Ознаке

Јевреји у Србији у раздобљу између Првог и Другог светског рата

Јеврејска заједница у Србији у међуратном периоду[1] чинила је једну од мањих верских заједница чије су грађанске тековине 19. века припадале различитим политичким, културним и економским наслеђима. Јеврејско становништво на територији данашње Републике Србије кретало се од око 25.000 у првим годинама после рата до око 33.500 пред Други светски рат. Јеврејске заједнице, Сефарди и Ашкенази, били су организовани у оквиру јеврејских општина, институција које су се бавиле верским, просветним, добротворним и културним радом, а у оквиру којих се одвијао живот свих Јевреја, чланова општине. Број јеврејских општина у Србији варирао је између два рата, а пред Други светски рат постојало је око 50 јеврејских општина. Најбројнија јеврејска општина била је она у Београду. Осим ње, јеврејске општине постојале су и у Бачкој Паланци, Бачкој Тополи, Врбасу, Вршцу, Зрењанину, Кикинди, Косовској Митровици, Крагујевцу, Лесковцу, Нишу, Новом Бечеју, Новом Пазару, Новом Саду, Панчеву, Пироту, Приштини, Руми, Сенти, Смедереву, Сомбору, Старом Бечеју, Суботици, Чаковцу, Шапцу… На челу јеврејских општина била је Управа, са председником јеврејске општине и Одбором, док је у свакој јеврејској заједници постојао и рабин. У првим годинама после рата основан је и Савез јеврејских вероисповедних општина Краљевине (СЈВО), као општа јединствена јеврејска организација која се бавила најзначајнијим питањима јеврејског становништва. Живот јеврејских заједница одвијао се кроз деловање организација и разних социјално-хуманитарних, верских, културних и спортских друштава међу којима је најзначајнији био Независни орден Бене Берит са средиштем у Београду, а касније и са огранцима у Новом Саду и Суботици. Стицајем историјских околности Јевреји су доминантно били грађанско становништво. По професионалној структури били су присутни у индистурији, трговини и банкарству, где су често имали већински и одлучујићи утицај. Најзначајнији Јевреји који су живели у Србији између два рата били су др Рафаел Финци, др Соломон Алкалај, др Јаков Челебоновић, др Давид Албала, Шемаја Демајо, Соломон Азриел, др Букић Пијаде, др Фридрих Попс, Моша Пијаде, Ото и Павле Бихаљи, породица Барух, Арон Алкалај, Аврам Левић, Геца Кон, др Жак Конфино, Исак Алкалај, Бенцион Були, Виктор Елек, Јулијус и Адолф Минх…

До тридесетих година 20. века антисемитизам, као претходница холокоауста, у Србији се углавном испољавао у виду повремених инцидената и у малобројним антисемитским публикацијама, које по обиму и интезитету нису имале размере присутне у другим европским земљама. На то је пресудно утицао долазак на власт нацистичке партије на челу са Адолфом Хитлером у Немачкој. То је утицало да од средине тридесетих година прошлог века антисемитизам постане организаванији, а његово деловање оштрије. Постао је све присутнији у штампи, посебно у листовима Време, Балкан, Мале новине, Буђење (Зрењанин), Дан Слободе (Сомбор), Слога (Сента), као и у публикацијама и брошурама попут Зашто се немачка брани од Јевреја (1933) и Немачка и Јевреји (1934), Протоколи сионских мудраца (1934)… Значајну улогу у ширењу антисемитизма имала је политичка организација Југословенски народни покрет Збор коју су предводили Димитрије В. Љотић (Драма савременог човека, Сад је ваш час и област таме, 1940.) и Милорад Мојић. У ширењу антисемитизма истакнуто место имала је организација немачке националне мањине са својим бројним публикацијама.

Југословенска држава је од 1938. године, због спољнополитичке ситуације, почела да доноси ограничавајуће мере због јеврејских емиграната из Европе који су од 1933. године пролазили или се на насељавали на територију Краљевине, што је кулминирало Кладовским транспортом. Законске мере против Јевреја у Краљевини Југославији донете су у измењеној спољнополитичкој ситуацији када је ослонац државне политике уместо на Француску усмерен на Немачку. У принципу, оне биле су релативно благе у односу на многе европске земље. Односиле су се на разна ограничења које истини за вољу нису увек доследно спровеђена. Министарски савет је 5. октобра 1940. године донео две антисемитске уредбе. Прва је била Уредба о мерама које се односе на Јевреје у погледу обављања делатности са артиклима људске исхране. Њоме је јеврејском становништву било забрањено пословање свим велетрговинима животним намирницама. Друга уредба тицала се ограничења уписа лица јеврејског порекла на универзитете, високе школе у рангу универзитета, више, средње, учитељске и друге стручне школе, тзв. numerus clausas. Ововм уредбом проценат јеврејских ученика и студената морао је да буде сведен на ниво процентуалног јеврејског удела у становништву.

Шоа, 1941-1944.

„Холокауст“ од грчког ὁλόκαυστος – потпуно спаљен, жртва паљеница боговима или душама покојника код Старих Грка и Римљана – страдање у Другом светском рату Јевреја, народа који је Хитлер сматрао непријатељем број 1. и хтео да их потпуно уништи. Такође се у истом смислу користи и назив „Шоа“ од библијског שואה [шоа:] – катастрофа, велика невоља, страдање. Овај други израз је исправнији јер термин „Холокауст“ није довољно адекватан – нити су нацисти убијали Јевреје као „поклон боговима“, нити су јеврејске жртве хтеле да то буду.[2]

Територија садашње Републике Србије нашла се за време Другог светског рата под влашћу више окупационих система: Бачка је била  у оквиру Мађарске, Срем под управом тзв. Независне Државе Хрватске, Банат је био посебна административна територија под управом банатских Немаца, Косово и Метохија су се нашли под италијанском окупацијом, док су осталу територију немачке окупационе власти држале под контролом уз помоћ локалних колаборациониста као „територију војно-окупационог подручја Србије“.

