Ознаке

, ,

СТЕФАН ДУШАН НЕМАЊИЋ је рођен око 1308. године. Био је син Стефана Дечанског и Теодоре Смилец ћерке бугарског цара Смилца. Још за време његовог детињства његов деда краљ Милутин шаље Стефана Дечанског на ослепљивање у Скопље. После тога га протерује заједно са његовом женом и двоје деце Душицом и Душаном на двор свог таста, византијског цара, Андрока Другог. После неког времена, на захтев цркве, Милутин дозвољава Стефану да се врати у Србију. После Милутинове смрти Стефан се уз помоћ цркве докопава престола. Тада Душан бива крунисан за млађег краља.

Прве војне подвиге постиже успешним супростављањем четама босанског бана Стефана Другог Котромањића у Захумљу 1329. године и вођења дела војске у битци код Велбужда 1330. године. До конфликта између оца и сина долази 1330. године.
Разлог је незадовољна властела којој Стефан не дозвољава да насели подручија која су добијена у битци код Велбужда и она наговара Душана да оца отера са власти. Стефан знајући да му се нешто спрема сину на власт даје Зету која постаје легло незадовољства. Стефан у јесен исте године упада у Зету и потискује Душана уз Скадар. Стефан се сећа ситуације када је он био на синовом месту а на његовом месту краљ Милутин. Покушава да Душана намами у дворац и убије. Душан сазнаје да му се спрема ликвидација и оца напада са групом одабране властеле док се овај налази у свом дворцу у Неродимју. Напад се десио 21. Августа 1331. године. Стефан се тада налазио у лову са слугама. Бежи са неколико властелина али га Душанова потера хвата код тврђаве Петрич и заједно са другом женом Маријом и сином Синишом и осталом породицом заробљава у тврђави Звечан. Пошто је на челу цркве био архиепископ Данило Други који је Стефана Дечанског после Милутинове смрти попео на престо Душан га замоли да га крунише. Овај мирно прихвати ту промену на престолу и круниса Душана за краља 8. Септембра 1331. године. Непосредно после тога 11. Новамбра 1331. године Стефан умире.Неки кажу да је умро природном смрћу, а други пак да је Душан послао људе да га убију.

Као краљ прве војне успехе постиже смиривањем побуне у Зети 1332. године. После тога, у пролеће 1332. године Душан се жени са Јеленом, сестром бугарског цара Ивана Александра и тако учвршћује везе са њим. Исте године Душан осваја Струмицу, а захваљујући саветима византијског пребега Сиргијана осваја Прилеп и Охрид. Угри (Мађари) 1334. године угрожавају северну границу и продиру чак до Жиче. Душан их успешно побеђује и успоставља границу на реци Сави. Једно време је и Београд улазио у састав Душанове државе. Пошто са Јеленом није имао деце радило се на томе да се од ње растави и озени Јелисаветом ћерком немачког цара Фридриха Лепог. Када је девојка чула за кога треба да се уда пала је у постељу и умрла. После овога Јелена је у зиму 1336. или у пролеће 1337. родила Уроша. После смрти византијског цара Адроника Трећег на власт долази његов малолетни син уместо кога владају његова мајка, патријарх и велики дукс Алексије Апокавк. Јован Кантакузин, најближи сарадник бившег цара, је желео да он добије власт и у Византији је избио грађански рат. Кантакузин претрпљује пораз и повлачи се у Србију. Ту склапа савез са Душаном по коме сваки од њих двојице задржава територије које освоји. Кантакузин је доживео пораз приликом освајања града Сера а Дужан је освојио целу Албанију изузев Драча и градове у северној Грчкој. Односи између њих двојице су се погоршали 1343. када су феудалци из Тесалије признали Кантакузина за цара. Кантакузин је тада склопио савез са Турцима који су владали западном Азијом. После раскида савеза са Кантакузином Душан је ступио у пријатељске контакте са Јованом Петим, малолетним наследнком цара Андроника Трећег. Први сукоб између Турака и Срба се одиграо 1343. у Стефанији и тада су Турци однели победу. Такође су победили 1345. Деспота Момчила који се осамосталио. После тога српска војска 1345. осваја Сер, Халхидики и Свету Гору.

Душанов законик имао је 201 члан и донет је на сабору властеле и цркве 1349 године, а допуњен на сабору који је одржан 1354. године у Серу.

