Очајна српска војска, исцрпљена тешким маршевима, глађу, болештинама и сталним борбама, буквално заглављена у албанским мочварама, блату и тресету подно албанских планина, ту на дохват мора и острва – на дохват спаса, ишчекивала је да се савезници некако договоре.
Заглибљени у расквашеном терену, дневно су се топили читави српски пукови и нестајали из бројног стања, а преморени, изнемоћали и изгладнели војници вукли су се и буквално гушили у блату.
Нихове заглављене ноге нису више слушале вољу. Маршевало се само пет до шест километара дневно.
Завладала је колера, напали тифус и дизентерија. Изнемогли и болесни српски војници, помодрели одхладноце, и рањеници, прекривени крвљу и блатом, преживљавали су своје последње дане.
Одбачени од савезника, препуштена сами себи, Србија се уздала још једино у Русију. Престолонаследник Александар 16. децембра упућује апел руском цару Николају Другом, којим га преклиње да учини нешто како би спасио српску војску од сигурне пропасти:
„…Са надом и уверењем, да ће се моја војска у Приморју Јадранскоме снабдети и реорганизовати на миру, помоћу, обећаном од Савезника, ја сам је превео овамо преко албанских и црногорских планина. Не нашавши ништа од онога овде, што јој треба да се издржава и реорганизује, она стоји данас пред најжалоснијим свршетком…Ја се надам да ће овај мој апел наћи одзива код Вашег Императорског Величанства…да ће интервенисати код савезника, да спасе српску војску од катастрофе“.
И, коначно, након вишедневних ишчекивања и тумарања српске војске од Скадра до Љеша, од Медове до Драча, од немила до недрага (а под ултиматумом Руског Цара) да ће, уколико савезници не помогну храброј Српској војсци и одмах не почну са њеном евакуацијом, Русија раскинути савез са Антантом и склопити сепаратни мир са Немачком, уследили су конкретни потези.
Француска је решила да се ефикасније ангажује без обзира на уговор са Италијом који јој је до тада везивао руке. Међутим, и оперативни договори савезника, око тога, на који начин, одакле, и где транспортовати српску војску ради реорганизације, текли су врло споро, уз честе измене договорених планова.
Тек 22. децембра извиђачка војна мисија, на челу са генералом Пиароном де Мондезиром, пристиже у Медову са основним задатком да сагледа шта је остало од Српске војске, у каквом је стању и да процени да ли се на њу може даље рачунати и има ли уопште вајде да се она реорганизује. “Ми управљамо своје очи и руке Француској, радите од нас шта хоћете”, био је резиме наше политичке и војне моћи и немоћи у том тренутку, последња искра наде да нас још једино Француска може спасити.
На основу извештаја, оцене и предлога мисије француског генерала Мондезира да се српској војсци помогне и да се она реорганизује негде у Француској, или Грчкој, генерал Луј Фурније 26. децембра издаје одобрење да се српска војска укрца у Медови и Драчу, а да ће искрцна станица бити северна Африка. Ова непрецизност око места искрцавања убрзо ће поново постати предмет дужих усаглашавања међу савезницима, чему треба додати и чињеницу да су већ након првог транспорта Италијани довели у питање и место укрцавања и тиме још више искомпликовали ситуацију. Све то скупа довешће до измена почетног плана у кључном тренутку нашег избављења, што ће српску војску коштати великих жртава. А те жртве могу се сагледати сабирањем гробова дуж маршруте од Драча до Валоне и свих оних који су своје кости оставили на Крфу, Виду и у Плавој гробници. Никада се неће сазнати тачан па ни приближан њихов број јер се ове додатне жртве никада нису избројиле али се процене крећу на неколико десетина хиљада умрлих.
Поступајући, у међувремену, по одобрењу генерала Фурнијеа, Врховна команда српске војске издала је 31. децембра наређење за прикупљање и ешалонирање трупа према медовском и драчком пристаништу и 4. јануара сачинила распоред укрцавања јединица у овим лукама. За то време у Бриндизи су допловиле француске оклопне крстарице Жиле Мишел (“Јулес Мицхалет”) и Виктор Иго и три транспортна брода, спремни да преузму прве транспорте наших војника са албанских обала и превезу их у Бизерту, али нису наишли на одговарајућу сарадњу италијанске флоте.
