Ознаке

Др Младенка Иванковић

Обнова верског живота код Јевреја после Другог светског рата у Југославији

Општи оквири за организовање верског живота у послератној Југославији

После завршетка Другог светског рата држава Југославија се налазила у изузетно тешкој економској и политичкој ситуацији. Њена индустрија, која је и пре рата била неразвијена, била је утоку рата у потпуности руинирана, саобраћајнице онеспособљене, а градови опљачкани и разрушени.

Период 1945-1948. године је био најсложенији период развоја послератне Југославије. У том раздобљу су се одиграли изузетно значајни унутрашњи и спољнополитички догађаји и настали веома тешки политички и развојни проблеми. Животни стандард је 1945. године био упола нижи од онога пре рата, тако да је тек 1948. године био достигнут животни стандард из времена предратне Југославије.[1] Јединствена привремена влада Демократске федеративне Југославије (у даљем тексту ДФЈ) је била формирана 7. марта 1945. године са Јосипом Брозом Титом на челу. [2]  Први устав нове Југославије је био промовисан 1946. године[3].

У новонасталој држави била је суштински било измењено идеолошко гледиште у односу према верској проблематици, као и законска регулатива којом је била уређивана ова област државног и друштвеног живота[4].

Комунисти су, као владајућа друштвена елита, били атеисти. Комунистичка партија Југославије, као најмеродавнији фактор у креирању послератне државне политике према верским заједницама, је баштинила сопствена искуства из предратног и ратног периода.[5] 

Током периода, од јесени 1944. до почетка 1946. године, комунисти су били у ситуацији да врло опрезно приступе раздвајању цркве од државе[6], у осетљивим међународним условима у којима је требало обезбедити интернационално признавање нове  владе[7].

Реална процена стања је захтевала обазрив однос према верском опредељењу и осталог грађанства, односно учесника у Народном ослободилачком покрету (у даљем тексту НОП). Истицано је да је верска припадност грађана њихова приватна ствар и да у антифашистичком покрету не може бити дискриминације према вероисповести. На то је упућивала чињеница да је Народноослободилачки покрет био састављен од припадника разних вероисповести.[8]

У непосредном послератном периоду, до потврђивања легитимитета на изборима новембра 1946. године и доношења Устава као највишег правног акта[9], чиме је био завршен процес правног утемељења нове државе, комунистичке власти су се налазиле у позицији које је захтевала крајње промишљно и флексибилно понашање према свим иоле значајнијим друштвеним субјектима. То су захтевали разлози, како спољнополитичке, тако и унутрашњеполитичке природе. У јеку кризе која је настала око “тршћанског питања“, власти нове Југославије су се сусреле са задатком да пронађу начин да Народни фронт и коалициону владу конвертују у жељени облик комунистичког државног уређења и, при томе остваре међународно признање. То их је спречавало да према верским заједницама наступају доследно својим идеолошким опредељењима[10].

Служба у београдској синагоги 1947.

Формирање Савеза јеврејских вероисповедних општина и  покушај формирања Удружења ортодоксних јеврејских вероисповедних општина

Управо у том периоду је било обновљено деловање Савеза јеврејских вероисповедних општина Југославије[11] (у даљем тексту Савеза). Обнављање Савеза[12] је било извршено у тренутку док су борбе на једном делу територије још трајале, а извесност Холокауста још увек присутна. Савез је од првог дана показивао своју кооперативност, признавао и прихватао све мере нових власти и наступао као репрезент националне заједнице.[13]

Савез јеврејских вероисповедних општина Југославије је био реконструисан као централна установа јеврејске заједнице у Југославији. Његов главни и најважнији задатак је био је да буде организатор и координатор у оснивању јеврејских вероисповедних општина (у даљем тексту ЈОВ) на територији целе државе. Он је требало да буде и иницијатор обнављања предратних јеврејских удружења и установа које су деловале на културном, националном, спортском,  хуманитарном и верском плану.  Међутим, с обзиром на оскудицу средстава, измењене друштвено – политичке прилике, мали број људства, рад многих градских општина и предратних  удружења и установа у поратним годинама није могао бити обновљен. Целокупна делатност око организовања и релизације различитих садржаја живота јеврејског грађанства у Југославији углавном била концентисана и одвијала се у оквиру радних тела самог Савеза.[14]

Власти су јеврејску заједницу симболично признале отварањем обновљене  београдске синагоге, 2. децембра 1944. године[15]. Била је то зграда богомоље ашкенског обреда у Космајској број 19. Овом чину је присуствовала и делегација Владе која је била састављена од чланова АВНОЈ-а и чланова нове југословенске владе и коју је предводио Моша Пијаде.[16]

Сам чин освећења је обавио Алберт Алтарац, београдски свештеник. Молитва коју је том приликом изговорио била је карактеристична за тренутак у којем је изговорена. Она је одражавала став припадника југословенског јеврејског становништва према НОП, исказивала његову спремност и вољу да учествује и допринесе даљој борби за коначно ослобођење и наду да ће бити прихваћено као равноправан у новој држави.[17]

У послератном периоду ортодоксне јеврејске  општине су функционисале независно од Савеза јеврејских вероисповедних општина Југославије[18] и биле су организоване у Удружење ортодоксних јеврејских вероисповедних општина[19] чији је центар, као и пре рата, био  смештен у Суботици. На челу Удружења ортодоксних јеврејских вероисповедних општина се налазио надрабин Александар Биндер из  Сенте, као врховни рабин[20]. Постојање и делатност обадве организације, и Савеза и Удружења ортодоксних Јевреја је у периоду измедју два светска рата био легално уредјен и одвијао се у складу са одредбама Закона  о верским заједницама у Краљевини Југославији.

Иако ниједан закон који се тицао статуса јеврејске заједнице после рата још није био донет и примењивао се онај од пре рата, обадве ове организације су наставиле да раде на основу претходног закона. Између Савеза и Удружења ортодоксних јеврејских вероисповедних општина је, у овом периоду, владала сарадња.[21] Одмах после рата  Удружење ортодоксних Јевреја из Суботице је, на пример, тражило  финансијску помоћ од Аутономног одбора за помоћ за обнову синагога и ритуалних купатила[22] и изразило потребу, коју је Савез подржао, за да обновом кошер[23] кухиње.

