Ознаке

,

8. Фестивал европског дугометражног документарног филма
СЕДАМ ВЕЛИЧАНСТВЕНИХ
Сава Центар
од 25. До 29. Јануара 2012.

 

Отварање осмог филмског фестивала “Седам величанствених” 25. Јануара 2012. У 7 увече. Пишем филмског да бих нагласио да је ово фестивал филмова који су снимљени да би се приказивали на великом екрану, за публику која цени ту мешавину социјалног, забављачког и уметничког доживљаја у временима у којима су филмови намењени (такође) малим компјутерима, ајпедима, па чак и мобилним телефонима. Оној публици која цени да седи са стотинама других људи и прима оно што долази са екрана у своје срце и свој мозак. Сигуран сам да ћете се сложити, допадали вам се филмови или не, никад нећете напустити биоскоп, а да вас није додирнуло оно што сте видели.

Ја сам један од оних који никад не напушта биоскоп равнодушан и који долази у Београд једном годишње на недељу задовољства, усредсређен на најбољи филмски жанр, неки би рекли једини који још увек оставља простор за независни филм: документарац.

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Ја сам такође ту да бих седео међу вама, драги са – гледаоци, и доживео реакције на филмове које смо изабрали после месеци гледања и ведре комуникације између Копенхагена, у коме ја живим, и Београда, где су Светлана и Зоран Поповић у главном штабу “Седам величанствених”.
Срдачно поздрављамо поновни долазак двојице режисера чији су филмови и у овогодишњем програму. Фестивал отвара “Пророк” Герија Тарна, који коментарише свет данас – с материјалом снимљеним и у Београду у време кад је Тарн био овде са својим претходним филмом “Црно сунце”. Литвански мајстор, Аудриус Стонис, који је био са филмом“Звоно”, ове године нам представља “Рамина”, топао и саосећајан филм о старцу из Грузије пуном живота, мудрости и чежње за љубављу.

Да, љубав је извесно тема овогодишњег фестивала. Баш као што је приказана у португалском филму “Жозе и Пилар” Мигела Гонсалвеша Мендеша, о лепоти односа између писца Жозе Сарамага и његове жене, новинарке Пилар дел Рио. Сарамаго, добитник Нобелове награде, принуђен је да путује по свету, што је заморно за човека његових година, ћовека који је можда некада био у искушењу да остане у старом свету који је француски режисер Марк Вејмилер дивно пренео својим медитативним погледом на људе из португалске области Барозо у филму “Живот негде далеко”. Филм који је огледало нашег доба и нашег односа према времену, онако како и Гереон Вецел чини са филмом“Ел Булли”, који је индиректни позив нама да успоримо и да се посветимо страсти и усредсредимо. То је и фасцинантни увид у кулинарску уметност.

Брига за другог… То је оно што чине запослени у болном документовању институције Фернана Мелгара у једној од најбогатијих земаља Европе.“Специјални лет” је снимљен у центру за избеглице којима није одобрен боравак у Швајцарској и које чекају да их пошаљу кући. Запослени раде свој посао, оно што им је наложено да раде, могло би се рећи са институционалном емпатијом. Да ли је то оно што је досегла данашња цивилизација? Одсуство љубави и саосећања.

И за затварање – Михаел Главогер, аустријски режисер више контроверзних филмова. Овога пута он је заинтересован за проституцију путујући на Тајланд, у Бангладеш и Мексико. Као и у његовим претходним филмовима о глобализацији (“Мегаполиси” и“Смрт радника”) и овога пута сниматељ је био Волфганг Талер, који изузетно интерпретира специфичности сваке од локација.“Сјај курви” је снимљен осећајно и с поштовањем прича о проституткама које нуде тренутке љубави. То је задивљујући филм, који ће сигурно подстаћи дискусију о томе шта документарци могу и шта би требало да чине – као свих седам филмова и он је за велики екран и за социјални и уметнички доживљај.

Туе Стин Милер
Копенхаген, децембар 2011.

Погледај програм фестивала

Извор: http://www.magnificent7festival.org/

Advertisements