Ознаке

Фабричка грешка СФРЈ 

Документарни филм“Дуго путовање” (у даљем тексту се користи скраћен назив филма) почиње онако како би сваки филм требао. Представља главне протагонисте, њихове животне приче и полако нас уводи у оне теме које ће бити разрађене у даљем току. Наши главни јунаци су два писца и један аутомобил. Један писац из Београда, Марко Видојковић, а други пореклом из Сарајева али због немилих догађаја са почетка 90 – их становник Загреба, Миљенко Јерговић. Трећи лик и њихов друг у овом путешествију од Триглава до Ђевђелије је Југо (симбол некадашњег братства и јединства земаља из којих потичу Јерговић и Видојковић, али и земаља које ће пропутовати). Циљ њиховог пута – пробијање временске опне од 15 година и покушај да се схвате разлози који стоје иза проблема који оптерећују Западни Балкан (израз са почетка XXI века који се односи на државе бивше Југославије, са изузетком Словеније). Пут почиње у Европској Унији, циљу којем теже све земље Западног Балкана, а на месту које је Јерговић окарактерисао као“творничка грешка СФРЈ”, у Блајбургу (данашња Аустрија). Блајбург, место страдања домаћих издајника (израз коришћен од партизана за колаборационисте али и политичке неистомишљенике) из Другог светског рата (усташа, четника, крижара итд.) о коме се није причало јер то домаћи издајници нису заслуживали. Након распада СФРЈ, ти исти домаћи издајници се глорификују као јунаци и жртве, једном речју мученици. Грешка, по Јерговићу, је у томе што се о овоме али и другим“незгодним” питањима из Другог светског није отворено говорило. Гурањем под тепих се само одложило настављање сукоба на овим просторима. Прво је почело у Словенији и Хрватској 1991.

I део – Хрватска и године које се враћају

У овом делу филма почиње прича о годинама које се враћају (мисли се на 1941. и 1991. али и данашњицу која је још увек под знаком питања). Наши јунаци обилазе места која су круцијална за ову причу (Кумровец, Јасеновац, Вуковар, резиденцију председника Републике Хрватске и Загреб) и причају са особама које су, свака на свој начин, повезана са овим питањем односно годинама које никако да прођу. Разговор се води са историчарима Твртком Јаковином и Славком Голдштајном по питању Блајбурга, односно Јасеновца. Оба историчара дају, у домену њихових сазнања, објективне податке о жртвама али и указују на присутност (у области образовања у некадашњој Југославији, односно у данашњој Хрватској) потребе за фалсификовањем података и прикривањем истих ради политичких циљева. Можда најсликовитији приказ ове негативне појаве је пример Папеновог лонца господина Голдшатјна. Лонца који је, под притиском изнутра, експлодирао 1991. Управо о “експлозији лонца из 1991” и његовим последицама Јерговић и Видојковић разговарају са председником Републике Хрватске, Стипом Месићем и Драгом Хедлом, новинаром из Вуковара. Теме разговора су сам распад СФРЈ, српско питање у Хрватској (питање повратка Срба) и суживот Хрвата и Срба у Вуковару, месту које је било једно од најпогођенијих“експлозијом”. Кроз разговор се сазнаје да је суживот два народа један од приоритета Хрватске али и да то није лако оствариво у пракси, по признању господина Месића. Господин Хедл нам даје пример суживота у вуковарским школама, које су подељене на српске и хрватске због само једног предмета – историје. Испоставља се да школа гради ефикасније ограде од оних традиционалних, од бетона и жице.

II део – Босна и Херцеговина (хармонија или хаос?)