У Војводини је традиционални центар ортодоксног јеврејства била Суботица, у којој је још 1924. године била формирана Удружење ортодоксних јеврејских вероисповедних општина. Ово Удружење је, непосредно после рата, окупљало око 500 преживелих ортодоксних Јевреја. Генерално посматрано, у Војводини је у послератном периоду живела једна  трећина свих преживелих Јевреја у Југославији, са бројним грађансвом, чији број је новембра 1946. године износио 3729 особа[24], мада треба узети у обзир и сталну флуктуацију становништва које се, ипак, задржавало на територији Војводине.

Прве послератне ортодоксне општине су биле реконструисане у Суботици, са 115 чланова и Сенти, са 179 чланова [25] већ почетком 1946. године. Мање општине су такође биле реконструисане у мањим градовима и селима. Тако су, на пример, постојале мање ортодоксне општине: у Ади са 70 чланова, у Бачком Петровом селу са такодје 70 чланова, у Молу и Илоку са око 20 чланова, који су гравитирали и организационо припадали општинама у Суботици и Сенти.[26]

Иако формално одвојено од Савеза, Удружење ортодоксних општина је било, као и сам Савез, финансијски зависио од Џоинта чију помоћ је добијало преко Аутономног одбора при Савезу у Београду. Пошто је Аутономни одбор био једина веза између Џоинта и Савеза, то доводи до закључка да је Удружење ортодоксних јеврејских општина практично у потпуности било зависно од њега. Међутим, Савез није потребама преосталих малобројних чланова Удружења ортодоксних општина поклањао довољну пажњу, или бар не у оној мери у којој су њени припадници сматрали да они завређују.

О овоме сведочи писмо једног припадника ортодокне заједнице, Јосипа Хауера из Сенте, по занимању трговца, од маја 1947. године ортодоксном рабину Лазару Шенфилду (Lazar Schoenfeld) у Њујорк у којем му описује ситуацију у којој се налазе ортодоксни Јевреји у Југославији.[27] Према његовим информацијама, чак око 300 ортодоксних Јевреја није било укључено ни у једну јеврејску општину.[28]

У свома писму, Хауер се жалио на став Савеза и указивао на то да он не води довољно рачуна о потребама Удружењу  ортодокснх општина. Он је сугерисао да Џоинт, директно или индиректно, треба да упозори Савез да води више рачуна о задовољењу специфичних потреба својих ортодоксних сународника.[29] Као помоћ Удружењу, поред намирница и одеће, из иностранства су стизале и велики број верских књига и остлих потрепштина за нормално одржавање верских обреда.[30]

Овај податак указује на појаву која је била присутна у организацији живота и односима унутар јеврејских вероисповедних општина у Југославији у периоду непосредно после рата. Она је проистицала из чињенице да је до промена у области поимања уређења међусобних односа различитих друштвених групација долазило теже и спорије него до промена у области институционалног уређења живота унутар државе у којој су те групације живеле. Наиме, иако је Савез био реконструисан као централна, надопштинска установа целокупне јеврејске популације у новој Југославији и као такав био декларативно признат од свих њених припадника, остале су очигледне појаве поделе, неразумевања и несарадње измедју ортодоксних припадника јеврејске заједнице и оних који су и пре рата били окупљени око Савеза.

Шоенфелдово писмо је подстакло представника Џионта у Југославији, Фредерика Вајта, да обати већу пажњу на Удружење ортодоксних јеврејских вероисповедних општина  и заиста, он је, само четири месеца након Хауеровог писма, већ имао јаснију слику о стању у коме се налазило ово Удружење. Вајт је скренуо пажњу руководству Савеза да је неопходно да се у новонасталој друштвеној стварности покаже више разумевања за потребе ортодоксних Јевреја. У свом писму Џоинту, Вајт је известио да између Савеза и Удружења доиста постоје извесни неспоразуми. Вајт је овај свој извештај сачинио на основу свог састанка са представницима Удружења ортодоксних општина у Београду од 4. септембра 1947. године. Том састанку су присуствовали ортодоксни надрабин Александар Биндер и претседник руководства Удружења ортодоксних јеврејских вероисповедних општина, а такође Хинко Гелбштајн и Оскар Флеш, чланови ортодоксне општине из Сенте. Састанак је био одржан због проблема који су настали код око ортодоксних Јевреја који су тешко подносили надостатак обученог свештеничког особља, а такође и оскудицу кошер хране као  и недостатка сакралних предмета неопходних за обављање богослужења, како је то раније поменуо и Хауер.

Хауер се, претходно, истим поводом обраћао и загрбачком надрабину др Хинку Урбаху, за кога је сматрао да је имао довољан утицај на Савез, да потпомогне његове захтеве. Надрабин Урбах је, заиста, у отм смислу интервенисао код Савеза. Дописом од 5. маја 1947. године Савез му је одговорио да решавање проблема око доласка ортодоксних верских службеника из иностранства није у његовој надлежности и објаснио начин на који би требало да се започне поступак за добијање дозволе од надлежних југословенских власти за одобрење доласка школованих ортодоксних верских службеника из иностранства.[31]

Представници ортодоксних јеврејских општина су изразили жељу да им се обезбеди још један ортодоксни рабин који би помагао надрабину Александру Биндеру, који је био у годинама и прилично нарушеног здравља. Религиозно становништво је имало повећану потребу за религиозним реликвијама  као што су, на пример, биле мезузе[32], које су биле уништене и оскрнављене у рату и светим књигама, којих није било довољно за потребе свих чланова ових општина.[33] Представници Савеза, Аутономног одбора и Удружења ортодоксних општина су одлучили да оснују једно посебно тело које би имало за задатак да утврди тачан број људства ортодоксне популације, њихову финансијску ситуацију и, као најважније, да им пружи моралну подршку у напорима које су морали да поднесу у новонасталој друштвеној реалности, показујући, при томе, своју јаку приврженост своме Удружењу и понос што му припадају.[34]

Вајтово појачано интересовање за Удружење ортодоксних јеврејских општина, као и интересовање и писма која су следила после Хауеровог појединачног обраћања америчким ортодоксним Јеврејима нису наишли на разумевање и одобравање од стране Савеза, али су указали на потребу да се, бар формално, покаже више спремности да се захтевима ортодоксних општина изађе у сусрет. Наиме њихова писма, пуна притужби и жалби, представљала су Савез у негативној светлости у америчким ортодоксним јеврејским  срединама. Свестан да је финансијски завистан од међународних јеврејских организација, Савез је јако водио рачуна о свом угледу и није му било у интересу да учини било шта чиме би могао да ризикује да остане без дела финансијске помоћи.

