Ознаке

,

Један долар и осамдесет седам центи. Било је то све. А од тога је шездесет било у центима. Центи уштеђени по један или два ценкањем с бакалином, пиљаром и месаром док се образи не запале од скривене самооптужбе због тврдичлука, извора таквог поступка. Дела их је три пута пребројала. Један долар осамдесет седам центи. А сутрадан је Божић.
Јасно је да ништа друго није преостало него да се баци на похабан диван и завапи. Дела је тако и поступила. Али то је њу подстакло на морално разматрање да је живот саздан од јецања, плакања и смеха, са плакањем као најјачим уделом.
Док домаћица постепено прелази из једне фазе у другу, обазримо се мало по дому. Намештен стан од осам долара недељно. Ако баш сасвим и није одговарао опису просјачког, ипак је изван сваке сумње припадао категорији која је наговештавала просјаке.
У трему, доле, налазило се сандуче за писма у које никакво писмо није могло да уђе и једно дугме за електрично звонце које ниједан прст смртнички не би могао да принуди да зазвони. Уз то је такође, као принадлежност овоме, била приденута једна карта која је носила име: Г. Џемс Дилингем Јанг:
То „Дилингем“ убачено је било у ранијем периоду благостања кад је њен власник имао плату од 30 долара недељно. Сад како је приход смањен на двадесет долара, слова „Дилингем“ су некако избледела као да су имала озбиљну намеру да се сведу на скромно и неразметљиво Д. Али кад год би г. Џемс Дилингем Јанг долазио кући и ушао у свој стан, бивао би ословљен са „Џим“ и нашао би се у топлом загрљају гђе Џемс Дилингем Јанг коју сам већ представио као Делу. Све је то било у најбољем реду.
Дела је завршила свој узвик и принела свом лицу крпицу од пудера. Стала је на прозор и с дужном пажњом бацила поглед на сиву мачку која се верала по сивом плоту сивог дворишта. Сутра је Божић а она је имала свега један долар осамдесет седам центи од којих би Џиму требало да купи поклон. То је био збир уштеђевине коју је она месецима скупљала цент по цент. Двадесет долара недељно не значе богзна шта. Издаци су били већи него што је предвиђала. Увек је тако. Свега један долар осамдесет седам центи. Свом Џиму. Много срећних часова је провела у измишљању шта ће лепо да му купи на поклон. Нешто лепо, ретко и вредно – нешто што би бар изблиза било достојно да буде Џимово.
Између прозора собе висило је огледало. Можда сте имали прилику да видите како изгледа огледало у стану од осам долара. Веома мршава и веома гипка личност могла би у брзој смени уздужних трака огледала да добије приближно јасну слику о своме лицу. А пошто је Дела била витка, лако јој је пошло за руком да савлада ту вештину.
Одједном се с прозора стуштила пред огледало. Очи су јој засијале, али лице изгубило боју за двадесет секунди. Хитро је расплела косу и пустила да падне у свој дужини.
А ето, било је два иметка на која су Џемс Дилингем Јангови били необично поносни. Један је био Џимов џепни часовник, који је некада био својина његовог оца и деде. Други је био Делина коса. Да је у стану преко светларника становала краљица од Сабе, Дела би једног дана избацила своју косу преко прозора да се суши, тек да напркоси драгом камењу и ђерданима Њеног Величанства. Да је краљ Соломун био портир куће са свим својим благом нагомиланиму подруму, Џим би сваки пут у пролазу извадио свој часовник, само да би сагледао трзај зависти његове браде.
Сада ето, дивна коса прекрила је Делу у таласима и светлуцању као водопад мрке воде. Допирала је до колена и готово да би јој могла да послужи као одећа. И онда је хитро и нервозно зачешљала косу. За тренутак се заклатила а онда мирно стала док суза – две нису кануле на похабан црвени ћилим.
Бацила је на себе свој стари мрки капут, ставила на главу стари мрки шешир. Замахом зашуштале сукње и још с блиставом искром у очима одлепршала је кроз врата низ степенице на улицу.
Где се зауставила писало је на фирми: „Гђа Софронија. Власи свих врста“. У једном залету Дела је устрчала степеницама, прибрала се затетурано. Госпођа, дебела и пребела, ледена и једва да је личила на „Софронију“.
