Ознаке

,

Незахвална је улога савременика са становишта савремене историјске науке.
To је по свему судећи знао и шабачки прота Григорије – Глиша Бабовић (1886-1961) када је далеке 1933. године, по доласку на службу у Шабац, како сам каже: „по наређењу виших цркв. власти и својој драгој вољи“, почео да пише летопис града.
Григорије – Глиша Бабовић рођен је у Оролику (Хрватска) 4. фебруара 1886. године. После завршена четири нижа разреда гимназије у Винковцима, у јесен 1903. продужио је своје класично образовање у четири виша разреда Српске велике гимназије у Сремским Карловцима. И поред жеље да студира музику уписао се у Православну српску богословију у Сремским Карловцима, коју је завршио у лето 1911. године. Након краћег службовања у Босуту и Вуковару, 1913. године дошао је у Негославце, где је остао пуне две деценије. Почетком 1933. године поднео је молбу за премештај у Шабац због школовања деце. Поред обављања бројних парохијских послова (старешина шабачке цркве и архијерески заменик Шабачко-ваљевске епархије) активно је учествовао у културном животу града (потпредседник и председник Шабачког певачког друштва, председник Управног одбора Певачке жупе Толингер, члан Управног и Надзорног одбора Шабачке народне књижнице и читаонице). Пензионисан је 1. фебруара 1954. Умро је 24. децембра 1961. године. Дан касније сахрањен је на шабачком Доњошорском гробљу.
Свој први рад, под називом Сеоски одбори, објавио је 1921. године у београдском Илустрованом листу. Пуних четрдесет година, тј. све до своје смрти 1961. године, објављивао је у Забавнику илустрованог листа, Застави, Политици, Времену, Правди, Шабачком гласнику Подринском веснику, Јежу Јединству, Задрузи, Борби, Змају, Пиониру, Титовом пиониру Породици и дјетету, скопском листу Sevinc, приштинској Rilindiji, Политикином забавнику Новом листу, Народној просвети, Гласу Подриња итд. Након пензионисања 1954. године посветио се писању дечје прозе. У интервалу од 1951. до 1961. године објавио је неколико романа, збирки приповедака и прича (Дедине приче – 1952, Вода са извора – 1954, Водопловци – 1954, Моја бака – 1955, Јунаци старог дворишта – 1961). Књиге су му превођене на македонски и албански, 1. јула 1959. примљен је за члана Удружења књижевника Србије, односно Савеза књижевника Југославије. Републичка комисија за социјално осигурање уметника, на седници 20. априла 1960. године, признала му је својство уметника од 1. јануара 1922.