Светски јеврејски конгрес и Џоинт су, кроз своју финансијску помоћ, покривали трошкове рабина и осталог свештеничког особља, помагали обнову синагога и других ритуалних зграда, а такође су обезбеђивали и плате за учитеље који су, тамо где је за то постојало интересовање верника и објективних могућности, суботом подучавали у хебрејском језику и јеврејској историји[35].

Неспоразуми Савеза и Удружења ортодоксних јеврејских вероисповедних општина су, непланирано, своје разрешење нашли проглашењем државе Израел, маја 1948. године. Ортодоксни Јевреји су заузели значајно место у опредељивању за исељење у Ерец Јисраел[36], што је за резултат имало њихово готово потпуно ишчезнуће из друштвеног живота нове Југославије. Вајс је, 1949. године, једноставно обавестио Светски јеврејски конгрес да  Удружење ортодоксних јеврејских вероисповедних општина више не постоји у Југославији јер су сви његови чланови емигрирали за Израел.[37]

Овакав исход је, у ствари, донео олакшање обема странама, и југословенском режиму, али и Савезу   јеврејских вероисповедних општина Југославије.[38] Ортодоксни Јевреји су представљли елеменат који је одбијао интеграцију у друштво са атеистичком идеологијом, те никако нису никако могли да се уклопе у њега и постану његов део. Напротив, они то нису чак ни покушавали јер су такав облик друштвеног уре]ења сматрали апсолутно непожељним. Власти нове Југославије према таквом ставу биле мање толерантне него што су то биле власти у другим источноевропским државама који су наизглед биле спремније да прихвате реалност постојања различитих група међу својим јеврејским грађанима, у погледу  степена њихове религиозности и начина његовог испољавања,[39] и због тога је исељавање представљало једино решење за овај део јеврејске популације.[40]

У периоду непосредно после завршетка рата, власти нове Југославије нису отворено забрањивале обављање верских обреда и одржавње верских манифестација, чак су, у неколико прилика оваквим манифестацијама присуствовали и њени високи званичници, али нису благонаклоно гледале на њих и, нарочито, нису охрабривале њихово одржавање. Овакав став државе у којој су живели   никако није одговарао ортодоксним Јеврејима, док је, са друге стране, држава њих третирала као непродуктивне елементе који су нарушавали њену пројектовану слику о “новом човеку“, будући да су многи од њих још увек поседовали сопствене трговине, или су се бавили неким сличним занимањем. Они су, једноставно, били сматрани за преживели буржоаски елеменат и остатак градјанске класе.[41]

Због свега овога, ортдоксни Јевреји су се масовно одлучили на исељавње у Израел. Схвативши да су инсистирање на опстанку ортдоксне јеврејске заједнице у новој Југославији и сва његова борба и залагање око тога узалудни, и Јозеф Хауер лично се одлучио да емигрира са целом породицом у Израел, куда је и отпутовао већ са првом групом исељеника 1948. године[42] Послератно Удружење ортодоксних јеврејских вероисповедних општина у Војводини је било краткотрајног века и његово ишчезнуће је представљало извесно олакшање за све више секуларизоване Јевреје у Савезу.

                  Организовање верског живота јеврејске заједнице

Ситуација по питању могућности остваривања стварних, а не само фактичких,  права на отворено и неометано уживање верских слобода и активно упражњавање верског живота у свим његовим облицима, је у посматраном периоду, када говоримо о југословенској јеврејској заједници, ипак остала нешто повољнија него што је то био случај са припадницима многих других југословенских народа.

Одредбе Устава из 1946. године којима је било предвиђено одвајање државе од цркве нису се на јеврејску националну заједницу одразиле у оноликој мери коју су имале на припаднике већинских народа и њихових цркава. Могло би се рећи да је држава, видећи главну опасност у трима религијама које су исповедали припадници већинског становништва: православној, католичкој и исламу, била мање ригидна према припадницима мањинских религија. У једном од својих многобројних говора Алберт Вајс се о томе изразио овако:

“ … Верски живот у нашим општинама развија се у границама у којима сами верници то желе. Општине омогућују одржавање верских манифестација, и оне се одвијају на задовољавајући начин и према расположивим могућностима, нарочито у погледу верског особља.“[43]

За припаднике јеврејске заједнице, који су живели обичним животом и нису имали претензије на обављање неке од високих функција у државном апарату и јавним службама, проблем активног и јавног учествовања у верским обредима никада није био постављан, нити је било прогона и шиканирања од стране власти. Уколико су и постојале неке мере цензуре, такве појаве су се дешавале на појединачном и личном нивоу и проистицале су из несвесне и дубоко психолошки, механизмом рационализације, усађене негативне слике о Јеврејима. Такве појаве, каквих је било, су представљале један од негативних заостатака антисемитске политике која је била водјена у непосредној прошлости,[44] а коју није било лако и преко ноћи избрисати из свести грађана већинских народа.

 Формирање Верске секције и установљење верских правила  понашања у новим условима

Једна од првих секција која је била формирана при Савезу је била Верска секција. Из разлога још увек недефинисано и флуидног стања по питању односа нових власти према удружењима са наглашено верским садржајем, Верска секција је, формално деловала као секција ЈВО Београд, мада је област њеног рада у непосредном послератном периоду, превазилазила границе београдске општине.  Формирање и рад ове секције су били од великог значаја за испуњавање једног од главних задатака које је Савез, као основна установа југословенских Јевреја требало да оствари у животу заједнице: да, поред осталог, буде чувар традиције и националног идентитета својих сународника. Труд око обнављања у току рата забрањиване свести о припадности јеврејској верској заједници и неговање специфичности сопствених обреда и традиционалних манифестација је био неопходан услов који је требало да буде испуњен да би се јеврејска заједница обновила као таква, постојала у новим условима који су владали у Југославији и трајала и у временима која је тек требало да дођу. Верска правила која су се, углавном, већ спроводила, али која су се понегде и различито тумачила, било потребно ујадначити и писмено уобличити да буду јединствена, те је тако било и урађено.

