На овај снимак сам налетео док сам са ћерком преслушавао песме Колибрија са јутјуба. Једним увом сам слушао вести на којима су јавили да смо пропустили кандидатуру за чланство у ЕУ. Веома сам се растужио слушајући ову прелепу песму о љубави према очевима који су ишли у војску и бранили своју земљу у миру. Слушајући је данас осетим носталгију за неким давним временима. Схватам да не постоји ни та држава, ни то друштво – једино у ком је оваква песма могла настати. Више нема хора као што су били Колибри, нема ни певача за децу као Драган Лаковић, очеви више не иду у војску… Можда нема ни потребе за таквим песмама. Док се смрзавамо на перону чекајући да нас неки воз превезе у Европу, размишљам, шта нам је остало? Можда само сећање на безбрижно детињство у једној земљи које више нема.

Advertisements