Према подацима Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача почетком 1941. на подручју данашње Републике Србије живело је око 39.282 Јевреја, а рат је преживело око 4.772 Јевреја.[3] Каснија истраживања уносила су одређене корекције у ове бројеве. Према најновијим истраживањима Милана Кољанина, на немачком окупационом подручју Србије живело је око 16.600 Јевреја (укључујући 3.700 у Банату) од којих је страдало око 13.600 (81,92%). Ако се томе дода и око 1.200 јеврејских избеглица из Средње Европе које су све ликвидиране значи да је од 17.800 Јевреја које је рат затекао на немачком окупационом подручју у Србији погинуло око 14.800 или 83,14%. На мађарском окупационом подручју у Србији (Бачка) живело је 13.590 Јевреја од којих је страдало 10.451 или 76,9%. У Срему, који је за време Другог светског рата  био у саставу НДХ, од 2.800 Јевреја убијено је 2.515 или 89,82%. У бугарској окупационој зони у Србији (Пирот и околина) живело је 189 Јевреја од којих је страдало 158 или 83,6%. У албанској окупационој зони (јужни  део Косова и Метохије) од око 400 Јевреја изгубили је живот њих 300 или 75%. Укупно је на свим окупационим подручјима у Србији живело 33.579 Јевреја од којих је страдало 27.024 или 80,48%. Ако додамо и 1.200 јеврејских избеглица, то значи да је од 34.779 Јевреја који су у Другом светском рату живели у Србији страдало њих 28.224 или 81.15%. Овај податак је приближан југословенском просеку, где је од 82.000 Јевреја живот изгубило око 67.000 или 81,7%. Овде треба додати и 4.000 јеврејских избеглица из средње Европе, па је од 86.000 Јевреја које је рат затекао у Југославији живот изгубило 71.000 или 82,56%.[4]

Априлски рат; Наредбе које се односе на Јевреје и Цигане

У току Априлског рата 1941. године јеврејски припадници активне југословенске војске и резерве учествовали су у краткотрајном отпору надмоћној сили Вермахта. У бомбардовању Београда на почетку рата била је оштећена и сефардска синагога у улици Цара Уроша. Међу првим жртвама било је Јевреја. На територији војно-окупационог подручја Србије питањем Јевреја бавила се немачка полиција. Јеврејским питањем бавио се реферат IV Б4 немачке Службе безбедности (СД) на чијем је челу био унтерштурмфирер СС Фриц Штраке, а са њим су радили и Херберт Андорфер и Едгар Енге, будући командант и заменик команданта јеврејског логора на београдском Сајмишту. Реферату IV Б4 била је потчињена и локална колаборационистичка полиција односно Комесаријат за Јевреје (комесар Јован Николић) у оквиру квислиншке Управе града Београда. Окупационе власти комуницирале су са Јеврејима преко Представништва Јеврејске заједнице које је окупатор формирао уместо укинутих јеврејских установа.[5] За председника Представништва постављен је Бенјамин Флајшер кога је убрзо заменио Емил Дојч, док је секретар био Самуел Демајо.[6] Овај механизам сје коришћен за сакупљање контрибуције од Јевреја коју су окупатор и њихови српски помагачи прикупљали под претњом стрељања јеврејских талаца.

Заточени београдски Јевреји

Постављен од стране Немаца за управника града Београда, Драги Јовановић је формирао посебан јеврејски одсек на челу ког је поставио Јована Николића, полицијског инспектора, који се бавио формирањем картотеке јеврејског становништва и пописивањем јеврејске имовине.

Према Наредби Шефа групе полиције безбедности и СД о регистрацији, од 16. априла 1941, у пожарној команди на Ташмајдану за неколико дана спроведена је регистрација Јевреја.[7] Службеници полиције пописали су пријављене Јевреје делећи им жуте траке за око руке на којима је био натпис „JUDE“ и печат управника града Београда. Касније су жуте траке замењене жутом звездом коју су носили на грудима и леђима. У прва три дана у Београду се пријавило 8.500, а до 13. јула 1941. године регистровано је укупно 9.435 Јевреја и 679 јеврејских радњи.[8]

Паралелно је отпочео спонтани процес пљачке јеврејске имовине од стране немачке окупационе силе.

Прва ограничења права Јевреја прописана су Наредбом команданта Београда о ограничавању права Јевреја од 25. априла 1941. У окупираној Србији Јеврејима је била одређена забрана изласка на улицу ван тачног времена (од 7 до 17 часова), куповање намирница на пијаци до 11 часова, посећивање јавних места (кафана, биоскопа, позоришта), вожња у чеоним колима трамваја на којима је стајао натпис „Für Juden verboten“…

Крајем априла организован је и принуди рад за Јевреје. Формиране су јеврејске радне групе. Мушкарци су радили на уклањању рушевина заосталих од бомбардовања, чишћењу трамвајске пруге и вађењу лешева из рушевина у Београду и Смедереву. Жене су биле додељене различитим немачким установама где су искоришћаване као чистачице и праље. Овај рад је био изузетно тежак, а обављан је од 8 до 16 часова. Јевреји су имали слободу кретања само по сат времена ујутро и увече, пре и после полицијског часа. Као надницу за рад добијали су дневно један килограм проје.

На састанку, одржаном 14. маја 1941. годинеу згради Народне Скупштине, представници Вермахта, СС, СД, дипломатског представништва и привредног штаба донели су одлуке о координисаном односу према Јеврејима. Услед тога, 31. маја 1941, донета је посебна наредба војног заповедника Србије која се односи на Јевреје и Цигане.  Њом је било одређено кога треба сматрати Јеврејином и Ромом. Наложено је искључивање Јевреја и Рома из јавног и привредног живота, одузимана је јеврејска и ромска имовина и уведена обавезна регистрација и присилни рад. За Јевреје и Роме била је истакнута обавеза ношења трака, забрана јавног рада и посета јавним местима. На интервенцију Милана Аћимовића, 25. јула 1941, уклоњена је „извесна строгост“наредбе према стално насељеним Ромима. На тај начин, од свих етничких заједница у Србији, Јевреји су се нашли у најтежем положају. За спровођење репресивних мера биле су задужене окупационе власти, али је помоћна улога додељена српској полицији.