Један од првих задатака којег су се чланови Верске секције прихватили било је организовање акције око обнове неке од београдских синагога и њеног оспособљавања за обављање верске службе. Од неколико постојећих београдских синагога, био је изабран храм ашкенског обреда у Космајској улици број 19[45]. Сам чин освећења[46] је обавио Алберт Алтарац[47], београдски свештеник.

После успешно спроведене акције на освећењу Синагоге, чланови Верске секције су се ангажовали око проналажења реликвија и намештаја који су у току рата били опљачкани и развучени по разним антикварницама и приватним кућама. Распитујући се код свакога ко би о томе нешто могао да зна, обилазећи постојеће старинарнице и антикварнице, успевали су да уђу у траг извесном броју реликвија и другог материјала који је био однет из разних верских објеката, тако да су у релативно кратком року успели да створе пристојан, и обављању богослужења подобан, амбијент у јединој београдској синагоги.

Један од задатака који је на себе преузела Верска секција је било обнављање рада друштва  “Хевра Кадуша–Рехица“ које се старало око правилног, у складу са верским канонима, сахрањивања умрлих чланова заједнице у свим већим општинама на територији Југославије. Прво овакво удружење је било обновљено у Београду, 27. децембра 1945.године.[48]

Према препоруци Верске секције, у свм општинама где је за то било услова, било је препоручено како би требало да се организује обављање богослужења: сваког петка увече, а суботом ујутро и, по могућству, увече. На годишњице, велике празнике, Рош Ашана,[49] Јом Кипур[50], Сукот[51], Ханука[52], Пурим[53] и Песах[54], служба се обавезно обављала два пута дневно, ујутру и увече.[55]

Верска секција је упутила предлог да се свим реконструисаним ЈВО упути допис којим би оне биле позване да известе о стању у којем су се налазили сакрални објекти у њиховој средини, као и свим осталим верским питањима и потребама. Такође, било је указано и на потребу да се, свуда где је за то постојало довољно интересената и услова, организује редовна верска служба, као и настава веронауке за децу и омладину школског узраста.

Верска секција се старала да се, приликом евидентирања и уписивања лица која су се изјашњавала као Јевреји и желела да буду чланови ЈВО, испоштују барем основне канонске заповести које су строго прописивале како је непоходно поступити при прихватању новорођенчади, па и нешто старије деце у јеврејску веру.

Верска секција је, својим правилником, строго предвиђала да ни једно мушко новородјенче не може бити примљено у чланство неке јеврејске вероисповедне општине уколико претходно не би прошло прописани обред Берит Мила[56], поготово када је за то постојало објективних услова. Међутим, многи родитељи, из само њима знаних разлога, су одбијали да код своје мушке новорођенчади изврше, овај, према јеврејским верским законима обавезан прописани поступак, то јест, нису дозвољавали да дете буде ритуално обрезано. Пошто, према прописима који су важили у ЈВО, такво дете није могло бити примљено у чланство општине, родитељи су се жалили Савезу, који је у таквим случајевима имао улогу медијатора, па би, на крају, проблем био превазидјен. Прави проблеми и за ЈВО и за Савез би наступили када би се родитељи одбијеног детета, сматрајући да су им повређена грађанска права, обратили месним Градским народним одборима.[57]

Случајеви необрезане мушке деце која су била рођена за време рата, када за то није било услова, као и мушке деце из мањих општина које нису имале стручну особу која би била у могућности да такав обред изврши на прописани начин, су били схватљиви. Када се радило о мушкој деци из мањих општина, став Савеза је био да се детету дозволи да буде уписано у чланство месне ЈВО, под условом “… ако родитељи дете пријаве код Јеврејске општине у у чланство…“[58]. Савез, или ближа већа ЈВО су, потом, првом приликом, слали у ту општину моела[59] и лекара, како су захтевале ондашње здравствене власти, ради накнадног ритуалног обрезивања дотичног дечака.

Формирање Духовног суда и одржавање Конференције рабина Југославије

Један од првих задатака које је себи поставила Верска секција је било установљење Духовног суда “Бет Дин“. Област надлежности Духовног суда била је утврђена правилником који је био донет на састанку Верске секције и Извршног одбора Савеза 17. новембра 1944. године и који је прецизирао питања која су била у његовој надлежности решавања.[60] Било  је утврђено да је Духовни суд овлашћен да решава питања „ … која су се тицала :

1/ Пријема у јеврејску веру лица која су у току рата прешла у неку другу веру;

2/ Пријема у јеврејску веру лица која раније припадала другим верским заједницама по рођењу;

3/ Питања раставе брака склопљеног пред верским органима;

4/  Давње тумачења о начину обелажавња верских празника;

5/ Давање тумачења о правилном начину припреме оброка у складу са верским прописима;

6/ Тумачење других разних верских прописа;

7/ Решавање евентуалних спорова насталих између лица која обављају свештеничку службу.“ [61]

При формирању Духовног суда је било наглашено “… да се он мора сатојати од најмање три пунолетна мушка лица која су јеврејске вроисповести и чланови јеврејске вероисповедне општине и који су познати као угледни људи непорочног живата. У састав Духовног суда треба обавезно да уђу (…) лица која су што је могуће боље упозната са јеврејским верским прописима и законима. Препоручује се да један од чланова Бет Дина буде по могућности и лице које има правничку квалификацију тј. које добро познаје  право наше државе, како би се на сваки начин избегло да решења Духовног суда не буду у складу (са државним прописима) .“[62] Област надлежности првог Духовног суда се протезала на територију читаве Југославије.[63] Било је предвиђено да се њему обраћају све ЈВО у земљи. Касније су Духовни судови били под истим условима и са сличним задацима формирани и при великим ЈВО.[64]

