Ознаке

Јосип Броз Тито рођен је 7. маја 1892. године у селу Кумровец у Хрватском Загорју. Његови родитељи су били Марија и Фрањо Броз, сиромашни сељаци. Имали су петнаесторо деце, а Тито је био седми по реду. У разним Титовим документима су се појављивали разни датуми његовог рођења. На једном од тих докумената је писало да је рођен 25. маја 1892. године и касније је тај датум и остао као његов рођендан до краја. После другог светског рата тај дан је слављен као Дан младости. Четворогодишњу основну школу Тито је завршио у Кумровцу 1905. године. После тога је радио на имању свог ујака у Подсреди до 1907. године. Тада одлази у Сисак и од 1907. до 1910. године учи браварски занат у шегртској школи. У септембру 1910. године Тито завршава занат и постаје браварски помоћник. Након тога одлази у Загреб. Тамо постаје члан Савеза ковинарских радника и члан Социјалдемократске странке Хрватске и Словеније. У том периоду ради у браварској радионици Исидора Харамине. У мају и јуну 1911. године учествовао је у штрајку браварских радника који је трајао шест недеља. Убрзо остаје без посла и у периоду до 1913. године радио је у фабрикама у Аустро Угарској и Немачкој. У јесен 1913. године одлази у Беч да служи војни рок. На сопствени захтев пребацују га у Загреб. Тамо завршава подофицирску школу и добија чин водника. 1914. године избија Први светски рат. Тита шаљу на фронт у западну Србију. Јануара 1915. године пребацују га на руски фронт. Прво се бори у Галицији, а после тога на Карпатима. У априлу га рањавају и заробљавају. Лежи у болници тринаест месеци. Тамо добија упалу плућа и једва остаје жив. Кад се опоравио шаљу га на присилни рад у логор Кунгур. Аустроугарски заробљеници у логору бирају га за старешину. У том периоду је дошао у сукоб са органима власти јер је штитио права заробљеника. Бацили су га у тамницу из које су га спасили у првим данима фебруарске револуције 1917. године. У јулу 1917. године је учествовао у бољшевичким демонстрацијама и прихватио је лењинизам. Венчава се са рускињом Пелагијом Белоусовом од које ће се развести 1936. године. Почетком јануара 1920. године са супругом креће на пут кући.

Титова слика из 1928. године

У јесен 1920. године запошљава се у Загребу и постаје члан Комунистичке партије Југославије. На изборима у новембру 1920. године комунистичка партија је постала трећа странка по снази у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Краљ то није хтео да толерише и ставио их је ван закона. До лета 1926. године више пута мења посао и коначно долази у Смедеревску Паланку где га марта 1927. године отпуштају као комунистичког агитатора. Убрзо одлази назад у Загреб где је у мају 1927. године изабран за секретара Обласног одбора Савеза металаца. У јулу исте године изабран је за организацијског секретара Градског комитета КПЈ за Загреб. Крајем јуна 1928. године Тито је водио демонстрације након убиства Стјепана Радића, вође ХСС-а у Скупштини Краљевине Југославије. Присиљен је да пређе у илегалу и бива ухапшен 4. августа 1928. године. У стану испред кога је ухапшен пронађено је неколико бомби па је због тога суђење које је одржано Брозу и његовим друговима названо Бомбашки процес. Осуђен је на пет година робије. На одслужење казне послат је у затвор Лепоглава у Марибору. Добија посао мајстора у електричној централи. Повремено се кришом састаје са комунистима из Загреба. Са њим је и Моша Пијаде, са којим организује партијску ћелију. Током Брозовог боравка у затвору краљ Александар 1929. године заводи Шестојануарску диктатуру и партија је готово потпуно уништена. Исте године избија велика светска криза и услови живота се много погоршавају. То доводи до јачања марксиста. Марта 1934. године Броз излази из затвора у кућни притвор у Кумровцу. Ускоро почиње да живи са лажним документима и промењеним изгледом. Јула 1934. године одлази у Беч. Тамо је укључен у рад ЦК КПЈ и узима псеудоним Тито. Фебруара 1935. године борави у Москви и постаје члан Балканског секретаријата Коминтерне. Тамо користи псеудоним Валтер и упознаје Едварда Кардеља. Кардељ ће бити један од Титових најближих сарадника до краја његовог живота. Крајем 1936. године враћа се у Југославију где управља деловањем комунистичке партије у земљи. Током 1937. године оснива КП Словеније и КП Хрватске и неколико пута путује између Париза и Југославије и ради на пребацивању добровољаца у Шпанију.  Исте године ухапшен је Милан Горкић, генерални секретар КПЈ и убрзо је ликвидиран. Тито преузима вођење КПЈ, а почетком 1938. године Коминтерна и формално потврђује његов избор за генералног секретара КПЈ. На петој земаљској конференцији КПЈ у Загребу октобра 1940. године саставља ново вођство КПЈ. Тада излаже стратегију која се заснива на оружаном устанку као начину освајања власта и совјетском типу федерације као моделу организације државе.