Покретна имовина убијених Јевреја припала је немачком окупатору, а непокретну су Немци пренели у својину српске Државне хипотекарне банке која ју је продавала или користила. Тако остварени приходи предавани су Немцима на име исплате ратне штете. Према проценама Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача само на територији војно-окупационог подручја Србије Државна хипотекарна банка преузела је 1.223 јеврејске некретнине од којих је успела да прода 443 имања.[9]

Убијање талаца за време устанка у Србији у јесен 1941; Топовске шупе

Ситуација за Јевреје погоршала се после 22. јуна 1941. године када је на више места у Југославији Комунистичка Партија Југославије започела припреме за оружани устанак. Први су осветнички бес Немаца у Београду осетили Јевреји.

Након што су у Београду омладинци запалили неколико немачких возила Штраке је уз помоћ комесара Николића 28. јула 1941. окупио Јевреје у пожарној команди, груписао их по професијама и издвојио сваког десетог, укупно њих 103. Следећег дана, у 4 сата ујутро, пребачени су  камионима за Јајинце и убијени. Новине су објавиле да је било стрељано 111 комуниста и Јевреја због одмазде за почињену штету. Стрељању је присуствовао и комесар Николић који је услед тога „био нервозан и тражио рум“.[10]

Стрељања Јевреја као талаца била су настављена. Таоци су узимани из „Топовских шупа„ на Аутокоманди где је био први концентрациони (пролазни) логор у коме је окупљено мушко јеврејско и ромско становништво Београда и Србије. Одмах након окупације ови објекти служили су за привремени смештај српских избеглица. Након тога ту су били смештени депортовани банатски Јевреји, њих између две и четири хиљаде.[11] У Београду је од 22. августа 1941. године почело масовно хапшење јеврејских мушкараца старијих од 14 година, прво банатских, па београдских. У логор су одводили болесне и старе, а у радне јединице – радно способнe.

Затвореници су били смештени у две двоспратне зграде, бивше коњушнице, саграђене 1927. године. На том прилично скученом простору било је смештено просечно око 1.400 Јевреја. Поред лежаја на самом поду, били су направљени и лежаји од дасака у висини коњских јасала. Мучење логораша вршено је у поткровљу једног од објеката, у простору ограђеном бодљикавом жицом. Вешање и спаљивање одеће и опреме убијених затвореника вршено је на простору између два логорска објекта.Зграде, у којима је логор био смештен, Немци су оградили високом дрвеном оградом која је одвајала логорски простор од објеката у којима су биле радионице за немачку војску, тзв. ХКП – 533, менза за раднике, немачка стража, магацини и друге помоћне просторије. Логор је имао немачку команду и стражу, а био је под Јеврејским рефератом Гестапоа. Унутрашњу управу логора имали су сами Јевреји. О исхрани заточеника бринуло се Представништво јеврејске заједнице. Део трошкова за њихову исхрану делимично је сносила и Општина града Београда. Из овог логора Немци су повремено, пошто је био препун, одводили затворенике у Бањички логор. У притвореничким књигама Бањичког логора већ 14. септембра 1941. године уписано је 187 београдских Јевреја. Према сведочењу лекара Стефана Ђелинеа, ова група је у немачкој картотеци добила ознаку црни јахач, што значи да су стрељани. Могуће је да је ова група имала и више особа, јер је управо у то време на месту Троструки сурдук, три километра од Бежаније ка Сурчину, стрељано 240 Јевреја. Од 15. до 20. октобра 1941. године, завршено је интернирање јеврејских мушкараца из Београда и Србије. У логору Топовске шупе заточени су и ромски мушкарци ухапшени у низу рација спроведених у Београду (27. октобра у Маринковој бари, на Чубури, у Јатаган мали, Булбулдеру, Миријеву и Вишњици). Став немачких окупационих власти према Ромима био је, да би требало затворити и ликвидирати само Роме „чергаре“. Систематско стрељање за одмазду Јевреја и Рома из логора Топовске шупе почело је у септембру 1941. Места ликвидација често су мењана. Најмасовнија стрељања вршена су у Јајинцима, на путу од Панчева до села Јабука, у шуми код Делиблатске пешчаре, али и на другим местима. На овако бруталан начин мушкарци Јевреји врло брзо су ликвидирани. Средином новембра 1941. године, у логору Топовске шупе остало је свега између 200 и 300 Јевреја.“[12]

Стрељања у Јајинцима

Јевреје, који су покушали бегство из Београда, хапсили су агенти Специјалне полиције, а у унутрашњости Жандармерија. Српска полиција и прекршајне судије санкционисали су малобројне покушаје да јеврејске жене и деца избегну ношење трака.

Страдање Јевреја у Шапцу

У Шапцу је почетком 1941. живело око 1.037 Јевреја, што југословенских држављана што избеглица из европских земаља које је пре тога окупирала хитлерова Немачка. Значајан део тих Јевреја потицао је из Кладовског транспорта – групе Јевреја из Беча, Берлина и Гдањска који су услед формалних услова (одсуства транзитних и усељеничких виза) били приморани да проведу 1940. у Кладову. Одатле су пребачени у Шабац где их је снашла трагична судбина.[13]

Као и у Београду, тако су у Шапцу по доласку окупатора Јевреји били ограничени у правима, пљачкани преко контрибуција, мучени присилним радом и обележени жутом траком. Јевреји емигранти, а од 20. августа 1941. и Јевреји мушкарци из локалне заједнице били су заточени у логор на Сави где су живели у тешким условима.

Напад партизана и четника на Шабац одиграо се од 21. до 23.септембра, а истог дана у град су ушле јединице немачке 342. дивизије које су одмах отпочеле масовно хапшење свих мушкараца и њихово одвођење за Кленак, па за Јарак. Заједно са овом групом Срба одведени су и Јевреји из логора. Овај пут је добио назив Крвави марш јер су изнемогли убијани на месту. Касније су преживели Срби одведени у новоосновани логор у касарнама на Сењаку у Шапцу одакле су накнадно пуштени, а Јевреји су враћени у логор у Засавицу.

