Ознаке

, ,

Галској најезди је претходила сеоба галских племена у Италију за време Тарквинија Старијег. Ова сеоба је доживела своју кулминацију галским заузимањем Рима 387. пне или 390. пне. Изгледа да је овде реч о сеоби само једног дела галских племена и она је трајала око два века (почела половином 6. века пне). Како нас обавештава Ливије, разлог померања ових племена је била велика пренасељеност. Својим доласком у Италију Гали су постали озбиљан фактор у регији и озбиљна претња римској моћи која је у то време нарасла после победе над Вејима. Сукоб је био неизбежан.

По традицији, Галија је за време краља Амбигата доживела велики процват у богатству али и људству. Амбигат, који је тада био у позним годинама, желео је да растерети своје краљевство од пренасељености па је стога својим сестрићима, Сеговезу и Беловезу, наложио да населе нове земље и поведу тамо племена која буду сами изабрали. Беловезу богови одредише Италију и он поведе са собом: Битуриге, Арверне, Сеноне, Хедуе, Амбаре, Карнуте и Аулерке. Ово се све дешавало док је у Риму био краљ Тарквиније Старији.

Гали су прешли Алпе преко Тауринског и Дуријског превоја. Изгледа да су се након преласка сукобили са Етрурцима код Тицина и извојевали победу. Већина ових племена се населила у данашњој Ломбардији и ту подигла град Медиоланум (данашњи Милано).

До сукоба измедју Гала и Римљана је дошло због етрурског града Клузија. У ово време Етрурци нису више битан фактор у Италији, па још како су се нашли укљештени између Гала и Римљана они су се определили за Рим. На ово их је нагнала и сама опсада коју су Гали подигли око града. Римљани им нису послали војску али су зато послали тројицу синова Марка Фабија Амбуста, као посланике Галима, да преговарају о миру. Међутим, због охолости ова три Фабијевца дошло је до првог вербалног конфликта па онда и битке између Клузијаца и Гала. На челу етрурских редова се истицао горе поменути трио.

Пошто су ова три младића повредила неписане законе мировних преговора Гали су са правом тражили од Сената да их казни. Сенат то није учинио већ их је похвалио, што је изазвало срџбу код Гала. Убрзо након ових немилих догађаја, Гали су кренули у поход на Рим. Гали су испред себе сејали такав страх да им нико није пружио отпор све до близу Рима. Тек на 11 миља од Рима, на речици Алији, дошло је до битке измедју Рима и Гала у којој су Римљани срамно поражени. Преживели војници су већим делом побегли у Веје, а мањи део у Рим. Сада је и сам Рим био угрожен. Већина плебејаца је побегла из града и отишла у суседне латинске, етрурске градове и на Јаникул. У Риму тј. у тврђави на Капитолу, је остао одабрани одред младића, Сенат и нешто жена и деце. Сви старији људи су остали добровољно ван Капитола, како не би трошили залихе ових у тврђави. Били су свесни своје жртве и судбине.

Гали су ушли у Рим и све сем Капитола опљачкали и попалили. Такође су убили сваког ко се затекао у Риму, а ван Капитола. Онда су приступили опсади. Пошто је опште познато колико су варвари вични опсадама, а међу њима и Гали, опсада се одужила. После неколико неуспелих фронталних напада на Капитол, Гали су одлучили да у току ноћи изврше препад на тврђаву. Успели би у својој намери да није било Јунониних (Јунона – римска богиња, заштитница жена) гусака које су гакањем упозориле Римљане на опасност. Опсада се одужила, а Гали који нису имали ни стабилну војну организацију, ни редовно снабдевање, ненавикнути на климу и неспособни за опсаде, одлучили су да затраже откуп од Римљана и да се повуку. Ову одлуку је подстакла и опасност од Марка Фурија Камила који је са римским гарнизоном био у Вејима као и упад Венета и неких алпских племена у области око реке Пад. Римљани на Капитолу, и сами притиснути глађу, су пристали да плате откуп. Приликом мерења откупа Гали су узели и више него сто је договорено па су се Римљани жалили. На њихове жалбе је одговорио један Гал:,, Тешко побеђенима! ”

Брен, вођа Гала који су похарали Рим

По Ливију, овај откуп никада није дошао у руке Галима јер је то забранио Камил, који је у међувремену проглашен за диктатора. Убрзо након ове забране Камил је страховито потукао Гале у бици и тиме их отерао од Рима. Историчари сумњају да се овако нешто догодило и сматра се да је ово Ливије написао како би прикрио пораз“непобедивих” Римљана.

Последице ове галске најезде су биле слабљење римског утицаја међу Латинима али и осталим суседним народима (Екви, Волсци и Етрурци). Убрзо након одласка Гала Камил је приступио подизању бедема око Рима (до тада Рим није имао зидине). Исто тако, Римљани су почели поново да успостављају хегемонију над суседима да би око 348. пне успели да поразе Гале у битци, а 332. пне закључе са њима и мировни уговор. Наравно, ово није био крај сукобима између Гала и Римљана али у будућности ће ситуација бити сасвим другачија.

Извори:

Тит Ливије, Историја Рима од оснивања града, Београд, Српска књижевна задруга, 1991;
Полибије, Историје И, Нови Сад, Матица српска, 1988;

Литература:

Н. А. Машкин, Историја старог Рима, Београд, Научна књига, 1968.

Приредио: Стефан Радојковић

Advertisements