У току августа месеца 1946. године, у периоду док још нису били успотављени Духовни судови у великим ЈВО, Савез је од надрабина загребачког Др. Хинка Урбаха добио писмени захтев да се под хитно сазове једна конференција рабина на којој би се продискутовали важећи духовни прописи и оценила њихова примена у пракси. Урбах је био једини преживели члан Рабинског синода предратне Југославије, који је за свој рад у предратном периоду добијао признања и одликовања. Он је сматрао да би требало и даље наставити са доследним, према древним правилима успостављеним, начином организовања верског живота. При томе, није показивао ни најмање разумевање према променама које су наступиле у начину организовања друштвеног и државног живота. Захтевао је да се припадници ЈВО обавежу да се доследно придржавју свих верских прописа, нарочито истичући да је поражавајућа чињеница да све више чланова ЈВО одступа од правила, као се изразио “ритуалне прехране.“

Урбах је од Савеза захтевао сазивање конференције рабина на коме би се продискутовали присутни проблеми и донели одлуке и правила којима би се чланови ЈВО обавезали да се врате некадашњем начину упражњавања верског живота и обављања верских обреда. Обзиром да је надрабин Урбах уживао велики углед у дијаспори и, нарочито, медју америчким Јеврејима од којих је у Југославију стизала најобилатија хуманитарна помоћ, Савез се није могао оглушити о његову молбу.

Надрабину је било најљубазније одговорено да, због објективних околности, планирана рабинска конференција може бити одржана тек наредне године. Остављена му је потпуна слобода да се о изнесеним проблемима кроз преписку консулатује са колегама рабинима из других градова и сам утврди дневни ред за конференцију.[65] Савез је преузео на себе да се побрине за организацију и припрему конференције.

Конференција рабина је био одржан 25. и 26. марта 1947. године у Београду. Присуствовали су јој др. Хинко Урбах, надрабин из Загреба и инаицијатор окупљања, др. Хинко Киш, рабин из Новог Сада, др. Јосиф Гершон, рабин из Суботице, рабинер Менахем Романо, из Сарајева и ортодоксни надрабин др. Александар Биндер из Сенте. На њој су расправљана сва питања која је надрабин загребачки већ формулисао у свом захтеву за одржавање конгреса. Начелни закључак конгреса је био да је неопходно учинити све како би се верници повратили поштовању старих обичаја и начина упражњавња верских обреда. Сам Др. Хинко Урбах је био задовољан резултатима конференције и то је изразио у писму захвалности које је упутио Савезу 4. априла 1947. године.

Чињеница је, медјутим, да су, и поред донесених закључака о пооштравању верске дисциплине, који су били донесени на конфренцији-конгресу рабина, верници и даље наставили да се са истим, а врененом и све већим немаром односе према обавезном поштовњу свакодневних обавеза присутвовања богослужењима, као и придржавања верских прописа у исхрани и другим областима приватног живота. Вероватно разочарани слабим успехом својих настојања на заводјењу традиционалних правила у верском животу, сви југословенски рабини су се иселили у Израел већ са првим организованим алијама 1948. године.

Служба у београдској синагоги 1947.

Одржавање наставе веронауке и редовне верске службе

После почетног одушевљења са којим је јеврејско становништво, у најранијем послертном периоду, вратило похађању верских богослужења и упражњавању обичаја везаних за јеврејску традицију, реалност програмираног радног дана и изложеност омладине комунистичком васпитању, наговештавала је брзо губљење осећаја за веру. Овакве појаве су деловале забрињавајуће и наговештавале могућност да би верска компонента, као једна од битних за одржавање свести о припадности јеврејској националној групацији, у скоријој будућности могла да буде делимично или у потпуности занемарена.  Савез је, због тога, на предлог Верске секције, подстицао одржавње веронауке за децу и омладину основних и средњих школа, као и одржавање што редовније верске службе.

Где год је за то било услова, при ЈВО је било организовано одржавање верске наставе и упознавање са јеврејским народним обичајима и традицијом. Средства за плате вероучитеља је обезбедјивао Аутономни одбор[66], као и књиге, прибор и сав остали неопходан материјал. Медјутим, ускоро је било уочено да постоје извесни проблеми, од којих су најозбиљније представљали непостојање изричите законске регулативе по овом питању, са једне стране и непостојање довољног броја стручног особља, обучаваног за извођење верске наставе, као и необавештеност евентуално заинтересованих и довољно верски образованих особа о могућности да за такво своје ангажовање буду редовно финансирани из средстава Аутономног одбора.

У току 1945. године, верска настава се одвијала по правилима и по плану који је био предложен од стране Верске секције Савеза, а који су усвојиле и верске секције осталих ЈВО. Медјутим, да би могло да се настави са одвијањем верске наставе и у наредној школској години, било је, према новим прописима, неопходно добити одобрење надлежног републичког Министарства просвете.

Проблеми око формалног добијања одобрења у општих упутстава везаних за обављање веронауке и постављање вероучитеља у верским школама при верским заједницама у Југославији је био решен доношењем Решења о одржавању верске наставе у основним школама Министарства просвете ФНРЈ од 12 новембра 1946 године.[67] Овим решењем је било предвидјено да верске заједнице могу, при својим општинама, оснивати верске школе, при чему су саме биле задужене за обезбеђивање услова за њихово функционисање. Питања избора вероучитеља на својој територији општине су, такође, могле  решавати саме “… водећи рачуна о томе колико предложена лица одговарају за наставничку службу ценећи их по личним квалитетима.“[68]

Ово, наизглед једноставно решење проблема добијања дозволе за организовање верске наставе је, медјутим, било додатно компликовано инсистирањима да је, сем одобрења Министарства просвете, било неопходно прибавити још и дозволе надлежних Окружних Народних одбора и, најзад, просветног одељења Градског Народног одбора града у којем се налазила дотична ЈВО.[69]

Најидеалније стање би било да је Савез располагао довољним бројем стручно школованог особља које би обављало наставу веронауке при појединим ЈВО. У непосредном послератном периоду, 23. маја 1945. године, посредством Оскара Гавриловића, генералног конзула ФНРЈ у Њујорку од стране “Удружења ортодоксних рабина САД и Канаде“ Југославији је била упућена понуда да југословенским Јеврејима буде послата помоћ која је, измедју осталог, обухватала и средства којима би се финансијски потпомогла “… реорганизација и обнова парохијских школа, набавка молитвеника и библија, изашиљање рабина и социјалних радника у Европу“[70]

Пошто властима нове Југославије оваква понуда очигледно није одговарала, школовни рабини и остало свештеничко особље које би битно побољшало квалификациону структуру јеврејских верских службеника, те олакшало организацију и одвијање, како редовног одржавања богослужења, тако и верске наставе, нису добили дозволу за долазак и рад у Југославији.

