Свако насеље је имало занатлије, али док год су они били кметови, њихова производња била је ограничена. Они нису имали разлога да производе више него што им треба да плате ренту јер је све њихово припадало њиховим господарима. Још озбиљније препреке произишле из неслободног стања биле су за неког ко је желео да се бави трговином. До краја XI века скупине занатлија, трговаца и оних који су то желели да постану, почеле су да добијају повластице неопходне за успешно пословање. Властелини су ове повластице давали у замену за новац или пораст престижа. Обично је оснивачком повељом неког града коју је издавао господар одређивано да је сваки становник града слободан и да свако ко у њему проживи годину и један дан постаје слободан. Наравно, ово се није односило на кметове господара чији је град то био, али је зато оберучке прихватао кметове других господара. Износ ренте по једном поседу обично је био одређен у повељи.
Трговци су хтели да се спорови брзо решавају, па су многи властелини давали грађанима право пресуђивања у тим случајевима пред трговачким судовима. Многе повеље давале су право грађанима да оснивају удружења, гилде. Гилда је, поред својих нормалних делатности окупљања занатлија исте струке, обично деловала и као верско братство, приређујући верске светковине и помажући локалну цркву. По правилу чланови једне гилде живели су заједно у истој улици.
Занатлија је започињао радни век постајући шегрт и то је остајао све док не изучи занат. Број шегрта и трајање његове обуке одређивала је гилда. Пошто оконча службу, шегрт је показивао своју вештину израдом мајсторског дела, тј. Производа којим је доказивао да је достојан да буде прихваћен као мајстор и члан гилде. До краја XIV века у многим гилдама су једино синови или мужеви мајсторских кћери могли имати неке наде да ће и сами постати мајстори, јер је шегрт по престанку учења постајао калфа који је радио за плату код мајстора пре него што би могао да се кандидује да постане мајстор.
Иако су гилде биле добра идеја у основи, ипак су се убрзо показале све њихове мане. Наиме, преко свог утицаја мајстори су могли да диктирају повишење цене производа и да онемогућују конкуренцију у граду. Наравно увек се настојало да се смање трошкови производње, због чега је често трпео квалитет. Уз то, прописи гилде спречавали су свако побољшање производње, осим ако сви чланови могу и желе да их уведу.
Када су стекли економску моћ градови су пожелели и политичку моћ. То је нарочито дошло до изражај у северној Италији, где опадање градова није било тако изражено као у западној Европи. Трговци и занатлије стварали су савезе заклетих са епископским вазалима, ткзв. Комуне. Епископи који су до тада држали неприкосновену власт били су немоћни пред устанцима комуна, па су стално попуштали њиховим захтевима. Захваљујући личном богатству, ускоро су комуне унајмљивале професионалне најамнике да ратују за њихов рачун, тзв. Кондотјере. Одмах по стицању независности, појавиле су се супротстављене странке које су неретко попуштале искушењу да стварају савезе са спољним силама. Тако је најчешће у градовима био присутан поларитет, с једне стране су били ројалисти, а са друге стране паписти. Крајем XI века идеја комуна прелила се из Италије у Француску и Фландрију. До почетка XII века Сен Кентан, Бове, Ноајон, Лаон и други градови били су под влашћу комуна.
Оживљавање трговине довело је до великог повећања потражње за кованим новцем. У Западној Европи није било рудника злата, па се од овог племенитог метала новац није ковао све до XIV века. С изузетком неколико италијанских златника, у Западној Европи током раног средњег века новац је био од сребра. Основна кованица био је сребрни денариј. Дванест њих чинило је један солид, а двадесет солида једну ливру. Постојала је и марка која је вредела тринаест солида и четири денарија. У Енглеској тог времена једини новац био је фунта стерлинга, док је на континенту малтене сваки већи властелин могао да кује свој новац. Међудржавни платни промет у XII и XIII веку вршили су темплари и хоспиталци првенствено. Они су имали имања и канцеларије широм Европе, те се тако могао уплатити новац у канцеларији у Енглеској, који би исплатила канцеларија у Италији ономе коме је био намењен.