У октобру 1941. немачка казнена експедиција стигла је у Шабац и стрељала Јевреје из тамошњег логора. Јеврејска имовина припала је окупационом апарату, лешеви стрељаних пљачкани су после убијања, а жене и деца били су одведени у Јеврејски логор Земун где су делом умрли због нехуманих услова, а делом убијени на пролеће 1942.[14]

Немачки „Јеврејски логор –  Земун„ на београдском Сајмишту[15]

После убијања свих јеврејских мушкараца 8. децембра 1941. издато је наређење да преостали Јевреји без разлике пола тог дана дођу у полицију и да са собом понесу најпотребније ствари. Јеврејке су добиле наређење да понесу кључеве својих станова на које су морале да ставе посебан натпис са адресом. Прва група јеврејских жена, деце и стараца упућена је у логор истог дана у девет часова ујутру. Већ 12. децембра, читава јеврејска заједница била је смештена у логор Judenlager Semlin. Њима су придодати преостали Јевреји из логора Топовске шупе и логора на Бањици. Јануара 1942. године почело је довођење јеврејских жена и деце из целе Србије (из Шапца, Ниша, Крагујевца, Косовске Митровице и Новог Пазара). Поред тортуре, заточеници су додатно патили од хладноће и лоше исхране. Радно способни одвођени су на радове на оближњи војни аеродром. Услед ових нехуманих услова почели су најпре да умиру деца и старије особе.

Од марта до маја 1942. била је решена судбина и осталих Јевреја (углавном жена и деце) тровањем угленмоноксидом у аутомобилу (душегупка) и сахрањеним у масовним гробницама у београдским Јајинцима. Од 19. до 22. марта 1942. били су убијени пацијенти и особље јеврејске болнице.[16] Иницијатор тог злочина био је групенфирер СС Харолд Турнер, начелник Војне управе на територији војно-окупационог подручја Србије, иначе познат по својим антисемитским предлозима главнокомандујућем генералу немачке војске у Србији Францу Бемеу. Групенфирер Турнер сносио је директну одговорност за изградњу и финансирање логора на београдском Сајмишту. Поред осталог, наручио је камион за уништавање жртава издувним гасом. У новембру и децембру 1941. овај „изум„ већ је био коришћен на Истоку, у окупираним пољским и совјетским подручјима око Кијева, Полтаве, Риге и Хелмна.

„Душегупка“

Душегупка је описивана као теретно возило на платформи камиона Заурер за око 5 до 7 тона терета, са две осе и бензинским мотором. Специфичност је представљао посебан фургон дуг око 5 метара, ширине и висине од око 2,5 метра кога су представници немачке службе безбедности наручили код фирме Gaubschat Fahrzeugwerke GmbH. Фургон је имао двокрилна врата која су скоро херметички затварана и није имао прозоре. Унутрашњост је била покривена поцинкованим гвожђем, а на поду се налазила дрвена решетка испод које су биле две металне цеви спојене између себе са још једном попречном цеви. На њима се налазило много отвора од пола центиметра у пречнику. Од попречне цеви у отвору пода фургона водило је гумено црево које се завршавало посебном матицом која је одговарала посебном навоју направљеном на крају издувне цеви. Након што је аутомобил био испуњен са око 30 до 70 људи, возач би у одговарајућем тренутку вожње зауставио возило, ставио гумено доводно црево на издувну цев и пуштао издувне гасове у фургон.[17] Након одласка возила са територије војно-окупационог подручја Србије у Београду, више није остало легално настањених Јевреја. Малобројни преживели скривали су се код познаника или су потражили  уточиште код партизана.

Према Милану Кољанину, око 6.320 Јевреја изгубило је живот у Јеврејском логору Земун који представља „најзначајније појединачно место Холокауста у Србији“.[18]

Јевреји-заточеници у другим градовима Србије

Уочи рата, у Нишу је било нешто више од сто јеврејских породица, са око 360 лица. Уласком Немаца у Ниш, 9. априла 1941. године, настало је тешко стање за грађане, а посебно за Јевреје с обзиром на политику која је до тада вођена према њима у окупираним земљама.

Трагична судбина нишких Јевреја почела је априла 1941, а завршена маја наредне године. То раздобље од годину дана може се временски поделити у три фазе. Прву фазу чини раздобље од априла до октобра 1941. године; у том периоду нацисти су извршили евиденцију људи и имовине, обележавање жутим тракама, ограничили слободу кретања, вршили пљачку имовине, увели принудни рад. У другој фази, у октобру 1941, Немци су ухапсили Јевреје мушкарце и интернирали их у оближњи логор Црвени крст, а у фебруару 1942. године стрељали их у месту званом Бубањ. У трећој фази, одмах након стрељања јеврејских мушкараца, Немци су интернирали жене и децу Јевреје у логор Црвени крст одакле су их пребацили у Јеврејски логор Земун где су ускоро и њих угушили гасом. Последња два Јеврејина у Нишу Немци су стрељали крајем 1943.[19]

Трагична је била судбина малобројних јеврејских породица и у другим градовима војно-окупационог подручја Србије. У ужој Србији (без Београда) рат је преживело само 85 од 2.019 Јевреја, и то 38 Јевреја којима је пошло за руком да побегну у иностранство, 22 Јеврејке удате за Србе, 8 Јевреја који су се придружили партизанима, 6 Јевреја у заробљеништву, док су се остали скривали на најразличитије начине, од забачених села до старачких домова.

Драма мањих јеврејских заједница у ужој Србији није историографски истражена као страдање на београдском Сајмишту или у „Топовским шупама„, али је тиме трагичнија због своје мање „видљивости“.

