштва, што је био само увод у трагедију која ће уследити.

Систематско уништење Јевреја у окупираној Србији одвијало се у две фазе. У првој фази која се одиграла од јула до новембра 1941. године, највише су страдали мушкарци у оквиру мера одмазде које су спроводиле снаге Вермахта. У другој фази, између од децембра 1941. до маја 1942. године, старци, жене и деца интернирани су у логор на Сајмишту (Judenlager Semlin) где су убијани гушењем у гасном камиону.

Устанак у Србији избио је упоредо са почетком напада Немачке на Совјетски Савез, у лето 1941. године. У септембу 1941. године када су се борбе распламсале, партизанске и четничке јединице запоселе су поједине градове које је немачка окупациона војска напуштала. Устанак у Србији нацисти су означили као дело „Светског Јеврејства“. Уједно то је био почетак систематског уништења јеврејског становништва на територији окупиране Србије. Гушење устанка у Србији пратиле су сурове мере одмазде над цивилним становништвом. Заједно са хиљадама српских талаца, убијени су готово сви јеврејски мушкарци.

Април, 1941. - Београдски Јевреји прикупљени на Калемегдану за принудни рад

Април, 1941. – Београдски Јевреји прикупљени на Калемегдану за принудни рад

Као одговор на антифашистички отпор, главнокомандујући генерал немачке војске у Србији, Франц Беме увео је такозване „мере покајања“. За сваког убијеног немачког војника требало је стрељати 100 цивила, а 50 за сваког рањеног. У Бемеовом наређењу наглашено је да таоци морају бити узимани из редова комуниста и њихових симпатизера, Јевреја и демократски настројеног становништва. Српско цивилно становништво страдало је највише у градовима у унутрашњости, где је број локалних Јевреја и комуниста био недовољан да испуни предвиђену квоту талаца. У масовном стрељању грађана највише су погођени Краљево (стрељано је око 2250 грађана) и Крагујевац (стрељано је око 3000 грађана).

Немачке власти су још крајем августа 1941. године, наредиле масовно хапшење јеврејских мушкараца који су затварани у концентрационе логоре у Београду (Топовске шупе) и Шапцу. Првобитна намера била је да се Јевреји депортују на исток, међутим од тога се одустало и примењен је метод који су нацисти користили за убијање Јевреја у окупираним деловима Совјетског Савеза – “стрељачке одреде смрти”. Од октобра месеца 1941. године почињу масовне егзекуције јеврејских заточеника у логорима у Београду и Шапцу. Камиони крцати затвореницима одвожени су до губилишта у селима Засавица (код Шапца) и Јабука (код Панчева).

Стратиште Јајинци

Стратиште Јајинци

Јеврејски логор Земун – Judenlager Semlin

Пошто је већина јеврејских мушкараца побијена у оквиру мера одмазде које је спровео Вермахт, женама, деци и старцима било наређено да спакују личне ствари и јаве се јеврејском оделењу Специјалне полиције у Улици Џорџа Вашингтона. Почевши од 8. децембра 1941. године, преостали Јевреји на немачком окупационом подручју у Србији, (углавном жене, деца и старци), интернирани су у павиљоне Београдског сајма, који је преуређен у логор. Током јануара 1942. године, пристигли су јеврејске жене и деца из окупиране Србије (из Шапца, Ниша, Крагујевца, Косовске Митровице, Новог Пазара). Ускоро је читава јеврејска заједница била је смештена у логор на Београдском сајмишту. Логор на Београдском сајмишту, добио је службени назив Јеврејски логор Земун (Judenlager Semlin). Налазио на територији Земуна, који је био у саставу НДХ. Немачка окупациона власт из Србије тражила је од хрватске стране да се објекти сајма користе као логор. Хрватске власти сагласиле су се уз услов да се логор снабдева из Србије и да га чувају немачке снаге. Услови живота у логору били су јако лоши, заточеници су патили од глади и хладноће. Због нехуманих услова најпре су почела да умиру деца и старије особе. Немачка окупациона управа одлучила је да се Јевреји заточени на Београдском сајмишту убију на суров начин уз помоћ камиона гасне коморе.