– Да ли бисте хтели да купите моју косу? – упитала је Дела.
– Ја купујем косу – рекла је госпођа. – Скините шешир да видимо каква вам је коса.
Срозао се мрки водопад.
– Двадесет долара – рекла је госпођа одмеривши зналачком руком гомилу косе.
– Дајте ми их одмах – рекла је Дела.
Ох, и наредна два часа летела је на ружичастим крилима. Али не обазирите се на ово смушено поређење. Превртала је све могућне радње у потрази за поклоном за Џима.
Пронашла је најзад. Сасвим поуздано је за Џима створено и ни за кога другог. Ни у једној другој радњи није нашла нешто томе слично, мада их је безброј претурила од врха до дна. Био је то ланчић од платине за мали џеп, једноставан и прост, што једино суштином одаје вредност а не разним заводљивим шарама – као што све добре ствари морају да буду. Био је чак достојан оног часовника. У тренутку кад га је опазила већ је знала да ће бити Џимов. Личио је на њега. Мирноћа и вредност – опис применљив на обоје. Узели су јој двадесет и један долар за њега и она је пожурила кући са осамдесет седам центи. С таквим ланцем на часовнику Џим ће зажелети да у сваком друштву загледа колико је часова. Иако је часовник био диван, ипак га је понекад само стидљиво вадио из џепа због старог кожног каишића, којега је употребљавао место ланца.
Кад се Дела вратила кући, њен занос је мало спласнуо да би проговорила мудрост и разум. Извадила је гвожђе за коврџе, запалила гас и прионула да умањи рушевине које је направила великодушност као примеса љубави. А то је увек голем потхват, драги другови – мамутски потхват.
За тридесет минута њена глава била је начичкана ситним, уз главу приљубљеним коврџама којима је чудесно подсећала на одбеглог ђака. Дуго, пажљиво и критички је мерила у огледалу свој нови изглед.
Ако ме Џим не убије – рекла је у себи – пре него што се прибере од првог утиска, рећи ће да личим на хорску девојку с Конеј острва. А шта сам могла да урадим ја – ох! – шта са једним доларом осамдесет седам центи?
У седам часова била је готова кафа, а у тигању на упаљеном штедњаку чекале су шницле.
Џим никада није закашњавао. Дела је у руци превртала џепни ланчић и седела при углу стола близу врата на која је он увијек наилазио. Онда је чула његов корак на првој степеници сасвим доле и за тренутак пребледела. Имала је обичај да током дана у себи одмрмља ситне молитвице због најбезначајнијих ствари, а и сад је прошапутала: „Помози, Боже, да он верује да сам још лепа“.
Врата се отворила и Џим је ушао и затворио их за собом. Изгледао је мршав и веома озбиљан. Јадник, било му је свега двадесет и две године – а већ грца под теретом породице! Био му је потребан капут, а ни рукавица није имао.
Џим је ступио у собу непомичан као ловачки пас на мирис препелице. Очи је упро у Делу и у њима је био неки израз који она није умела да одгонетне и који ју је застрашио. Није то била љутња, ни изненађење, ни неодобравање, ни ужасавање, нити иједно од осећања које је очекивала. Он је једноставно буљио у њу тим особеним изразом лица.
Дела се извила око стола и пришла му.
– Џиме, драги – узвикнула је. – Немој да ме гледаш тако. Одсекла сам косу и продала је, јер нисам могла да дочекам Божић без поклона теби. Коса ће израсти поново – не замераш ми, је ли? Просто сам тако морала да урадим. Моја коса страховито брзо расте. Кажи ми: Срећан Божић! Џиме, и хајде да будемо срећни. Појма немаш како љубак – како леп, љубак поклон сам спремила за тебе.
– Одсекла косу? – упитао је Џим, мучно као да је до те очигледне чињенице дошао по цену најтежих умних напрезања.
– Одсекла и продала – рекла је Дела. – Хоћеш ли ме и даље волети, је ли? Ја сам и без косе ја, зар не?
Џим се обазро по соби на чудан начин.
– Кажеш да немаш више косе? – рекао је са изразом готово идиотским.
– Не тражи је више – рекла је Дела. – Продата је, рекла сам ти – продата и отишла такође. Бадње вече је, мили мој. Прими то, јер је отишло тебе ради. Ваљда ми власи на глави нису биле одмерене – наставила је изненадном озбиљном љупкошћу – али нико моју љубав према теби одмерити не може. Џиме, да ли да ставим на ватру?