Банкарство се споро развијало јер је црква забрањивала камате на позајмице, проглашавајући зеленаштво грешним. Зато су се том облашћу дуго времена бавили Јевреји које хришћански закони нису обавезивали. Властелини су често протежирали Јевреје, јер су ови давали велике суме новца у замену за сигурност и могућност пословања, а пошто нису имали никаква права у односу на хришћанско становништво властелин је могао да се према њима односи према сопственом нахођењу. Међутим, до XIII века трговци су пронашли начин да заобиђу законе о зеленаштву. Једна од најпознатијих трговачких кућа тог времена била је италијанска кућа Медичи, који су трговали са свим што је могло да донесе профит, али нарочито са тканинама.
ПИСМЕНОСТ
Кроз цео средњи век књишко знање у Западној Европи, са изузетком Италије, углавном је било ограничено на оне који су припадали свештеничким редовима. До XII века писмених лаика било је изузетно мало. После 1100. године њихов број се стално увећавао. Многи владари и племићи знали су да читају, док је међу трговцима и читање и писање сигурно било широко распрострањено. Међутим, не треба преувеличавати стварне размере писмености. Све племиће и већину трговаца опслуживали су чиновници који су водили њихову преписку и читали им писма која су добили. Истински образованих лаика готово да није било. Мада уобичајена тврдња да је Томас Мор први учени лаик који се појавио у Енглеској изазива сумњу, тешко је пронаћи неког пре њега. У Италији је ситуација у доброј мери била различита. Овде је римска традиција наставила да живи и ту је увек било добро образованих лаика и послова који су тражили образоване људе, а које се обављали лаици.
Школе у средњовековној Европи
Више школе у Римском царству биле су отворене за свакога ко је могао да плати школарину и добијале су велику новчану помоћ од државе. Њихов задатак био је да обучавају правнике и државне службенике. Зато се у њима највише полагало на учење убедљивог јавног говора па су називане реторским школама. У њима се изучавало седам слободних вештина: граматика, реторика, дијалектика, геометрија, математика, астрономија и музика
Оксфордски универзитет у Средњем веку
Град Оксфорд налази се у географском средишту Енглеске, па су током прве половине XII века путујући професори из Париза одржавали повремено предавања. Мање – више непрекидна непријатељства између енглеског краља Хенрија II и француског краља Луја VII отежавали су положај енглеских учених људи у Паризу и Хенри је 1167. године наредио свима њима да се врате кући. Овим је означен почетак заснивања великог школског средишта у Оксфорду. Знамо да је 1185. године Гиралдус Камбренсис прочитао једно од својих дела пред великим скупом професора и студената, као и да је 1209. Један можда превише одушевљени хроничар проценио број студената у Оксфорду на 3000. За челника универзитета са називом канцелар први пут чујемо 1214. године. Једно време професори су били подељени у две нације, северну и јужну, којима су на челу били проктори, али до краја XIII века нације су укинуте мада су два проктора остала као универзитетски званичници. За разлику од Париза виши факултети на Оксфорду нису имали декане, нити су били посебно организационо издвојени. Канцелар и проктори били су званичници универзитета у целини а већина управних послова обављена је на заједничкој скупштини свих професора.
Болоњски универзитет у средњем веку
Болоња је била нарочито позната по добрим предавачима вештине изражавања и један број значајних дела о реторици створили су тамошњи учитељи. Затим су у XI веку италијански правници почели да изражавају незадовољство једноставним приручницима римског права које су користили и тражили су да се дубље упознају са својом струком. Ово одушевљење увећано је поновним откривањем најважнијег дела Јустинијановог Зборника грађанског права (Цорпус Иурис Цивилис) – Дигеста. Убрзо су италијански ученици изучавали римско право у целини, а главно средиште тих изучавања била је Болоња. Крајем XI века помиње се чувени учитељ из Болоње Пепо. Међутим, човек који је заиста прославио Болоњу као средиште истраживања права био је Јернерије, који је изглеа први пут употребио опширна знања из римског права како би коментарисао законике који су тада били у практичној употреби. Грацијан је радио у Болоњи средином XII века. Пошто се изучавање медицине већ проширило по Италији из чувене медицинске школе у Салерну, Болоња је крајем XII века нудила подучавање из бар четири предмета: реторике, грађанског права, канонског права и медицине. Слава болоњских школа привлачила је студенте из цел западне Европе који су се ту окупљали да би учили од разних учитеља. Ови студенти нису могли да се заштите као појединци од превеликих цена које су им наметали станодаваци и дућанџије па су убрзо основали две гилде ради међусобне заштите. Студенти који су дошли изван Италије основали су Ултрамонтанску гилду или нацију док су Италијани чинили Цисмонтанску лигу. Сваку нацију водио је изабрани ректор (ректор). Убрзо су учитељи разних предмета створили сопствене гилде али су студентске гилде имале главну реч о свим питањима осим одређивања неопходног нивоа знања да би се стекла диплома. Учитељи, односно професори, морали су да се закуну на покорност ректорима, да питају за њихову дозволу пре него што изађу из града, као и да плаћају ако закасне на предавања или ако га превише продуже.