Командант Трупа нових области издао је 31. децембра наређење бр. 11391 да се Комбиновани одреди Вардарска дивизија првог позива, не чекајући смену на положајима, одмах крену ка Драчу и спреме за укрцавање у бродове. Наређењем Врховне команде О. бр. 26376 од 3. јануара у Комисију за укрцавање у медовском пристаништу, која је имала “неограничено право у свим питањима која се односе на укрцавање трупа” одређени су пуковници Миливоје Зечевић и Милан Недић и мајор Светислав Милосављевић (командант прихватног логора код Љеша), а за укрцавање у драчкој луци пуковник Драгутин Кушаковић, коњички потпуковник Антоније Антић и мајор Александар Пешић (командант раштбулског логора). За обезбеђење укрцавања у Медови одређена је Трећа армија, а у Драчу Тимочка војска. У логору је према овом наређењу морало у сваком моменту бити најмање 4000 војника.
Први транспорт српске војске укрцан је у Драчу 6. јануара. Изгледало је да је мукама српског војника дошао крај. Али, италијанска команда истога дана успоставља захтев савезницима да се промени место укрцавања и предлажу да то буде Валона. Нешто због неподесности и слабих капацитета лука (ниског газа за тако велике бродове), нешто због угрожености медовске и драчке луке од аустријске поморске флоте која је са две крстарице 12. јануара напала транспортне бродове у Драчу, али и са копнених праваца који су остали небрањени због капитулације црногорске војске, нешто због невичности наших старешина да боље организују укрцавање, а понајвише због саботирања италијанске команде (каприциозни капетан Лењани је 14. јануара укрцао само део планираног транспорта а 21. јануара прекинуо укрцавање и на обалу вратио већ укрцане војнике) – савезнички план евакуације доведен је у питање у најтежем тренутку по српског војника.
Транспорти су споро одмицали, а на лађе се дуго чекало. Евакуација се одужила. Председник комисије за укрцавање у Драчу пуковник Кушаковић 13. јануара јадикује Врховној команди:
„…Са транспортом трупа из Драча иде врло споро…Ако се продужи са оваквом спорошћу, оно се не може завршити ни за годину дана.“
Овај план показао се као неодрживо решење нарочито оног момента када је 13. јануара Аустро-угарска војска ушла у Цетиње. Првобитни план евакуације с тога је морао бити хитно измењен. Истога дана из Медове су обустављени сви поморски транспорти трупа. А када је 21. јануара црногорска војска капитулирала, битно се изменила целокупна војна ситуација у албанском приобаљу. Копнени путни правац од Бара ка Скадру и Медови остао небрањен а поморски од Боке ка Драчу отворен и угрожен. Од тога дана у Медову више није пристигла никаква пошиљка да не би пала у руке непријатељу. Из ове луке само су још у два наврата (19. и 23. јануара) испловили бродови натоварени избеглицама и изнемоглим, болесним и рањеним.
Новим планом евакуације, који су савезници почели припремати одмах по укрцавању првог транспорта (датум доношења плана поклапа се са поменутим захтевом Италије да се промени место укрцавања, а припремна наређења савезничким снагама за његову реализацију уследила су већ након два дана), одустаје се од Медове и Драча као ризичних и неусловних места за укрцавање. Одлуком савезника по новом плану од српске војске се тражи да се из прикупљених реона трупе усмере и одмаршују сувим до Валоне која се сада одређује као место укрцавања. Истим планом Крф се први пут помиње као место искрцавања јер су, одмах након упућивања првог транспорта у Бизерту, српска влада и престолонаследник Александар упорно инсистирали да се измени савезнички план у погледу места искрцавања тако да је то био и својеврсни одговор савезника на тај енергичан захтев.
Припремним наређењима за реализацију новог плана од 8. јануара регулисано је да снаге 6. пука афричких ловаца (коњица Колонијалних француских трупа) из Бизерте 11. јануара окупирају Крф и тамо створе основицу за искрцавање (Грчка се о томе неће питати), да се део француских поморских снага са Дарданела упути за Солун и у његовом залеђу успостави мостобран.
