Ознаке

, ,

У овом логору у Другом светском рату убијено је око милион и по људи, међу којима више од милион Јевреја.

Аушвиц је био највећи нацистички концентрациони логор за масовно уништење становништва. Налазио се у јужној Пољској, 50 километара западно од Кракова и 286 км од Варшаве. Име је добио по оближњем селу Освенћим (Аушвиц на немачком). После немачке окупације Пољске септембра 1939, Освенћим је прикључен Немачкој и име му је промењено у Аушвиц.

У концентрациони логор Аушвиц депортовани су људи из разних делова Европе. Од тог броја побијено је око 1, 5 милиона људи. Већина жртава је убијена одмах по приспећу у логор у гасним коморама Аушвица II. Остали су умрли од систематског изгладњивања, принудног рада, неконтролисаних епидемија, у егзекуцијама стрељањем и у медицинским експериментима.

Командант логора Рудолф Хес је на Нирнбершком процесу сведочио да је и до 2, 5 милиона људи умрло у Аушвицу.

До данас су сачувани многи објекти логора Аушвиц. Они су званично под заштитом Државног музеја Аушвиц – Биркенау, основаног 1947, који има и функцију истраживачког центра за проучавање Холокауста.

Опис логора у Аушвицу

Комплекс се састојао од три главна логора. Аушвиц I, отворен је 20. маја 1940, био је центар администрације, а у њему је страдало око 70. 000 људи, углавном Пољака и совјетских ратних заробљеника. Аушвиц II (Биркенау) , отворен 8. oктобра 1941, био је логор смрти у којем је убијено 960. 000 Јевреја, 75. 000 Пољака и 19. 000 Рома. Он је био највећи од три логора. Аушвиц III (Моновиц) , отворен 31. маја 1942, био је радни логор фабрике „ИГ боје“.

Постојало је око 40 помоћних логора под заједничком управом, од којих су неки били неколико десетина километара од главних логора, са од неколико десетина до неколико хиљада логораша.

Као што је био случај у свим нацистичким концентрационим логорима, Аушвицом је управљала парамилитарна грана нацистичке партије, такозвани СС. До лета 1943. логором је командовао Рудолф Хес, а касније Артур Либехеншел и Рихард Баер. Хес је после рата током суђења дао детаљан опис рада логора, а описао га је и у својој аутобиографији. Обешен је 16. априла 1947. на улазу у крематоријум Аушвица I.

Особље логора су делом чинили логораши, од којих су неки имали улогу капоа (већином робијаши) и радника у крематоријумима (зондеркомандо). Капои су одржавали ред у баракама. Јединице зондеркомандоа су припремале новопридошле за егзекуцију (скидање одеће и одузимање личних предмета), уклањале златне зубе из вилица лешева и преносиле тела у крематоријуме. Немци би повремено ликвидирали целе јединице зондеркомандоа. Око 6. 000 припадника СС је радило у Аушвицу.

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Логор смрти Биркенау – Аушвиц II

Заробљеници су довожени у Аушвиц – Биркенау композицијама возова. Када би приспели у логор, делили су их у две групе; оне које би одмах погубили и оне које би регистровали као логораше. Прва група би убрзо била спроведена у гасне коморе. У њој су била сва деца, мајке са децом, старци и сви они који нису деловали снажни на краткој инспекцији логорских лекара.

Припадници СС трупа су говорили жртвама да их воде на туширање и процес уклањања ваши. Гасне коморе су биле прерушене у просторије за туширање. Када би их напунили, затварали би врата и у просторију убацивали таблете цијанида кроз рупе у таваници или прозорчиће са стране. Капацитет за убијање и кремирање износио је 20. 000 жртава дневно. Преостали логораши су радили као ропски радници у фабрикама „ИГ боје“ и „Круп“.

Отпор логораша

До 1943. у логору су се појавиле организације логораша. Уз њихову помоћ побегло је пар заробљеника, који су носили вести о истребљењу стотина хиљада мађарских Јевреја у периоду мај – јун 1944. Дана 7. октобра 1944. на устанак се подигло 250 чланова јединице задужене за уклањање лешева. Напали су војнике СС импровизованим оружјем: камењем, секирама, алатом и гранатама кућне израде. Младе Јеврејке које су радиле у фабрици муниције прокријумчариле су експлозив у логор. Они су пресекли електричну жицу и побегли у шуму. Већина групе је касније ухваћена и ликвидирана.

Током постојања логора у Аушвицу бекство је покушало око 700 логораша, од којих је 300 то и успело. Уобичајена казна за оне које би ухватили у бекству била је смрт изгладњивањем. Породице оних који су побегли су понекад хапшене и довођене у Аушвиц, да би одвратили остале логораше од покушаја бекства. Ако би неко успео да побегне, СС би насумице бирао десет логораша из његовог блока и остављао их да умру без хране.

Евакуација логора и ослобођење

Новембра 1944. године Хајнрих Химлер је наредио уништење крематоријума у Аушвицу. Гасне коморе у Биркенау СС је дигао у ваздух јануара 1945. У покушају да сакрије немачке ратне злочине пред совјетским трупама које су се приближавале.

СС команда је 20. јануара наредила да се побију сви преостали логораши, али ова наредба није извршена у хаосу немачког повлачења.

Нацистичко особље је 17. јануара 1945. почело евакуацију; близу 60. 000 логораша натерани су на марш смрти према логору Лослау. Око 20. 000 логораша из Аушвица успело је да стигне до логора Берген – Белзен у Њемачкој, где су их ослободили Британци априла 1945. Најслабијих 7. 500 остављено је у логору. Њих је ослободила 322. Стрељачка дивизија Црвене армије 27. јануара 1945. У логору су нашли и 348. 820 мушких одела и 836. 255 женских одевних предмета, који су припадали жртвама.

Изградња

За изградњу највећег концентрационог логора на том подручју постојала су три пресудна разлога: У Аушвицу је постојала пољска касарна, инфраструктура је барем делимично већ постојала. Следећи аргумент за Аушвиц је била позиција уз железнички чвор, јер су се депортације углавном одвијале уз помоћ железнице. Последњи мотив је био велики и ненасељен простор, што је омогућавало лакше скривање дешавања унутар логора.

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Мој извор података за овај реферат је мој деда Никола Јеличић који је један од побеглих логораша из Аушвица.

Приредио: Сава Кнежевић VIII-2

Advertisements