„Јевреји су мирно гледали смрти у очи. Понеки би узвикнуо ‘Доле Хитлер! ‘ или ‘Живео Стаљин! ‘. Мајке би држале децу на грудима… Наш учинак је био стотину људи за 40 минута. Место је било идеално, заробљеници нису могли да помогну…“

Овако  „хладно немачки“ извештавао је официр Валтер претпостављеног генерала Вурстера о стрељању у Јабуци 14. Октобра 1941, где су доведени људи из Топовских шупа, на београдској Аутокоманди. Један од убијених био је и Ижак Дезирер, отац Еве Дезирер, сада Ђорђевић, а тада 14 – годишње девојчице, његове јединице, наде и мезимице.

Стратиште и споменик у Јабуци где је стрељан Евин отац Ижак

– Оца сам последњи пут видела тог дана у Топовским шупама, где се налазио од августа месеца. Мајка и ја смо га два пута дневно обилазиле, ујутро и у подне. Виђали смо га кроз пукотине дасака. Пред крај, као да је знао, слао нам је поруке у којима је писало да нас две  „треба да се држимо и слажемо“,  „да се чувамо“, јер се  „не зна шта судбина може да донесе“ – присећа се данас 84 – годишња пензионисана лекарка из Панчева.

Трочлана породица Ижака Дезирера, југословенског држављанина са послом у Букурешту, лепо је живела све до 1938. Године и Аншлуса. Након тога морали су да напусте Румунију. У Београду им је 6. Априла пала бомба на стан у Душановој улици на Дорћолу. Прелазе у Панчево и, као и сви Јевреји тада, доживљавају тешка понижења – терање на принудни рад, отварање картотеке само за Јевреје, обележавање жутом звездом, полицијски час, забрана Јеврејима уласка у биоскопе, посластичарнице…

Оно што се спремало, убрзо је и стигло. Ноћно избацивање из стана, протеривање камионима за Београд, и чувени огласи – „Ко се не јави тог и тог дана пред синагогом биће стрељан“. Тако се и Евин отац пријавио, одведен је у Топовске шупе и касније стрељан на стратишту у Јабуци.

Одала пошту жртама нацизма: Ева Ђорђевић на гробљу у Панчеву

– Кад су тату одвели са Аутокоманде, градом се пронела вест да ће да купе и јеврејске жене и децу. Нисам хтела да идем из Београда надајући се вестима о оцу, за кога у том тренутку нисмо знали где је одведен. Жена нашег пријатеља, Немица Марија, рекла ми је: „Бежите, јако је лоше. Вести о оцу већ ће стићи“ – присећа се Ева.

Под окриљем мрака, у немачком камиону под цирадом, Ева и Марта Дезирер, у групи од двадесетак Јевреја, долазе до границе са НДХ, код Земуна са намером да наставе у Нови Сад који је тада под мађарском окупацијом и у ком Јевреји „лакше дишу“.

– Речено нам је да морамо да зауставимо дах док прелазимо границу. Није смео шум да се чује. Камион је, по декларацији, превозио неку робу, а у ствари, унутра је било 20 Јевреја – сећа се Ева те страшне ноћи.

Доласком у Нови Сад, код Немице Марије и њеног мужа Србина, опасности није био крај. Полицајцу на улици био је веома сумњив стан у ком су се, у том тренутку, београдски Јевреји склонили.

Све је то гледао домаћин са прозора и рекао: „Морате даље, на задњи улаз. Овде више није сигурно“. Касније су, присећа се Ева, сазнали да су њихове спасиоце исте ноћи ухапсили и мучили, али су их, на срећу, касније пустили.

Марта и Ева Дезирер побегле су у Мађарску, где је Ева иначе рођена и где су имале рођаке. До пред крај рата живеле су скривајући се, прелазећи из склоништа у склониште. Шест месеци пре пада Хитлера, хватају их и шаљу у концентрациони логор код Берлина.

– На срећу, било је то у другој половини 1944. Године, кад се крај рата већ осећао у ваздуху. У логору нас нису убијали у гасним коморама, али су нас мучили и услови живота били су неподношљиви – каже Ева.

Тек по повратку из логора у Београд, у Јеврејској заједници, Ева сазнаје да јој је отац, 14. Октобра 1941, оног истог дана кад га је последњи пут видела и, стицајем срећних околности (стражар је исто био Панчевац, Немац фолксдојчер) , загрлила и пољубила, погубљен у Јабуци. Један од оних „100 за 40 минута“ у извештају, преживелог и никад осуђеног, официра Валтера.

Да су Ева и њена мајка Марта само месец дана остале дуже у Београду (побегле су 31. Октобра) , задесила би их иста судбина као 6. 400 јеврејских жена у деце (и око 600 Рома) који су 8. Децембра интернирани у јеврејски логор Земун у тадашњој НДХ на левој обали Саве, познатији као Старо или Београдско сајмиште. Навршава се тачно 70 година од почетка тог „коначног решења јеврејског питања у Србији“. За само пет дана (од 8. До 13. Децембра) Јевреји су истерани су из својих станова, приморани да предају имовину, пребачени у логор Старо сајмиште и касније убијани у злогласним душегупкама. Данас, на нашу срамоту, на простору где се налазио логор, нема адекватног меморијалног центра.

Извор: Блиц

Advertisements