У састав колонијалних трупа које је упутила у северну Афрку, Француска је формирала Корпус зуава састављен од домородачког становништва које је било у служби војника и на положајима подофицирског ранга. Ове јединице биле су уочи Првог светског рата стациониране у посебној корпусној области у Алжиру. Осим тога и у формацији сваке колонијалне дивизије постојао је по један пук зуава.
Италији је овим планом наметнуто да преузме улогу заштитнице маршевских колона кроз Албанију, Енглеској да на Крф дотури потребну опрему за логоре и војску, Француској да преузме командовање над укрцавањем и да осигурава поморски транспорт на релацији Драч – Валона и одбрану конвоја од Валоне до Крфа за шта је ангажовано одељење торпиљера из Бизерте. Врховној команди српске војске наређено је да организује марш сувим за Валону, спроведе све потребне припреме уредног и организованог укрцавања у бродове и изврши извиђање Крфа.
У Комисију за укрцавање у Валони одређени су: пуковник Данило Калафатовић, мајор Милорад Петровић и артиљеријски мајор Пантелија Ђукић а за команданта логора у Арти одређен је мајор Милорад Петровић.
Јасно је, дакле, да је овако брза промена савезничког почетног плана у критичном тренутку, била последица њихове неслоге и лоше процене ситуације, а иза његове пропасти стајала је неодлучност савезника да реалности пруже енергичнији одговор.
Јасно је и да се наша војска, дакле, у северну Африку није упутила у амбијенту опште бежаније, неплански, својевољним одлукама појединих команданата, нити да тамо седе скрштених руку, већ по плану савезника и према наредби Врховне команде.
Нови план ни у чему није уважавао стање у коме се налази српска војска. За српске трупе он је значио додатни напор и додатне жртве, јер је у немогућим условима живим лешевима на измаку воље и снаге, тебало да маршују додатних 150 – 200 километара, а наметнут је и проблем евакуације стоке. Иако ће ова одлука савезника скупо коштати српску војску, већ исцрпљену једноипомесечним маршем, болештинама и глађу, импоновала је савезничка одлучност да коначно реше агонију једне војске.
На Крфу ће, као директна последица такве одлуке, бити лечено 28000 војника од којих ће на острву спаса заувек остати између 10 и 12 хиљада, а процењује се да је исто толико остало на крвавом маршу између Драча и Валоне. Према подацима француске комисије за превожење, на Крф доведено 138691 војника, а остало је у животу 133846 војника из чега произилази да је умрло 4745 војника.
Са Крфа за Солун, према евиденцији француске мисије за превожење бродовима, транспортовано је 110718 војника.
Треба истаћи да тачан број умрлих на Крфу није установљен јер у почетку није била успостављена евиденција о умрлим. Касније је евидентирано само 4845 умрлих што се донекле поклапа са наведеним подацима и рачуницом, али су изнете процене и заокружени подаци далеко тачнији.
Први ешалон те дуге колоне смрти (Моравска дивизија 1. позива из састава Трупа Нове области) укрцан је у Валони у велике француске лађе 28. јануара.
Ако се има у виду да је главнина српске војске пристигла на Јадранско приморје од 16. до 20. децембра, да је за укрцавање јединица за Тунис (из Драча, Медове и Валоне) утрошено активних 10 дана – од 6. до 16. јануара, за марш трупа сувим од Драча до Валоне 9 дана – од 19 до 28. јануара, а да је за транспорт трупа из Валоне за Крф утрошено 22 дана – од 28. јануара до 19. фебруара, простом рачуницом долазимо до закључка да је српска војска због лошег прихвата и измене плана савезника изгубила од 29 до 33 дана – округло месец дана. А то је месец дана умирања! Да је прихват српских трупа био правовремен и добро организован, целокупна српска војска била би на Крфу месец дана раније а број умрлих био би смањен за више од половине, јер је смрт нарастала прогресивно.

Амбасадори Грчке и Србије потписали су договор о острву Крф тиме су Срби који и даље зиве на Крфу добили својство расељених Срба.Овај договор је сачињен 2001.

Припремио: Сава Кнежевић VIII2

Advertisements