У Чачку, на пример, 27. маја 1941, по наређењу окупационих власти био је извршен попис лица јеврејске националности. Јевреји-избеглице из других места Србије, на основу наређења од 18. јуна 1941, били су приморани да напусте пребивалиште у року од 24 сата и да се врате у места из којих су дошли. Следећег дана, градско Поглаварство је наручило  жуте траке за преостале Јевреје, њих тридесет једног.[20]

Несрећне Јевреје у унутрашњости очекивало је стрељање у првим редовима талаца. Харолд Турнер наредио је свим окружним и фелдкомандантурама да се „у начелу може тврдити то да Јевреји и Роми, уопште узевши, представљају елемент несигурности, а тиме и опасност за јавни поредак и безбедност. Јеврејски ум је тај који је проузроковао овај рат, те мора да се уништи. Ром на основу његове унутрашње и спољашње конструкције не може да буде употребљив члан народне заједнице. Утврђено је да јеврејски елемент има знатног удела у вођењу банди и да су баш Роми одговорни за нарочито ужасна дела и за службу обавештавања. Због тога се у начелу имају у сваком случају ставити на располагање трупи као таоци сви јеврејски мушкарци и сви Роми мушког пола“.[21] Током једног од најмасовнијих талачких стрељања, у Крагујевцу, међу првим жртвама 20. октобра увече страдало је 39 Јевреја, стрељаних код Централне радионице.[22] Након тога, јеврејске породице остале су без хранилаца, изопштене, понижене и опљачкане. У јануару 1942. преостали Јевреји и Јеврејке у Шапцу, Крагујевцу и другим мањим јеврејским заједницама у Србији били су ухапшени и послани у смрт – у Јеврејски логор Земун.[23] У делу Србије око Пирота који је окупирала Бугарска, локална полиција ухапсила је све Јевреје и у сточним вагонима отпремила у логор смрти Аушвиц у Пољској.

Антисемитска активност у Недићевој Србији[24]

Антисемитизам у Србији

Дневне новине српских колаборациониста М.Недића и Д.Љотића биле су пуне антисемитских изјава и сентенција. Први је користио антисемитизам као начин за општу фразеологију о „народној заједници рада“ и заједничкој борби европских народа против бољшевика-плутократа и Јевреја, док  се други  ослањао на предратне традиције покрета „Збор“. Познат је уводник Д.Љотића за књигу Г.П.Грабеа, секретара синода руске емингратске цркве „Под шестокраком звездом[25]“. Мора да се констатује да је део руске емиграције дао допринос ширењу и пропагирању идеја антисемитизма. Посебно је значајан допринос дала група руских цртача стрипова, који су за време Другог светског рата радили у недићевским и немачким пропагандним телима на графичком урећивању новина, али и цртању плаката[26]. Неке од њих су имали изразиту антисемитску конотацију. С друге стране антисемитски расположени појединци српске националности су уређивали Антимасонску изложбу у Београду 1941. Посебан визуелни ефекат добила је серија пропагандних поштанских марака  са анисемитском садржајем која је била емитована у Недићевој Србији. Антисемитском пропагандом су се активно бавили Лазар Прокић, Ђорђе Перић, Милан Банић, Михајло Олчан, Милорад Мојић и др.

Истребљење Јевреја у Банату[27]

Специфичност у Банату, делу војно-окупационог подручја Србије, била је у значајној улози локалног немачког становништва у администрацији и управи подручја, али и у злочинима над Јеврејима. Одмах по доласку окупационих трупа, локални немачки симпатизери из чланова Културбунда започели су малтретирање Јевреја. Нису их само приморавали на принудне радове, већ су пљачкали и убијали истакнуте појединце. Осим општег притиска који су осећали банатски Јевреји због законске регулативе (обележавање жутом траком, ограничавање у правима и избацивање из социјалне средине), живот банатских Јевреја постао је неподношљив посебно што су се дојучерашње комшије и пословни партнери иживљавали над њима у покушају да докажу своје аријевско порекло. И јеврејска гробља постала су мета напада и уништења, надгробне плоче биле су порушене, костурнице разваљене. Некадашња гробља претворена су у место за вршење велике и мале нужде пролазника. Отуда није ни чудо што се након оснивања логора за Јевреје у Банату тамо нашао већи део јеврејске заједнице без обзира на полну припадност. Мада су први логор у Банату (у данашњем Зрењанину) локални Немци основали одмах по доласку Вермахта у Југославију, њихов рад био је започет тек од августа 1941. када су прорадили логори у Зрењанину, Новом Бечеју и Панчеву. Особље логора и управу чинили су локални Немци. Након суровог и понижавајућег претреса у августу и септембру 1941, Јевреји су из банатских логора у шлеповима  и возовима били пребачени за Београд. Мушкарци су заточени у логору Топовске шупе, а жене у Јеврејском логору Земун. Банатско подручје било је коришћено за стрељање затвореника из Топовских шупа.Почетком октобра око 500 људи било је стрељано у Делиблатском Песку, а у новембру и децембру 1941. код села Јабука. У октобру 1942. стрељани су Јевреји-пацијенти душевне болнице у Ковину. У марту 1942. неколико Јевреја, бегунаца из логора, ухваћено је и стрељано код Панчева. Имовина убијених Јевреја распродана је, а тако прикупљена средства предата су немачкој окупационој управи.

