Ознаке

Сваки народ има своје специфичности, оне се свакако не могу односити на сваког појединца, али ипак постоје неке особине па и нека дешавања која се везују за припаднике једне нације. Тако се за Србе може рећи да су гостопримљиви, помало наивни, да воле да се праве важни, да лако заборављају и слично. Можда би свака од ових особина могла да се поткрепи неком занимљивом историјском причом, али овог пута једна која није често помињана у историjи, а изражена је у српском народу кроз све историјске периоде.

У дугом периоду непостојања сопствене државе (1459–1878) Срби су се истицали пре свега као војници у турској или аустријској војсци. Некада су задржавали сопствени национални идентитет, а некада су прелазили у другу веру и другу нацију. У 16. веку када је исламизација била најизраженија многи Срби су се истакли као турски официри. Међу њима је најистакнутији Мехмед-паша Соколовић. И у каснијим временима јављају се истакнути официри српског порекла као што је Омер-паша Латас у турској восјци, или Јанош Дамјанић у аустријској, односно угарској војсци. За ова два официра који су живели у 19. веку специфично је то што су они своје победе по којима су постали познати извојевали над припадницима народа из којег су и сами потицали. И док је Омер-паша Латас само ревносно извршавао поверене му задатке, Јанош Дамјанић се посебно истакао као неко ко је највеће злочине извршио управо над Србима.

Рођен у лето 1804. године у угледној граничарско-официрској породици, млади Јован Дамјанић је имао завидну војничку каријеру у служби аустијског цара. Брзо је догурао до чина капетана и важио је за праведног и строгог старешину. Револуционарна 1848. година је на Јованову каријеру преломно утицала. Када су Мађари решили да се ослободе власти Хабзбурговаца и створе сопствену националну државу без феудалних стега, Јован, односно Јанош Дамјанић, прикључио се мађарској револуционарној војсци. Мађари су, међутим, сматрали да словенски народи на територији Угарске не могу да остваре своја национална и политичка права и да у мађарској држави не може да живи ниједан политички народ осим мађарског. Овакво размимоилажење у ставовима ће довести до рата на територији Хабзбуршке монархије у којем ће на једној страни бити Мађари (Угари), а на другој словенски народи и Аустријанци.

Јанош Дамјанић се на почетку рата истакао као неко ко је у Сегедину организовао убиство велике групе српских младића (од 50 до 250) само да би заплашио остале Србе да не приступе хабзбуршком цару, већ да подрже Мађаре. Почетком новембра 1848. године код јужнобанатског села Страже нанет је тежак пораз српској војсци. Том приликом је војска коју је предводио Јанош Дамјанић у овом селу извршила невероватан злочин побивши осим становништва чак и домаће животиње. Недуго после ове битке нанео је Србима најтежи пораз у току рата у бици код Алибунара. Након ових дешавања добио је чин генерала и показао се као веома способан војни старешина. Велики низ победоносних битака прекинут је пошто је у бици код Арада, коју је такође добио, пао с коња и сломио ногу. Нога је морала да му се ампутира, а Дамјанићу је поверено мирно место команданта тврђаве у Араду. На несрећу Јаноша Дамјанића и Мађара, овај рат је завршен тако што је аустријски цар добио помоћ руске војске и у бици код Вилагоша нанео одлучујући пораз Мађарима. Дамјанић је после тога морао Русима да преда Арад, а Аустријски војни суд је осудио 13 водећих мађарских генерала на смрт због издаје. Међу њима је био и Дамјанић. За собом је оставио младу удовицу Емилију, рођену Чарнојевић, из гране чувеног патријарха Арсенија III, која се такође помађарила.

Јаношу Дамјанићу се приписују речи које је и данас тешко разумети „Волео бих да могу да искореним све Раце (омаловажавајући назив за Србе у Војводини), па онда да себе, као последњег Раца убијем.“ У каквом стању је био Дамјанић када је  изговорио ове речи или су му можда оне лажно приписане, то није толико важно. Важна је специфичност да једино код Срба постоје људи који искрено презиру свој народ, а врло често заузимају нека важна места са којих могу да утичу на судбину самих Срба или на понашање српских непријатеља, као што је то био случај са Јованом, односно Јаношем Дамјанићем.

Приредио: Драгољуб Илин

Advertisements