Да те невидљиве ограде могу да (не) функционишу тј. да школа може да ствара хармонију или потенцијални хаос, најбоље се види у наставку путовања наша три јунака који стижу у дистрикт Брчко. Брчко, пример Босне и Херцеговине у малом, где живе сва три народа (бошњачки, српски и хрватски).
Овде Јерговић и Видојковић разговарају са професором историје, гимназије“Васо Пелагић”, Џевадом Чумићем. Ова гимназија осликава како је суживот ова три народа могућ иако су им уџбеници из историје, као и у Вуковару, сасвим другачији. Ту се поставља једно друго питање. Професор Трумић указује на то да за један исти догађај постоје барем два, дијаметрално супротна, погледа. На основу ове тврдње, професор Чумић сматра да уџбеници јесу битни и да они утичу на умове будућих нараштаја али да је исто тако битан сам предавач који врши интерпретацију дотичних уџбеника. Његова морална одговорност за оно шта и како предаје је есенцијална!

III део – Србија или све приче које требају бити испричане

Тек што су се дотакли ове озбиљне теме (одговорност интерпретатора историје и њихов утицај) филм тј. путовање аутопутем “Братства – јединства” се наставља. Два писца и њихов Југо стижу у Београд. Ту се сусрећу са писцем и политичарем, Вуком Драшковићем, као и историчарком, Дубравком Стојановић. Разговор са њима тече у правцу “мултиперспективности” историје (размишљање о историји из више углова и прихватање те плуралности) која би требала да се базира на школским уџбеницима што, наравно, није био случај у период од 1945 – 1991, а није ни данас. Један од аспеката ове теме о којој говори господин Драшковић је непризнавање четничког покрета за антиокупациони у период 1941 – 1945, приказивање четника у врло негативном светлу, а иделизовање партизана Ј. Б. Тита у уџбеницима бивше Југославије. Са друге стране, госпођа Стојановић указује на потребу данашњих држава (од Словеније до Турске) да уз помоћ историје и повратка у прошлост оправдају своје данашње постојање. Професорка наводи пример 12 уџбеника историје, из горе поменутих земаља, који на 12 различитих начина обрађују једну исту историјску тему. Овде би се потреба за мултиперспективношћу могла оправдати потребом да се бар све земље сложе да се не слажу (као и људи у њима). Након свега реченог, наш тројац напушта Београд и креће на завршни део пута. Крећу према Македонији, земљу коју суседи виде кроз призму “мултиперспективности”.

IV део – Македонија и потрага за идентитетом

Македонија, земља у потрази за идентитетом који јој оспоравају Србија, Бугарска и Грчка, док јој Албанци оспоравају западни део територије. Јерговић и Видојковић долазе у Скопље и покушавају, да кроз разговор са једном новинарком и једним археологом Министарства културе, пронађу одговор на горуће македонско питање – ко су Македонци? На први поглед се не види како ово питање има везе са СФРЈ и осталим земљама Западног Балкана. Како разговор одмиче, прво са Аном Петрушевом, а онда са Паском Кузманом, постаје јасно да је у суштини проблема опет образовање и уџбеници историје који преносе идеје политичке елите. Петрушева указује на ревизију македонске историје из периода СФРЈ, у којој се нагиње ка античким коренима (Александар Велики) и да је то питање, не само спољне, већ и унутрашње политике јер утиче на свакодневни живот људи у Македонији. Након свега реченог, по питању национализма, Јерговић и Видојковић седе на обали Вардара, у Скопљу, те доносе један закључак о овом питању које се протеже целим путем. Духовито карикирају националне поносе свих“народа и народности” бивше Југославије (Словенци тј. Карантани, Срби народ најстарији, Хрвати тј. Харавати итд) , а онда доносе свој суд. Свим национализмима је једна ствар заједничка, а то је да су отимачки тј. ако је нечије право на земљу јаче то је зато што је он ту први (најстарији) и то је само његово. Осталима се то право не признаје.
Пут тј. филм се завршава на граничном прелазу Ђевђелија (Македонија са Грчком – Европска унија) где Југо умире и тиме симболично означава крај једног дугог пута кроз историју, хисторију и повијест. Један животни циклус је готов.

Аутор:
Стефан Радојковић

Advertisements