Стрељање цивила у Панчеву

Истребљење Јевреја у Срему

У првим данима и недељама окупације, Јевреји у Срему нашли су се у веома тешким условима. Антисемитске акције предузимале су власти новоуспостављене Независне Државе Хрватске и организације локалне немачке мањине. Јеврејске заједнице у Руми, Сремској Митровици, Илоку и Беочину подвргнуте су принудном раду, мучењу истакнутих појединаца и произвољном отимању покретне и непокретне имовине. Присилни рад није био само искоришћавање радне снаге, него је служио као мера за понижавање, мучење и истребљење Јевреја. У Земуну су мере према Јеврејима, старости од 16 до 60 година, примењене већ од осмог дана по доласку окупатора. У деловима Срема који су се нашли под управом НДХ већ 17. априла 1941. постављени су повереници у јеврејским радњама које су на тај начин биле конфисковане. Гнусну антисемитску пропаганду покренуо је и усташки лист Граничар који је излазио у Земуну. Прве организоване акције на „чишћењу од непоћудних елемената“  уперене су против Срба, али је већ 6. маја 1942. у Старој Пазови било одведено 63 Јевреја, а 28. јуна још 450 њих из Земуна. У ноћ између 28. и 29. јуна, земунски Јевреји пробуђени су лупњавом на врата и у затеченом стању пребачени у Зоненфелдову зграду у Масариковој улици. Већ у 4 сата ујутро усташе су их потерале у дугачкој колони на земунски „колодвор“ одакле су их пребацили у композицији од петнаестак вагона у логоре у Јасеновцу (мушкарце) и Старој Градишки (жене и децу). Из логора се, по завршетку рата, вратио само један Јеврејин. У јулу и августу 1942. иста судбина задесила је Јевреје из Сремске Митровице, Руме, Илока, Сланкамена…

Истребљење Јевреја у Бачкој[28]

Три године мађарске окупације Бачке биле су трагичне по јеврејску заједницу. Јевреји су страдали у бројним монтираним процесима, радним акцијама, насилној мобилизацији за радне чете које су биле упућене на Источни фронт и десетковане услед глади и намерног излагања ватри непријатеља. Јеврејска имовина пљачкана је после уласка окупатора, а радње конфисковане. Постављени су специјални комесари јеврејским предузећима у Бачкој. У Новосадској рацији мађарски војници (Хонвед) су, од 21. до 23. јануара 1942, извршили велики број убистава и пљачки над Србима и Јеврејима у Новом Саду, Бечеју и селима у околини попут Чуруга, Надаља, Госпођинаца, Шајкаша и Ђурђева. Хонведски командант места пуковник Јожеф Граши најавио је рацију плакатима излепљеним по целом граду, али уместо преког војног суда само за оне који сакривају оружје или сумњива лица, више хиљада недужних убијено је на лицу места. Мађарска војска и жандармерија доводила је групе људи којима је наређивано да клекну у снег и после тога им је пуцано у леђа. Убијани нису само мушкарци, него и жене и деца. Део лешева и смртно рањених људи војници су вукли за ноге до дунавске обале и ту их бацали под лед.

Крајем рата, током 1944. године, ситуација се изненадо променила. Од тренутка када су 19. марта 1944. Немци ушли у Мађарску широм те државе па и у окупираним пределима Војводине покренут је талас репресије против Јевреја.  Дошло је до искључивања јеврејске заједнице из друштвеног живота и покушаја да се Јевреји заточе у логоре. На територији Бачке такав логор за мушкарце и за жене Јевреје формиран је у Бачкој Тополи одакле су заточеници депортовни у логоре на подручју Рајха, а њихова имовина конфискована. На улицама Будимпеште, од руку припадника мађарске ултрадесничарске организације „Стреласти крстови“ или „Њилаши“, као и немачке фелджандармерије, погинуло је неколико војвођанских Јевреја који су покушавали да пронађу спас за себе за време режима Хортија.

Страдање Јевреја у Борском руднику 1943-1944.

Од 12. јула 1943. до 20. јуна 1944. у Бор је стигло неколико транспорта са око 6.000 Јевреја са подручја Бачке, али и других делова „Велике Мађарске“. Рад у логорском систему Борског рудника одвијао се у изразито нехуманим условима. Обезбеђење  јеврејског логора налазило се у рукама мађарских војника и команданта логора – прво Балог Шандора, а после Морањи Едеа. Када је Црвена армија избила на југословенско-румунску границу 17. и 29. септембра 1944, логор је преко Београда и Панчева евакуисан према Мађарској (у њему је остало само око 300 болесних и изнемоглих Јевреја). Немачки и мађарски војници убијали су  чланове ове групе који би смањили темпо кретања. Масовна убистава одиграла су се код Јабуке (133) и Црвенке (700). Преостали Јевреји пребачени су у концентрациони логор Бухенвалд и Ораниенбург.[29]

Страдања Јевреја са Косова и Метохије

После капитулације Југославије, Косово и Метохију окупирали су и поделили немачки, италијански и бугарски окупатори. Највећи део остао је под окупацијом Италијана. У немачку окупациону зону, која се као и Банат формално нашла у саставу Недићеве владе, али de facto под контролом локалних албанских колаборациониста, ушли су срезови косовско-митровачки, вучитрнски и лапски. Након ове поделе, сваки окупатор установио је своју управу, односно квислиншку власт. Тако су се, јуна 1941. године, када су Немци уступили сву власт Италијанима и такозваној „Великој Албанији” појавили црнокошуљаши којима је препуштено вршење репресалија над Јеврејима и Србима. Окупатори и њихови домаћи помагачи били су окрутни, пљачкали су јеврејску имовину и малтретирали истакнуте појединце, али режим је био блажи него под немачком окупацијом. Зато су поједине групе Јевреја стизале из немачких окупационих зона у Југославији у италијанску окупациону зону на Косову и Метохији.

У делу Косова који су окупирали Немци живело је пре рата 29 јеврејских породица са укупно 113 чланова. Чим су Јевреји дошли у Митровицу, одмах су на свима јеврејским радњама истакли натпис „Judengescheft“. Свим Јеврејима било је наложено да око руке носе траке са натписом „Jude“. Најзад, 20. маја 1941, председник општине Косовска Митровица Џафер-дева издао је наредбу по којој је сва јеврејска имовина припала локалној администрацији. Она је стављена под Комесаријат за јеврејска имања на чијем је челу био Осман Ибраимовић „Солид“. Ибраимовић је активно спроводио антисемитски терор – затворио је синагогу, опљачкао предмете од драгоцених метала, а књиге и архиву јеврејске општине спалио. За све јеврејске радње наредбом Џафер-деве постављени су комесари потчињени Ибраимовићу. Током августа и септембра 1941. сви су Јевреји из Митровице, старости од 16 до 60 година, одведени у логор у Митровицу, а све Јеврејке на присилан рад у митровачку болницу. Немци су у марту 1942. послали Јеврејски логор Земун 23 јеврејске породице које су тамо ликвидиране. Само је шест јеврејских породица успело да побегне од овог терора у Приштину крајем 1941.[30]