У постојећим условима, верска настава је била организована у просторијама и са наставним кадром којим су располагале саме ЈВО. По питању квалификованости особа које су изводиле веронауку, просторијама и броју недељних часова, у најповољнијем положају су биле велике градске општине: Загреб, Сарајево, Београд и Нови Сад.

У Београду се са верском наставом отпочело најраније, већ почетком почетком школске године1945/46. Ово је било схватљиво, ако се узме у обзир да је овај град био први који је био ослободјен после Другог светског рата, те да је у њему била поново освећена прва Синагога у Југославији после рата, обновљено функционисање Савеза, ЈВО Београд и Верске секције која је и иницирала обнављање праксе обављања веронауке за децу и омладину.

Верска секција ЈВО Београд је 16. 12. 1945. године послала допис свим својим члановима у којем их је обавештавала о својој намери да организује верску наставу и позивајући да своју децу упуте на часове веронауке: “У жељи да се очувају и негују наше старе традиције, које су нам биле кроз векове миле и свете…. секција за верско старање својих чланова, поставља себи као један од главних циљева верско образовање и васпитање своје омладине. У ту сврху општина је образовала часове веронауке за ученике и ученице основних и средњих школа у духу наше вере и данашњих схватања. ( … ) Часови веронауке се одржавају у следеће дане: недељом од 10-12 часова у општинском дому Краља Петра 71; понедељком од 4-5 часова у Јеврејском обданишту[71]  Високог Стевана бр. 2. За сваког ученика и ученицу су одредјена 2 часа недељно које може свако одабрати према расположивом времену…“.[72]

Настави је, од уписаних 48 ученика, редовно присуствовало 23 деце оба узраста. “.. Литургијски део (је предавао) … свештеник Друг Алтарац а историски део с додатком о обредима (је предавао) … Друг проф. Калдерон.“[73]

Са верском наставом у Загребу се отпочело у мају 1946. године и трајала до краја јуна. Дужност вероучитеља је обављао надрабин др Хико Урбах. Настава је била одржавана у згради Јеврејске вјероисповједне опћине[74] у Палмотићевој 16. Наставу је похадјало 27 ученика основних и 8 ученика средњих школа.

Међутим, пошто још није било донето напред споменуто решење, “… Према наредби морало се тражити за то одобрење, које је за основне школе стигло тек крајем децембра 1946, тако да се одржавала обука за основце / око 12 ученика/ца/ у зборници основне школе на углу Савске цесте и Котуршке ул. Број 75. За средњошколце добили смо дозволу тек у јуну 1947., тако да за њих није било вјеронауке. Иза благдана одржати ће се на згоднијем мјесту, које лежи централно, по могућности у опћинској згради, како смо то затражили. Онда има наде да ће их више доћи на часове.“[75]

У Сарајеву је дужност вероучитеља обављао рабин сарајевски, Менахем Романо. Часови су се оржавали “… редовито, и то понедељком 9 – 10 сати прије подне и четвртком од 3 – 4 по подне…. (одржавли су се) у једној малој приземној собици, покрај канцеларијских просторија општине. Свега има уписаних 19 ученика, (… али су редовно посећивала) предавања око 8 ученика.“[76]

У ЈВО Нову Сад[77] је са наставом веронауке било, такодје, отпочето у 1945. години, у једној од преосталих Општинских просторија које нису биле одузете и додељене на коришћење за потребе власти. “У школској 1945. години имали смо вероучитеља у особи пензионисаног учитеља Борош Михајла. Ме]утим, Борош није хтио да врши ту функцију, те је општина поверила предавње веронауке почетком школске године 1946/47. надрабину општине. Кроз целу прошлу школску годину тражено је испуњење разних формалности од надрабина те до краја школске године није добио дозволу за предавање веронауке. По свршетку прошле школске године позват је надрабин да код народних власти издејствује што пре дозволу за предавање веронауке.“[78]

Проблеми са надлежним народним властима око добијања формалних дозвола за обављање верске наставе су подједнако пога]али све ЈВО, при чему су, могло би се рећи, у неповољнијем положају биле јеврејске општине у великим градовима које су биле изложеније директном надзору власти.

И док су ЈВО већих, горе наведених, градова имале проблема формалне природе, који су проистицали из објективних околности, пре свега из немогућности балаговременог добијања неопходних одобрења за легалан рад у наредном периоду, мање ЈВО су имале проблема суштинске природе, од којих су неки били једноставно несавладиви, какав је, на пример био негативан прираштај, односно мали број деце школског узраста, док у неким општинама деце уопште није било.

Да би се утврдило право стање на трену, Савез је, на иницијативу Аутономног одбора, свим већим општинама 25. августа 1947. године упутио циркулар са питањима из којих је требало да се прикупе обавештења о разним религиозним потребама, у коме је знатно интересовање било показано управо за постојеће стање и исказане потребе по питању одржавања верске наставе. На послати позив, одговори су били добијени само од тридесет и једне општине.[79] Општине са малим бројем становника, или нису сматрале да би њихов труд око одговарања на питања Аутономног одбора имао неког конкретног позитивног утицаја на решавање њиховихих верских потреба, или за решавање тих истих пореба, једноставно, нису биле заинтересоване.

Због измењене друштвенополитичке климе у Југославији чије су власти показивале све мање толеранције и сколоности да дозвољавају постојање јавних верских школа, како за подучавање деце нижег, тако и вишег школског узраста, Савез је у наредном периоду одустао од организовања посебних одељења за извођење веронауке. То, медјутим, није аутоматски подразумевало да су биле укинуте и новчане дотације особама довољно стручним и спремним да се прихвате обучавања деце и омладине у јеврејској вери, традицији и култури, само је то сада добило један нови облик и одвијало се као рад са додатним садржајима у оквиру културно-просветним секцијама које су постојале при свим већим јеврејским вероисповедним општинама.