Хроничар свог времена Григорије Глиша Бабовић

Признат као писац дела за најмлађу читалачку публику, која су објављена по окончању Другог светског рата, Григорије Бабовић је потпуно незаслужено остао непознат као аутор Летописа Шапца 1933-1944. Иако представља казивање о дешавањима у граду у интервалу од 1933. до 1944. године.
Летопис Шапца Григорија Глише Бабовића је део богате збирке Завичајног одељења Библиотеке шабачке од 1983. године. Прелазећи из руке у руку, из црквеног у посед аутора, a потом и његовог сина, новинара Политике Бошка Бабовића, рукопис се коначно нашао у Народној библиотеци „Жика Поповић“ у Шапцу.
Летопис се састоји из два дела. Први обухвата историју града од његовог оснивања до 1933. године. Писан је на основу Историје Шапца Николе Савића и допуњен подацима из дела Стојана Новаковића, проте Матеје Ненадовића, Јоакима Вујића, Милана Ђ. Милићевића, Јанка Јовановића, Споменице стогодишњице Шабачке гимназије, Младена Ст. Ђуричића, Драже Петровића, споменице објављене поводом стогодишњице шабачке цркве, летописа шабачке парохије Марка Митића, Споменице Роберта Толингера, шабачких листова: Гласа цркве и Шабачког гласника, црквених богослужбених књига, записника са седница црквене општине, са локалних надгробних споменика, из дела Вартоломеа Куниберта, Мите Петровића, Тихомира Ђорђевића, Тихомира Остојића, Вука Стефановића Караџића, Доситеја Обрадовића и Антонија Поповића.
Други део Летописа, који се представља читалачкој публици као стручно приређено издање и предмет интересовања овога предговора, обухвата период од марта 1933. до октобра 1944. године, тј. од доласка проте Бабовића на службу у Шабац до ослобођења Шапца у Другом светском рату 23. октобра 1944. године. Интегрални Бабовићев текст чини само један део Летописа Шапца 1933-1944. Аутентични записи о животу у граду вешто су искомбиновани са мноштвом новинских чланака из локалних и других листова као што су: Подрински весник, Шабачки гласник, Глас Подриња, Политика, Правда, Време, Ново време и Српски народ. Белешке о Шапцу Бабовић је допуњавао новинским чланцима, али и мноштвом фотографија, разгледница, поштанских марака, плаката, јавних прогласа, саопштења и посебно исписаним странама, које нису део интегралног текста. Овде се пре свега мисли на списак стрељаних Шапчана и становника околних места, 27. октобра 1944. године на шабачком мосту. Иако није део основног текста, списак од тридесет шест имена мушкараца и жена убијених после ослобођења Шапца 23. октобра 1944. представља ретко сведочанство о дешавањима непосредно по ослобођењу града.
Летопис Шапца 1933-1944. представља поглед са маргине, тј. из перспективе града који је у периоду по окончању Првог светског рата и стварања прве југословенске државе, Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, изгубио статус града на граници и постао само један у низу градова у унутрашњости Србије. „Маргина“ у форми летописа послужила је као параван за отварање бројних питања у вези са проблемима локалне заједнице али и са конфузном политичком и друштвеном проблематиком која је потресала југословенско друштво, Европу и свет у предвечерје највећег сукоба у историји човечанства. Као шабачки парох, Григорије Бабовић је пратио дешавања која су обележила историју његове епархије и града као што су: смрт епископа Михаила (1933), избор владике Симеона (1934), посета краља Александра I Карађорђевића Шапцу (1934), прослава стогодишњице Шабачке гимназије (1937), посета председника Владе Краљевине Југославије Милана Стојадиновића Шапцу (1937), почетак изградње фабрике „Зорка“ (1937), посета патријарха Гаврила Дожића Шапцу (1939), завршетак радова на инфраструктурним објектима, захваљујући ангажовању председника Градског поглаварства Илије Поповића (1939), долазак Кладовског транспорта у Шабац (1940), посета престолонаследника Петра II Карађорђевића Шапцу (1940), образовање логора у Јарку (1941), формирање концентрационог логора на Сави (1941), стрељања цивила у Бари (1941), стрељање Јевреја у Засавици (1941), одвођење јеврејских жена и деце у Земун, у логор на Сајмишту (1941), ослобођење Шапца (1944). Са друге стране, Летопис представља посебно значајан историјски извор за изучавање историје Југославије, јер са руба, за историјску науку из „осетљивијег“ угла, тј. са становишта малог српског града у предвечерје и за време Другог светског рата, пружа увид у догађаје као што су: убиство краља Александра I Карађорђевића у Марсеју (1934), конкордатска криза (1937), измирење епископата са владом Милана Стојадиновића (1938), избор патријарха Гаврила Дожића (1938), пад владе Милана Стојадиновића и избор владе Драгише Цветковића (1939), почетак Другог светског рата и напад Немачке на Пољску (1939), успостављање дипломатских односа између Краљевине Југославије и СССР-а (1940), напад Немачке на Југославију (1941), образовање квислиншке владе Милана Недића (1941), „коначно решење“ јеврејског питања (1942), капитулација Италије (1943), искрцавање савезника у Нормандији (1944), ослобођење Београда(1944).
Поглед „уназад“, из перспективе која град у опадању ставља у центар збивања, редак је у изворима који сведоче о драматичном 20. веку. Свако ко је похађао наставу историје у основној или средњој школи зна како су протекле двадесетседмомартовске демонстрације 1941. у Београду, али врло су ретки они који су прошли кроз компликовани систем образовања, а имају свест о томе да се историја заправо не дешава „сада и овде“. Летопис Григорија Бабовића представља подсетник, скреће пажњу на последицу као део процеса, а не догађаја, који би требало да буде у фокусу сваког историографског истраживања. Тако је о догађајима од 27. марта 1941. Григорије Бабовић писао: „27. марта изјутра јавља Радио да је те ноћи у Београду извршен преврат, да је краљ Петар узео власт у своје руке, а владу образовао ђенерал Симовић. Ђаци оставише школе и излетеше на улицу. Све радње беху као по команди затворене. На кућама се појавише заставе: државне, а понегде и српске. Образоваше се поворке кроз град, већином од ђака. Мушких и женских. Ношене су краљеве слике и заставе кроз град уз бурне поклике: Живео краљ! Манифестације су трајале до 2-3 часа поподне. Увече се поновиле. Центар града био је тако закрчен народом, да се није могло проћи. Држани су патриотски говори.“
Иако је Други светски рат на простору Југославије представљао предмет интересовања бројних радова, ратна свакодневица као да је промакла, над ратним операцијама, замишљеним историчарима. Сведочанство Григорија Бабовића пружа увид у замагљене, скоро „запостављене“ делове прошлости, па самим тим и у животе оних који су остали код куће те из једног потпуно другачијег угла перципирали рат, злочине и сукобе. Ради се о перспективи без чијих је опсежнијих истраживања готово немогуће разумети сукоб, време, жртве и актере.
Дистанциран однос према догађајима о којима пише, чији је, у неколико наврата, и сам био актер, аутора који по свом образовању није био историчар, препоручује Летопис као врло комплексан и слојевит историјски извор. Његова комплексност огледа се пре свега у самој теми.
 

Из предговора приређивача рукописа Сање Петровић – Тодосијевић

Издавачи рукописа:  Библиотека шабачка и Институт за новију историју Србије

Погледај  Летопис шапца  у електронској форми

Извор: Библиотека шабачка

Advertisements