Париски универзитет у Средњем веку
Крајем 11. Века катедрална школа у Паризу постала је значајно образовно средиште. Канцелар, службеник колегијум коме је поверен надзор над школом и који је давао дозволе за предавања, одобравао је учитељима са одговарајућим квалификацијама да држе предавања у кућама близу катедрале Нотр Дам на Ил де ла Ситеу. Једина стварна веза између ових учитеља и саме катедралне школе састојала се у томе што им је дозволе давао и одузимао канцелар – . Сваки учитељ изнајмљивао је погодну собу и наплаћивао свој рад а свршени студенти добијали су дозволу да предају и диплому од канцелара. Гијом из Шампоа и Петар Абелар били су учитељи под покровитељством Нотр Дама када су водили своје чувене расправе о природи универзалија. Затегнутост између канцелара и учитеља била је неизбежна нарочито ако би се међу овим другим нашао неко слободоуман попут Абелара. На брежуљку на левој обали Сене, тачно наспрам Ил де ла ситеа уздизао се манастир Сен женевјев. На његовом месту данас се налази Пантеон, украшен муралима који приказују живот и добра дела свете Женевјеве. Учитељи који би се посвађали са канцеларом обично би прелазили преко реке да би предавали под заштитом опата. Временом крај овог манастира и падина која се спуштала према Сени прекривени су школама, док су Ил де ла Сите учитељи готово сасвим напустили. Управо ту, на левој обали усред Латинске четврти налази се и данас Париски универзитет. До краја 12. Века учитељи који су предавали у Паризу основали су гилду односно универзитет. У једној повељи Филипа Августа из 1200. године којом се дају повластице париским професорима и студентима, помиње се универзитет а десет година касније поменут је универзитетски званичник који се назива проктор. До 1219. године предавачи су се поделили на четири нације, свака са проктором на челу: Француска, Нормандија, Пикардија и Енглеска. Око средине XIII века појављује се изабрани главар свих професора који се назива ректор. Професори теологије, канонског права и медицине основали су посебне факултете са деканима на челу. Тако је ректор теоријски био само челник факултета слободних вештина али пошто је овај био далеко највећи он је полагао право на положај главног званичника универзитета. То право му је и признато али тек после дуге и огорчене борбе са деканом теолошког факултета.
Кембрички универзитет у Средњем веку
Порекло Кембриџа је веома магловито али све указује да су га основали дошљаци из Оксфорда и Париза. Пошто први универзитети нису умали своје зграде него су само изнајмљивали неопходне објекте, професори и студенти лако су се одлучивали на селидбу. У неколико наврата било је одлазака из Оксфорда због сукоба са градским или краљевским властима и неки који су тада отишли очигледно су се настанили у Кембриџу. Студенти Париза озбиљно су се сукобили са краљицом – намесницом Бланшом од Кастиље и папским легатом који јој је помагао да влада у име њеног малолетног сина (1230). Певајући простачке песмице о односима краљице и легата припадници универзитета масовно су напустили Париз. Многи су отишли у Aнжер, који је тада држао Бланшин огорчени непријатељ Петар од Дреа, војвода Бретање, али остали су доспели у Кембриџ.
Литература: Википедија
Приредила: Јелена Смиљанић VI-1
Прочитај радове на исту тему:
Учионица историје 