Камион за убијање гасом - "душегупка"

Камион за убијање гасом – „душегупка“

Команда Гестапоа у Берлину изумела је монструозно средство за масовно убијање Јевреја. Камион-гасна комора испробан је на совјетским ратним заробљеницима у логору Хелмну у Пољској. Познатији као “душегупка”, гасни камион (нем. Gaswagen) је специјално возило намењено за гушење Људи које су нацисти користили за масовна убиства током Холокауста. Жртве су убијане у путничком одељку камиона тако што би се издувни гасови (угљен моноксид) током вожње испуштали у унутрашњост камиона. Када је усавршена технологија ефикаснијих гасних комора, нацисти су престали са коришћењем камиона убица. Један овакав камион стигао је у Србију у марту 1942. године, са двојицом СС подофицира Вилхемом Гецом и Ервином Мајером, који су били задужени за спровођење овог злочиначког плана[1]. У другој половини марта немачка полиција ухапсила је све лекаре и болеснике из Јеврејске болнице у улици Високог Стевана. Из те групе између 700 и 800 Јевреја убијено је у гасном камиону. Тела жртава закопана су у припремљеним јамама у Јајинцима. Након убијања Јевреја из Јеврејске болнице, гасни камион пребачен је на Сајмиште где је наставио извршење злочиначког задатка.

У периоду од краја марта до 10. маја 1942. године, јеврејски заточеници из логора на Београдском сајмишту убијани су у камиону, на путу од логора до припремљених јама у Јајинцима. Поштеђена је свега неколицина Јеврејки, које су биле удате за нејевреје и за које су њихови мужеви подносили молбе да буду ослобођене. Једна од преживелих била је и Хедвига Шенфајн чији је муж био Јеврејин, лекар у Косовској Митровици, који је претходно био убијен. Хедвига Шенфајн и њене две кћери преживеле су захваљујући интервенцији Швајцарског посланства, обзиром да је Хедвига била швајцарски држављанин. Хедвига је у својој изјави пред Државном комисијом за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача након рата оставила драгоцено сведочење о логору и страдању Јеврјеја убијаних у гасном камиону. “Одмах по нашем доласку у логор Немци су саопштили да ће се логор постепено испразнити, јер ће на Сајмиште довести комунисте, али нису хтели рећи куда ће нас одвести… За прве транспорте позивали су лица да се добровољно јаве, и то су прво позивали групу са којом сам и ја дошла – Јевреје из Космета. […] Онима који су били одређени за транспорт, наређено је – или, тачније, љубазно саветовано – да највредније ствари понесу са собом, а да све остало брижљиво упакују и на пакету ставе своју тачну адресу. […] Тако су ти транспорти одлазили скоро сваког дана. Недељом и празницима обично није било транспорта, али је било дана када је аутомобил долазио и двапут. Шофер сивога аутомобила улазио је често у сам логор, сакупљао децу око себе, миловао их, узимао у наручје и делио им бомбоне. Деца су га волела, и увек кад би дошао, трчала му у сусрет по бомбоне. Нико у логору није слутио да људе одводе у смрт. Чврсто се веровало да се ради о пресељењу у неки радни логор.”[2]

Емануел Шефер (лево) и Бруно Затлер испред бугарске амбасаде у Београду, септембра 1943.

Емануел Шефер (лево) и Бруно Затлер испред бугарске амбасаде у Београду, септембра 1943.

Међу појединцима одговорним за злочин у Логору на Сајмишту посебно се истичу: Емануел Шефер – шеф свих полицијских служби у Србији, Бруно Затлер – шеф Гестапоа у Београду и Херберт Андорфер – командант Јеврејског логора Земун, са својим помоћником Едгаром Енгеом. Органи домаће колаборационистичке администрације, „Комесарске владе“ Милана Аћимовића и „владе народног спаса“ Милана Недића, који су учествовали у потерама и хапшењу Јевреја, сносе такође велики део одговорности за овај злочин.

Према Кристоферу Браунингу, убијање српских Јевреја на Сајмишту је почетак ширег плана уништења европских Јевреја. Конструисање камиона и његова употреба у убијању, „наговестило је ефикасност и рутинску хладнокрвност које ће касније бити усавршена у логорима смрти“. У Јеврејском логору Земун, за мење од два месеца, ликвидирано је нешто мање од половине укупног броја Јевреја са територије окупиране Србије. Тако је Србија постала прва територија под нацистичком окупацијом која је проглашена за „очишћену од Јевреја“ (Judenfrei).