Након тога је одлучио да се прогласи за цара и склопио договор са Светом Гором. Душан је за узврат поштовао независност Свете Горе. Пошто ни папа ни цариградски патријарх нису хтели да га крунишу, Душан је српску архиепископију подигао на ниво патријаршије. Душана су на Васкрс (16. Априла) 1346. крунисали за цара српски патријарх Јоаникије и бугарски патријарх Симеон. Крунусање се обавило у тврђави Кале у Скопљу.

Кантакузин је ипак успео да се докопа царског трона 1347. године.
Тада се против новонастале Српске патријаршије побунила Цариградска патријаршија чији су многи поседи припали Српској. Цариградски патријарх Калист је под утицајем Кантакузина бацио анатему на српску цркву и власт. Тај догађај се десио 1350. анатема је скинута за време кнета Лазара 1375. године.

Након тога цар Душан је свог сина Уроша крунисао за савладара, а титулу деспота је доделио: Синиши, свом полубрату, брату царице Јелене Јовану Асену, Јовану Оливеру и Иванишу Бериславићу. Севестократори су постали: муж Душанове сестре Дејан, Бранко Младеновић. Кесари су постали: Гргур Голубић, Прељуб и Воихна. Након што је Атос потпао под Душанову власт он је оптужио проту Нифона за богумилство. Ова оптужба је била политичка јер је Душан хтео да постави српског уместо грчког поглавара. После тога Душан је Хиландару дао на управљање цркве: Св. Арханђела у Шипу, Св. Николе код Призрена и Св. Николе у Врању. Крајем 1347. Душан и Јелена су боравили у Хиландару. Иако је присуство жена забрањењо, Јелена је боравила ту са децом за време опсаде Каталанаца. Цар Душан је подарио Хиландару новац а Јелена је постала други ктитор келије Светог Саве у Кареји. Захваљујићи Душановим даровима Хиландар је постао највеће манастирско властелинство у Српском царству.

Карта Србије у време цара Душана

Куга је однела многе животе у Европи и самим тим олакшала Душаново освајање Епира и Тесалије. Царство се простирало од Дунава на северу до Коринта на југу и до Јадранског мора на западу до Егејског на истоку. У Тесалији намесник је постао војвода Прељуб, у Епиру Синиша, у Албанији Јован Асен. Византија се свела на Цариград, Тракију и Солун. Душан је хтео да освоји Цариград и Солун али за то му је била потребна флота. Покушао је да склопи савез са Млечанима и Венецијом али они то нису прихватили. Потом је Душан кренуо у војни поход на Босну. Године 1350. продро је све до Крке како би помогао сестри за чије су поседе после смрти њеног мужа биле заинтересоване Венеција и Угарска. Пошто је на југу државе избила побуна Душан је прекинуо даља освајања ка западу. Тада је бан Стефан Други Котроманоћ освојио Захумље, а Кантакузин Верију и Воден. Душан је повратио изгубљење територије, а Кантакузин се повукао у Солун. Душан је потом предложио легитимном цару Јовану Петом да се реше Кантакузина па је у Византији опет избио грађански рат. Јован је прихватио предлог и заједно са Душаном и бугарским царем сукобио се са Кантакузином и Османлијама. Битка се одиграла код Дидимотике у јесен 1352. године. Бугарски цар се повукао а Срби су претрпели пораз. Након тога 1354. Османлије су заузеле Галипоље.Потом се цар обратио римском папи да га именује за капетана у борби против Турака, а за узврат би признао папу за врховног поглавара хришћанске цркве. Његову поруку папи је носило посланство на челу са Николом Бућом. Папа је прихватио услове и цару послао писмо у коме је писало да ће цара и његову породицу превести у унијатску веру јер цар није желео да се покатоличи. Међутим, мало пре доласка писма угарски цар је почео да гомила војску на границу између Србије и Угарске. Потом је и извршио упад у Србију који је српска војска брзо сузбила. Душана је то натерало на размишљање јер је од папе тражио безбедност од католичких владара. Одлучио је да не улази у унију, а папиним посланицима који су дошли у Скопље 1355. је јасно ставио до знања да је променио мишљење. Исте године тачније 20. децембра цар Душан је умро под непознатим околностима. Неки мисле да је умро од тровања или можданог удара, а неки чак мисле да је имао епилепсију. Сахрањен је у својој задужбини манастиру Светих Архангела ког Призрена. Наследио га је син Урош који му је био и једино дете али није успео да очува царство. Када су 1927. вршена археолошка истраживања на југозападном делу цркве је пронадјен гроб који је установљен као царев. Мошти су пребачене у цркву Светог Марка у Београду где и данас почивају.

Литература: Википедија

Приредио: Душан Ноговић VI-3

Погледај повезене чланке:

Душан Силни

Advertisements