После напада Немачке на Југославију 10. априла 1941. године у Загребу оснива Војни комитет за пружање отпора осовинским силама. Политбиро ЦК КПЈ 4. јула 1941. године у Београду доноси одлуку о дизању оружаног устанка против окупатора. Током Другог светског рата Тито је вођа комунистичког партизанског отпора. Био је главни организатор партизанског типа ратовања. 27. јуна 1941. године формиран је Главни штаб Народноослободилачких и партизанских одреда Југославије (НОПОЈ). Тито је постао Врховни командант НОПОЈ-а. Током јула и августа 1941. године избија устанак против немачког и италијанског окупатора на подручју Србије, Црне Горе, Лике, Баније, Кордуна и Далмације. У септембру Тито напушта Београд и одлази на ослобођену територију у западној Србији. Септембра и октобра 1941. године два пута се састао са вођом четничког покрета, Драгољубом Михаиловићем. Због различитих погледа на начин борбе и послератно уређење Југославије нису постигли договор. Новембра 1941. устанак у Србији је сломљен. Уследиле су тешке репресалије и рат између партизана и четника. Све до 1944. године Србија и већи део Црне Горе остају под контролом четника и квислиншког режима Милана Недића. Народноослободилачка борба се преноси на подручје Босне и Херцеговине и Хрватске. Тамо су се од 1942. до 1944. године водиле одлучујуће борбе. Највеће битке су биле битка на Неретви марта 1943. године и  битка на Сутјесци у мају 1943. године. Партизани су оба пута победили иако је непријатељ био бројно јачи. У том периоду је уследио и велики обрачун партизанских и четничких снага. Четници су претрпели пораз у битци на Неретви и то их је избацило са политичке сцене за владање у будућој Југославији. Новембра 1942. године у Бихаћу је формирано Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије (АВНОЈ). То је била политичка организације народноослободилачких комитета успостављена ради управљања територијама под својом контролом током Другог светског рата. На Другом заседању АВНОЈ-а у Јајцу, 29. и 30. новембра 1943. године донете су политички најважније одлуке. Тим одлукама забрањен је повратак краља Петра II Карађорђевића у земљу, основана је привремена влада, Тито је проглашен за маршала и председника Националног комитета народног ослобођења (НКОЈ) и зацртана је будућност Југославије као државе састављене од федералних република. Тито је успео да задобије поверење Британаца и Американаца и поштовање Совјетског Савеза. Они су ускратили помоћ четницима и присилили избегличку владу на невољну сарадњу са Титовим покретом.

Десант на Дрвар

25. маја 1944. године Немци су извели десант на Дрвар са циљем да заробе Тита и уклоне вођство партизанског покрета у Југославији. Врховни штаб је био сакривен у пећини изнад Дрвара. Били су присутни и представници савезника. Немачка операција се завршила неуспехом. Августа 1944. године Тито се састаје са председником британске владе Винстоном Черчилом. Ту добија потвду да ће на подручје Југославије ући Црвена армија уемсто савезничких трупа. Септембра исте године сусреће се са Јосифом Стаљином у Москви. Одатле, октобра 1944. године, стиже у ослобођени Београд. Из Београда наставља да руководи завршним операцијама за ослобођење Југославије.

Из Другог светског рата Тито је изашао као признати државник. Заслужан је за враћање Истре и Ријеке и остра Хрватској и за проширење Словеније. Пуних 35 година је владао Југославијом. Успешно је балансирао између запада и истока. У почетним година владавине оштро се бавио уклањањем остатака грађанског друштва. Ухапсио је, осудио и ликвидирао Дражу Михаиловића, бившег четничког вођу. У том периоду је дошло до сукоба са католичком црквом. Јула 1948. године објављена је Резолуција Информбиора у којој су Тито и његови најближи сарадници проглашени за шпијуне и идеолошке јеретике. Долази до раскида са Информбироом и Тито инсистира на државној самосталности као начелу односа међу државама. Уследио је масовни прогон информбирооваца и политчки обрачуни са циљем да потисну самосталност република. 1950. године Тито покреће увођење радничког самоуправљања, долази до распуштања сељачких радних задруга, до децентрализације, јачања права република у односу на државни централизам и увођења елементарне тржишне привреде. Шездесетих година долази до даље демократизације југословенског друштва. Долази до смене неких од водећих комуниста старе гарде као што је Александар Ранковић. Убрзало се остваривање концепције општенародне одбране која је ојачавала одбрамбене функције република. Тито је један од оснивача покрета несврстаних. Покрет је окупљао више од 100 земаља које су сматрале да нису уједињене ни са једним од водећих блокова или против некога од њих. 1961. године у Београду је одржана прва конференција влада и држава несврстаних земаља. Током 1970. године започео је реформу федерације како би њена овлашћења пренео на републике. Круна тога је било доношење Устава из 1974. године. Том приуликом је донета и иницијатива да се уведу колективна руководства са ограничењем мандата водећих дужносника на 1 годину. Тиме је покушао да успостави равнотежу међу републикама и спречи борбу за власт након своје смрти. 16. маја 1974. године изабран је за доживотног председника СФРЈ, а иза тога и за доживотног председника Савеза комуниста Југославије. Тито је постао један од најугледнијих светских државника. Имао је трезвен поглед на међународну политику. Био је један од оснивача и најутицајнији политичар Покрета несврстаности.

Умро је 4. маја 1980. године у Љубљани. Следећег дана Плавим возом пребачен је у Београд. Смештен је у аулу Скупштине Југославије. Функционери и грађани су му мимоходом одали почаст. Сахрањен је 8. маја у Кући цвећа. Његовој сахрани је присуствовало преко 200 страних делегација из 127 земаља и 700.000 људи. Телевизија је организовала директан пренос сахране тако да су сви грађани могли да је виде.

Приредила: Катарина Ђинић VIII-2

Погледај повезане чланке: Презентација Јосип Броз Тито

Advertisements