Хилда Дајч, слика снимљена пре Другог светског рата

Хилда Дајч, слика снимљена пре Другог светског рата

Једна од заточеница логора била је Јеврејка Хилда Дајч, која је захваљући својим писмима постала један од симбола Логора на Београдском сајмишту. Писма Хилде Дајч нуде драгоцен увид у сурове услове живота у Јеврејском логору на Сајмишту, у периоду од децембра 1941. и маја 1942. године. Хилда Дајч се добровољно пријавила да оде у логор као медицинска сестра. Сачувана су четири писма Хилде Дајч које је она тајно послала својим пријатељицама у Београд. У четвртом писму Хилда описује својој пријатељици услове у логору: “Ја ипак нисам такав нејунак као што би по овоме могла да судиш. Подносим све што мене погађа лако, безболно. Али та околина. То је оно што ме нервира. Људи ми иду на живце. Ни глад од које плачес, ни зима при којој ти се вода у часи и крв у жилама следи, ни смрад латрина, ни кошава, ништа није тако одвратно као гомила која заслужује сажаљење, а ти јој не мозес помоћи, него се ставити изнад ње и презрети је. Зашто тај свет говори увек само о ономе што вређа његова црева и остале органе врло цењеног кадавера. А пропос, пре неки дан смо уређивали лешеве, било их је 27, у турском павиљону, и то све у фронт. Мени ништа више није одвратно, ни мој прљави посао. Све би се могло само кад би се знало оно што се не може сазнати – када ће се отворити капије милости. Какве ли намере имају са нама? У сталној смо напетости: хоће ли нас стрељати, дићи у зрак, транспортовати у Поијску? То је све споредно! Садашњост само треба прескочити, није нимало пријатна, нимало.”[3] Хилда Дајч је поделила судбину већине својих сународника који су страдали у Холокаусту, угушена је у гасном камиону као и већина јеврејских логораша на Сајмишту.

Прихватни логор Земун – Anhaltelager Semlin

Када су последњи Јевреји из логора убијени маја 1942. године, логор је променио своју првобитну намену и постао прихватни логор за политичке затворенике, назван  Прихватни логор Земун (Anhaltelager Semlin). Логор на Сајмишту добио је улогу централног места за прикупљање и депортацију заточеника у друге логоре нацистичког Рајха са територије окупиране Србије. Немачкој војна индустрији осећала је велику потребу за радном снагом. Донета је наредба да се радно способни мушкарци са подручја ратних операција прикупљају у логору и одатле шаљу на присилни рад у Немачку или окупиране земље. Логор је и даље остао под управом Гестапоа. И у наредном периоду Логор на Сајмишту представљао је место на ком су затвореници масовно умирали од исцрпЉеност услед тортуре, физичког рада и болести.

Улаз у логор Сајмиште

Улаз у логор Сајмиште

Велики прилив затвореника стигао је у логор током лета 1942. године. Они су довођени са подручја насељених српским живљем у НДХ тј. са Козаре, из источне Босне и Босанске Крајине. Део заточеника био је пребачен и из усташких логора у Јасеновцу и Старој Градишки.Због проблема око смештаја, врло лоших хигијенских услова који су довели до избијања заразне епидемије, око 3000 логораша враћено је у Јасеновац, где су одмах убијени. Логор на сајмишту представљао је поред Логора на Бањици централно место за упућивање у друге нацистичке логоре, између осталих у Маутхаузен и Аушвиц.

Током савезничког бомбардовања Београда априла месеца 1944. године,  логор на Сајмишту је погођен, а страдало је између 80 и 120 логораша. Немци су започели пребацивање затвореника у друге логоре. Затим су немачке окупационе снаге маја месеца 1944. године, препустиле управу над логором полицијским снагама НДХ. Логор на Сајмишту је званично затворен јула месеца 1944. године.

Јеврејски логор Земун представљао је место највећег страдања Јевреја у окупираној Србији. Био је један од првих логора у Европи у коме је немачка окупациона власт спровела масовну ликвидацију Јевреја. Према резултатима новијих истраживања, у Јеврејски логор Земун интернирано је око 6.400 Јевреја и око 600 Рома. Убијено је око 6.320 Јевреја. Значајан број припадника ромске популације је пуштен. Око 56 их је убијено. У Прихватни логор Земун, интернирано је око 32000 људи. Страдало их је око 10636.

*Текст објављен у јануару 2014. у специјалном броју Хрватског повијесног портала посвећеног Холокаусту

 

Препоручена литература за наставнике:

  1. М. Кољанин, Немачки логор на Београдском сајмишту, Београд 1992.
  2. К.Браунинг, Коначно решење у Србији – Јуденлагер на Сајмишту – Студија случаја, Зборник Јеврејског историјског музеја, бр. 6, 1992, 407-428.
  3. В. Маношек, Холокауст у Србији, Војна окупациона политика и уништавање Јевреја 1941-1942, Београд, 2007.
  4. В. Глишић, Терор и злочини нацистичке Немачке у Србији 1941-1945, Београд, 1970.
  5. Ј. Бајфорд, Старо Сајмиште, Место сећања, заборава и спорења, Београд 2011.

[1] Kniževnik David Albahari u svom delu Gec i Majer, opisao je njihov zločinački poduhvat.

[2] Zločini fašističkih okupatora i njihovih pomagača protiv Jevreja u Jugoslaviji, str. 33 i 34

[3] Transkript je preuzet sa internet stranice https://www.open.ac.uk/socialsciences/semlin/sr/hilda-dajc.php