У непосредном послератном периоду, ситуација је била таква да ни при једној ЈВО  није било за то школованих и обучених свештеника. При београдској ЈВО, која је после рата била прва која је обновила праксу редовних богослужења, свештеничку дужност је вршио Алберт Алтарац, претседник предратне јеврејске вероисповедне општине у Власеници. Као најобразованијег и свештеничкој дужности најподобнијег, београдска општина га је, у то прво послератно доба, изабрала да обавља богослужења.

Хинко Урбах, надрабин предратне ашкенаске општине у Сарајеву и Јосиф Гершон[80], суботички надрабин, су се налазили у избеглиштву у Швајцарској, а ортодоксни Александар Биндер из Сенте, Хинко Киш и Менахем Романо су, такодје, били у избеглиштву. Јосиф Леви, школовани предратни рабин у Приштини, је био у заробљеништву, у логору Берген Белсен, одакле се вратио крајем 1945. године.

Већ крајем 1945. године су све веће јеврејске вероисповедне општине добиле школовани свештенички кадар. Чинили су га, углавном, свештеници који су ту дужност обављали у истим срединама и пре рата. Једина промена је наступила у Сарајеву, где су, пре рата, богослужења вршила два рабина. Због смањеног броја чланова сарајевске јеврејске вероисповедне општине као и због промене структуре јеврејског становништва у којој је преовладао сефардски елеменат, Савез је почетком 1946. године донео одлуку да надрабин предратне сарајевске ашкенаске општине, Хинко Урбах, предје са службом у Загреб.[81] У Сарајеву је, као једини свештеник остао Менахем Романо, предратни рабинер[82] сарајевске сефардске јеврејске вероисповедне општине.

У Београду је као главни верски службеник остао већ споменути свештеник Алберт Алтарац, који је своју дужност обављао све док није било одлучено да се и у овој ЈВО, као главни верски службеник, прими особа која би имала одговарајуће школско орбазовање у јешиви.[83] На конкурс који је био расписан у пролеће 1947. године су се јавила чак четири кандидата. Избор је извршила Верска секција ЈВО Београд. Она је, на својој седници “… одржаној 28. априла о.г. донела (…) коначан закључак: да се за свештеника наше вероисповедне општине ангажује друг Цадик Данон, свештеник, као један од пријављених кандидата, пошто је по мишљењу секције испунио све потребне услове и одговара потребама вршења свештеничке дужности.“[84] Избором Цадика Данона за свештеника при ЈВО Београд је и ова општина добила верски образованог свештеника. На тражење верске комисије владе НР Србије, почетком октобра 1947. године, Савез је одговорио да “У нашој земљи има свега 5 рабина и 1 свештеник. … (…) Рабина има у Новом Саду, Суботици, Сенти, Загребу и Сарајеву, а београдска општина има и једног младог верског службеника.“[85]

У наведеним великим општинама богослужења су била обављана у храмовима, или општинским просторијама, уколико је здање храма било у рушевном стању. Стање у мањим општинама је било врло шаролико. У већини ЈВО храмови су били срушени или оштећени за време рата. То, медјутим, није предстваљало проблем за побожне вернике којима није било толико важно да ли се богослужење одвија у храму или некој општинској просторији, већ им је једино било стало до тога да се сакупи неопходан мињан[86] који је био неопходан да би се богослужење могло одржати.

Таква ситуација је, на пример, била у Зрењанину. Синагога у овом граду је била срушена за време рата, 1941. године. Верници су се, на велике празнике, окупљали у просторијама општине. Претходно би се чланови општине медјусобно договорили који ће од њих бити предмолитељ и водити богослужење. Слична ситуација је била и у Панчеву, где  “…. Редовна служба се уопште не одржава, јер је храм толико оштећен, да се не не може ни у коју сврху употребљавати..“[87]  Истоветан проблем–недостатак неопходног броја мушких чланова при богослужењу је имала већина јеврејских вероисповедних општина у свим деловима Југославије, јер су чланови општине углавном били запослени у државној служби, па нису могли да одсуствују ни ради присуствовања, поред великих празника, најважнијем богослужењу, суботом ујутро, на Шабат. То су, унеколико, надокнађивали окупљајући се на служби петком увече на Ерев Шабат.

На Ријеци је постојао храм и био је у употребљивом стању. Међутим, како стоји у одговору на питање о одржавњу богослужења “ … богослужења у нашој опћини редовито нема … службу у храму врше чланови наше опћине. Служба се одржава само празницима и то у вечер… верници желе да се врши служба у храму, исто тако и опћина, међутим већина ових чланова је заузета тако да се број потребних чланова за одржавње службе не може сложити.“

Процена Аутономног одбора да би требало уложити додатни напор на интензивирању верског живота и предизети све мере да се одржи континуитет у практиковању што редовнијих богослужења није, како ћемо видети, уопште била претерана и преурањена. Велики број општина које су позитивно одговориле на питање да ли се у њиховој општини одржавају богосужења је, већ на следеће питање о жељи верника за сталним и редовним службама Божјим, давала одговоре који су код чланова АО могли само да изазову забринутост.

Одговор који је стигао из ЈВО Зеница је био један од таквих : “ … (богослужења у Општини има, али ријетко можда три пута годишње. (иако општина броји 34 особе и имају довољно мушкараца за мињан)… увијек је неко запослен … (међутим, ни то није представљало највећи проблем, већ)… мали број је старијих, а млађи нису били ни прије рата како религиозни, иначе они су добри Јевреји али нису од оних који много воле долазити на молитве…“[88]

Пример из ЈВО Тузла и Бања Лука су били још драстчнији. Одговор ЈВО Тузла је гласио: “Ова општина има 78 чланова, богослужје се у почетку одржавало сваки петак, медјутим како су мушки чланови запослени, није се могло даље одржавати јер није био потребан број вјерника да се богослужје редовно одржава сваки петак у вечер, док су из бањалучке ЈВО одговорили: “Прошле године на Јом Кипур одржали смо Богослужење у ново рестауираном храму и од онда више нисмо имали Богослужења.“ [89]

ЈВО Травник се налазила у врло јединственој и специфичној ситуацији. Број чланова у овој општини је био малобројан, па нису имали потребан број чланова за мињан, а нису имали ни верских књига нити молитвеника, јер су све што су имали предали ЈВО Сарајево. Међутим, пошто су осећали потребу да активно упражњавају верске обреде, они су на велике празнике организовано одлазили код пријатеља и рођака у Сарајево и тамо присуствовали богослужењима.[90] Њихов пример је, како смо из прегледаног материјала утврдили, међутим, био усамљен.