Изненада, 14. марта 1942. године италијанска војска блокирала је смештајни логор Јевреја-избеглица у Приштини. Карабињери су издвојили један део избеглих Јевреја и превели их у карабињерски затвор. Сва та лица Италијани су предали Немцима који су их заточили у логор у Јеврејски логор Земун и тамо заједно са свим осталим Јеврејима током априла 1942. године погушили у душегупкама. Већ 6. маја 1942. године италијанске власти интернирале су све староседеоце Јевреје, мушкарце од 14 до 65 година и одвели их у концентрациони логори у Берату и Елбасану, у Албанији. По капитулацији Италије, распуштени су сви италијански концентрациони логори, а део Јевреја успео је да се сакрије. Међутим, они Јевреји који су се вратили у Приштину нашли су се у тешкој ситуацији по доласку Немаца који су 14. маја 1944. године извршили блокаду града и ухапсили све Јевреје по списку који је припремила градска општина. Одвођење Јевреја из њихових станова почело је у поноћ и трајало је до осам ујутру. После детаљног претреса ухапшени Јевреји пребачени су возом у концентрациони логор Берген-Белзен. Одатле се од око 400 ухапшених вратило само око 100 људи.[31]

Јевреји у Народно-ослободилачкој борби

Живот Јевреја није био сасвим безбрижан ни у предратној Југославији која је током 1939. и 1940. године увела низ антисемитских ограничења, ни у послератној монопартијској држави која је градила комунизам по стаљинистичким калупима.[32] То што се дешавало у току монструозне владавине нациста заувек је отишло у прошлост тек након пораза Трећег Рајха који се на најразличитије начине бавио својим најстрашнијим задатком – покушајем физичког уништења целокупног јеврејског народа. Део јеврејских мушкараца и жена дочекао је крај нацистичког режима у редовима партизана. Према подацима истакнутог учесника антифашистичке борбе Ј. Романа, јеврејска заједница из Србије је дала два Народна хероја, 43 носиоца Партизанске споменице 1941, 197 припадника Народно-ослободилачке војске Југославије (погинуло је 148) и 405 учесника Народно-ослободилачког покрета (погинуло је 243 ).[33]

Праведници међу народима

У невероватним околностима у којима су се нашли Јевреји за време Другог светског рата преживео је мали број људи. Само 12% Јевреја успео је да преживи у Србији захваљујући својој довитљивости и још у већој мери стицају околности. Број њихових убица и злочинаца, од којих су многи избегли суђење после завршетка Другог светског рата, био је мањи него огромна нејеврејска већина која је махом немо посматрала убијање својих комшија. Међутим, било је и таквих појединаца који су били спремни да ризикују живот и преузму конкретне кораке у спашавању Јевреја.[34] Имена ових истакнутих личности се памте. Меморијални центар Јиад Вашем (Израел) чува сећање на Праведнике међу народима међу грађанима различитих држава, укључујући ту и оне из Србије. У Србији је до 1. јануара 2011. у 80 случајева додељено ово високо признање и на тај начин проглашено 128 праведника међу народима.[35] И то није случајно, јер се зна да “ко спаси један живот, спасиће цео свет“.


[1] Кољанин, Милан, Јевреји и антисемитазам у Краљевини Југославији 1918-1941, Београд 2008; Поповић, Небојша, Јевреји у Србији 1918-1941, Београд 1997; У потрази за уточиштем: југословенски Јевреји у бекству од холокауста 1941–1945, Београд 1998; Лебл, Жени, До коначног решења, Јевреји у Србији, Београд 2002; Знаменити Јевреји Србије, биографски лексикон, уредник Александар Гаон, Београд 2011; Jevrejski narodni kalendar, 5701, 1940/1941, VI godište.

[2] Evans R., In Hitler’s Shadow, New York, 1989, p. 142; Rappresentare la Shoah : Milano, 24-26 gennaio 2005 / a cura di Alessandro Costazza, Milano, 2005.

[3] The Crimes of the Fascist Occupants and Their Collaborators Against Jews in Yugoslavia, Belgrade, 1957, p. XI-XIX; АЈ, ф. 110, к. 908 “ Прогон Јевреја. 1941-1945″, с. 9-14.

[4] Romano J., Jevreji Jugoslavije : 1941-1945 : žrtve genocida i učesnici NOR, Beograd, 1980; Ristović M., U potrazi za utočištem : jugoslovenski Jevreji u bekstvu od holokausta 1941.-1945., Beograd, 1998; Anderl G., Manošek V., Propalo bekstvo : jevrejski transport „Kladovo“ na putu za Palestinu 1939-1942. [prevod.sa nem. Gescheiterte Flucht], Beograd, 2004; Kladovo transport : zbornik radova sa okruglog stola, Beograd, oktobar, 2002, prired. M.Mihailovic, Beograd, 2006; Fogel M., Ristović M., Koljanin M., Pravednici medu narodima: Srbija, Zemun, 2010.

[5] Жарковић Н., Пролазни логор Топовске Шупе, Наслеђе 2009, бр. 10, стр. 103-112; А.Раденић, Методе немачке и квислиншке страховладе у Београду 1941. године, Годишњак града Београда, VIII (1961) 334; Л.Ивановић, Терор над Јеврејима у окупираном Београду. 1941–1942, Годишњак града Београда, XIII (1966), 291; Branislav Božović B., Stradanje Jevreja u okupiranom Beogradu: 1941-1944., Beograd, 2004.

[6] Види ИАБ, ОГБ, Представништво јеврејске заједнице – Председнику општине града Београда.

[7] „Наредба Шефа групе полиције безбедности и СД. Београд 16.IV.1941 год.“, МИЈ.

[8] ЈИМ, к.22, f. 1A/2, dok. 1-10.

[9] ЈИМ, к.22, f. 1A/2, dok. 1-10.