Чинило се као да се Џим нагло пробудио из неког заноса. Загрлио је своју Делу. За неколико тренутака бацимо поглед у другом правцу на неки неважан предмет. Осам долара недељно или милион долара – каква је ту разлика? Математичар или уман човек даће вам погрешан одговор. Мудраци с Истока донели су поклоне од вредности, али овакав није био међу њима. Ова нејасна примедба објасниће се касније.
Џим је из џепа горњег капута исповртео неки омот и бацио га на сто.
– Не буди у заблуди, Дела – рекао је – што се мене тиче. Не верујем да би икакво шишање или бријање или шампони могли да смање моју љубав према мојој девојци. Али одвезаћу овај омот да разумеш зашто сам онако наопако изгледао малочас.
Бели прсти вешто су кидали и цепали омот. И онда је следио занесен врисак радости; а онда, авај! Нагла женска промена у хистеричан плач и јадиковање који су у магновењу морали да упрегну сву моћ умиривања господара стана.
Јер на столу су лежали чешљеви – читава гарнитура чешљева, за стране и потиљак за којима је Дела одавно чезнула пред једним излогом на Бродвеју. Дивни чешљеви, чиста кора корњачина, с ивицама од драгог камења – управо боје ишчезлих лепих власи. Знала је да су скупи чешљеви и јено срце је просто лудовало и вапило за њима без и најмање наде да ће их икада имати. И ето, сад су њени, али увојци које би тртебало да реси жељени накит, отишли су.
Али ипак их је она тутнула на своје груди и напосљетку подигла замагљене очи и уз осмејак казала: – Моја коса врло брзо расте, Џиме!
И онда је Дела скочила као опрљена мачка и узвикнула. – Ох, ох!
Џим још није видео свој лепи поклон. Она му га радосно принесе на длану. Мутан племенити метал као да је блеснуо сјајем од њеног пламеног и топлог расположења.
– Није ли сладак, Џиме? Претурила сам читаву варош да га пронађем. Сад ћеш по сто пута дневно да загледаш колико је часова. Дај ми твој часовник. Хоћу да видим како ће изгледати с њим.
Место да послуша, Џим се бацио на диван и забацио руке иза потиљка и смешкао се.
– Дела – рекао је – да оставимо наше божићне поклоне за извесно време. Сувише су лепи за ове часове. Продао сам часовник да би могао да ти купим чешљеве. Како би било да шницле ставиш на ватру.
Мудраци, као што знате, били су мудри људи – који су донели поклоне Детету у јаслама. Они су измислили обичај давања поклона о Божић. Пошто су мудри људи били, и њихови поклони су несумњиво мудри били, вероватно подесни да се замене ако су двоструко добијени.. Ето овде сам вам овлаш изнео догађај без последица двоје луде деце у једном стану, деце која су сасвим немудро жртвовала једно другоме највећа блага своје куће. Али нека буде упућена последња реч мудрацима данашњих дана да од свих поклона који се дају, поклони ових двоје били су најмудрији. Од свих који дају и примају поклоне, најмудрији су овакви какви су ови. Свугде најмудрији. Они су мудраци с Истока.

*                          *                          *

„Поклон мудраца са Истока једна је од најљупкијих прича које сам прочитао у животу. Може се слободно peћи да ово мало ремек-дело Вилијама Сиднија Портера – 0’Хенрија (1862-1910), представља идеалан образац кратке новинске приче – књижевног рода који код нас још увек не пуштају у узвишени храм Литературе. Сви они што су присиљени да се баве овим презреним књижевним родом, мамузајући своју изморену имагинацију, знају добро колико је тешко створити један овако савршен приповедачки облик са изненађујућим обртом на крају, што је изразита специјалност 0’Хенрија, настављача племените марктвеновске традиције. Последњих десет година свога живота 0’Хенри је писао по једну причу недељно, одрађујући уговор потписан у Њујорку. У тих десет година приповедачког рада потрошио је све искуство које је стекао као продавац у дрогерији, ранчер, цртач у катастру, благајник, бегунац, истоваривач банана и робијаш, поставши хроничар људи са маргина живота. Случај Деле и Џима из приче Поклон мудраца са Истока помогао је многим младим паровима да издрже тешке дане и открију лепоту љубави и сиромаштва“. – Момо Капор

Advertisements