[10] ЈИМ, к.22, f. 1A/2, dok. 1-10.

[11] В.Глишић, Терор и злочини нацистичке Немачке у Србији 1941–1945, Београд, 1970, с. 83.

[12] Жарковић Н., Пролазни логор Топовске Шупе, Наслеђе 2009, бр. 10, стр. 110-112.

[13] Anderl G., Manošek V., Propalo bekstvo : jevrejski transport „Kladovo“ na putu za Palestinu 1939-1942. [prevod.sa nem. Gescheiterte Flucht], Beograd, 2004; Kladovo transport : zbornik radova sa okruglog stola, Beograd, oktobar, 2002, prired. M.Mihailović, Beograd, 2006

[14] ЈИМ, к.22, f. 1A/2, dok. 1-10.

[15] Осим горенаведеног и – Bajford J., Staro sajmište : mesto sećanja, zaborava i sporenja, Beograd, 2011; Staro sajmište: sajmište, stratište, utočište, budućnost. Zbornik, urednik D.Tatić, Beograd, 2008; Ivanović L., Vukomanović M., Dani smrti na Sajmištu: logor na Sajmištu 1941-1944. godine, Novi Sad, 1969.

[16] Browning C., Fateful Months: Essays on the Emergence of the Final Solution, London, 1985;.Lebl Ž., Do ‘konačnog rešenja’: Jevreji u Beogradu, 1521-1942, Belgrade, 2001; Manošek V., Holokaust u Srbiji : vojna okupaciona politika i uništavanje Jevreja 1941-1942, [prevod.sa nem. Serbien ist Judenfrei], Beograd, 2007.

[17] Beer M., Die Entwicklung der Gaswagen beim Mord an den Juden, Vierteljahreshefte für Zeitgeschichte, 37 (3), 1987; СС в действии. Документы о преступлениях СС, Москва, 2000.

[18] Koljanin M., Nemački logor na Beogradskom sajmištu : 1941-1944, Beograd, 1992, s. 131; Bajford J., Staro sajmište : mesto sećanja, zaborava i sporenja, Beograd, 2011, с. 44.

[19] ЈИМ, к.22, f. 1A/2, dok. 1-10; Милентијевић З., Логор Црвени крст, Ниш, 1980; Милентијевић З., Јевреји заточеници логора Црвени крст, [каталог изложбе], Ниш, 1978.

[20] ИАЧ, Градско поглаварство Чачак, К—54, ф.5,бр.8;  К—50, ф.4,бр.445; К—53, ф.5,бр.475.

[21] Manošek V., Holokaust u Srbiji: vojna okupaciona politika i uništavanje Jevreja 1941-1942, Beograd, 2007, p.167-168.

[22] Бркић С., Име и број : Крагујевачка трагедија 1941., Крагујевац, 2007, с. 96; Lebl Ž., Do ‘konačnog rešenja’: Jevreji u Beogradu, 1521-1942, Belgrade, 2001, s.49;. 103-105.

[23] Бркић С., Минић М., Јевреји у Крагујевцу: прилог историји Јевреја у Србији, Крагујевац, 2011, с.103-107.

[24] Према Јовановић.Н., Антимасонска и антикомунистичка изложба у Београду 1941. године / НОР и револуција у Србији, Београд, 1972;. Milosavljevic O., Potisnuta istina : kolaboracija u Srbiji 1941-1944., Beograd, 2006.

[25] Георгије Павловић (Грабе), Под шестокраком звездом : јудизам и слободно зидарство у прошлости и садашњости. Са предговором Димитрија Љотића, Београд, „Просветна заједница а.д.“, 1943.

[26] Тимофејев А., Руси и Други светски рат у Југославији : утицај СССР-а и руских емиграната на догађаје у Југославији 1941-1945, Београд, 2011.

[27] Према Јовановић.Н., Антимасонска и антикомунистичка изложба у Београду 1941. године / НОР и револуција у Србији, Београд, 1972;. Milosavljevic O., Potisnuta istina : kolaboracija u Srbiji 1941-1944., Beograd, 2006.

[28] Према Јовановић.Н., Антимасонска и антикомунистичка изложба у Београду 1941. године / НОР и револуција у Србији, Београд, 1972;. Milosavljevic O., Potisnuta istina : kolaboracija u Srbiji 1941-1944., Beograd, 2006.

[29] Злочини окупатора и њихових помагача у Војводини против Јевреја : (истребљење, депортација, мучење, хапшење, пљачка), приред. Д.Његован, Нови Сад, 2011; Šosberger P., Sudbina Jevreja u logorima Borskog rudnika : 1943-1944, Novi Sad, 2007.

[30] ЈИМ, к.22, f. 1A/3, dok. 9; АЈ, ф. 110, к. 908 “ Прогон Јевреја. 1941-1945″, с. 739.

[31] АЈ, ф. 110, к. 908 “ Прогон Јевреја. 1941-1945″, с. 787-793; Вавић М., Косовски Јевреји за време окупације 1941-1944 / Обележја (Приштина), 1983, бр. 5; Антонијевић Н., Холокауст на Косову и Метохији и његов контекст / Израелско-српска научна размена у проучавању холокауста, Београд, 2008; Бабић Г.,  „Сведочанство Нисима Навоновића“. Документарни филм – животна прича једног од ретких преживелих Јевреја из Приштине.

[32] Кољанин М., Јевреји и антисемитизам у Краљевини Југославији : 1918-1941, Београд, 2008; Ivanković M., Jevreji u Jugoslaviji : (1944-1952) : kraj ili novi početak, Beograd, 2009.

[33] Romano J., Jevreji Jugoslavije : 1941-1945 : žrtve genocida i učesnici NOR, Beograd, 1980.

[34] Fogel M., Ristović M., Koljanin M., Pravednici medu narodima: Srbija, Zemun, 2010; Mi smo preživeli: Jevreji o holokaustu, knj. 1-5, Beograd, 2001-2009.

Аутори: др. Момчило Митровић, др. Алексеј Тимофејев, мр. Јелена Петаковић

Advertisements