У забрињавајуће великом броју општина, у деветнаест од тридесет и једне  која је одговорила на циркулар Савеза, верска служба се одржавала повремено или је уопште није било. Као један од главних разлога била је наводјена спреченост због обавеза на радном месту.[91]

Истина је била да се, од свих специфично јеврејских обележја у приватном животу припадника ове заједнице, бар колко се може закључити из прегледаних одговора појединих општина, најбрже и некако најлакше одступило од потребе за кошер исхраном[92]. Овоме су, највероватније, допринеле и околности под којима је тих година живело целокупно југословенско становништво, па тако и његови јеврејски припадници, а о чему се најискреније изразила ЈВО Ријека: “… шохета за живину немамо и то: живине нема и ми као ВО неби могли из вјерско-моралних разлога казати да желимо шохета.“[93]

У периоду када су били прикупљани ови подаци, према обавештењима које је Савез, на тражење Верске комисије, упутио Претседништву владе НР Србије, на триторији ФНРЈ је било укупно 56 јеврејских вероисповедних општина. На званични допис Савеза да се изјасне о условима који су, у погледу могућности редовног обављања богослужења и осталих верских обреда, своје одговоре је послала тридесет и једна општина. Од њих, само у дванаест општина се одвијао редован и, у погледу обављања богослужења, потпун верски живот, упркос чињеници да није постојала ни једна мера званичне забране или репресије од стране власти. Штавише, свим ЈВО је било стављено до знања да за потребе авгажовања лица која нису била школски образована за вршење свештеничких дужности, али су у довољној мери познавала верске прописе и уживала углед код чланова општине, могу рачунати на материјалну помоћ од стране Аутономног одбора. У деветнаест јеврејских вероисповедних општина у којима је упражњавање верских обреда било нередовно, или га уопште није ни било, чланови ЈВО Травник су били принудјени да ради присуствовања богослужењима путују у другу општину, Сарајево, да би богослужењима присуствовали, а чланови ЈВО Бања Лука су сужбу Божију имали само једном у години и то приликом освећења обновљеног храма.

Можемо претпоставити да ЈВО, које нису доставиле одговоре на званично тражење Савеза и Аутономног одбора, то нису учиниле из једноставног разлога што у својим извештајима нису имале шта да напишу, односно да је верски живот у њима био слабо развијен, или се на том плану ништа није ни догадјало. Уколико су наше претпоставке да,   упркос отворено понудјеној и уредно, на тражење општина, достављаној материјалној помоћи Аутономног одбора, у више од три четвртине укупног броја ЈВО није постојало интересовање њених чланова за активним учествовањем у упражњавању верског живота, тада можемо рећи да је верски живот медју припадницима југословенске јеврејске поулације био слаб првенетвено из разлога њихове слабе заинтересованости за његово упражњавање.

Свакако да је слаба заинтересованост југословенских Јевреја добрим делом потицала због промене у начину организације њиховог живота и захтева које је, посредно, наметао нови друштвени поредак, али је, такође, била евидентна и јака жеља млађих нараштаја да усвоје нови систем вредности и начин размишљања и понашања.

Руководство Савеза и Аутономног одбора су били свесни ове чињенице и тражили су начина да настали проблем превазиђу. Мечутим, догађаји који су уследили су постојеће стање додатно компликовали и отежали.

Јосиф Леви, рабин приштински се октобра 1947. године из приватних разлога преселио у Београд и запослио у “Борби“. Надрабин новосадски Хинко Киш је отишао на лечење у Будимпешту маја 1948.године, а одатле се иселио у Израел. Рабин боградски Цадик Данон је прешао на службовање у државну службу. Надрабин ортодоксне ЈВО Сента Александар Биндер се, заједно са скоро целокупним чланством своје општине, иселио у Израел већ са првом аљом 1948. године, а његов пример је следио и надрабин загребачки, Хинко Урбах.

На територији целе Југославије је 1952. године остао је само један школовани јеврејски верски службеник, Менахем Романо, рабин сарајевски, који је био задужен за обављање свих верских дужности које би од њега биле затражене. 1953. године и Менахем Романо је, испунивши предвиђене године службе, отишао у заслужену пензију.

Да верски живот не би трпео због недостатка школованог свештеничког особља, верници у појединим општинама су се самоорганизовали па су бирали између себе, за ту улогу, оне који су вери били највичнији да предводе обављање обреда на дуже време, или су  их обављали на смену. Верски живот је, и даље, био најразвијенији у Суботици.[94]

Учесталост у вршењу верских служби и њихова посећеност је варирала од општине до општине и била је понајвише, како смо из располживих докумената могли стећи утисак, зависна од интересовања и одзива самих верника.[95]

У појединим општинама је због слабог одзива верника и мале посећености богослужењима постојала опасност да им храмови буду одузети и додељени некоме другом, ко је у тим просторијама намеравао да организује своју активност.[96] Очигледно да је јеврејску верску заједницу у Југославији, више од државне репресије мучио проблем који је био присутан и код других, мањих и већих верских заједница–незаинтересованост младих за посећивање верских обреда и учествовање у њима

Савез је недостатак стручног свештеничког особља покушавао да реши и ангажовањем верских службеника из иностранства. У том циљу, у току 1956. године је била водјена преписка са надрабином Цви Азаријом из Келна о могућности његовог доласка на дужност у Југославију. У почетку је изгледало да ће у овим преговорима бити успеха јер су обадве стране показале заинтересованост, а и почетни одговори од стране надлежних југословенских власти су деловали охрабрујуће у погледу могућности одобрења његовог доласка. Иако је све указивало на позитиван исход, почетком 1958. године је стигло званично обавештење о немогућности издавања одобрења за његово ангажовање.[97]

У току 1958. године су били  водјени преговори око могућности да неки кантор или рабин дође на службу у Југославију. Преговори су били водјени са Централном консисторијом Јевреја Бугарске и Савезима јеврејских вероисповедних општина Мађарске и Румуније.[98] Међутим, све до повратка Цадика Днона, који је рабинске дужности преузео по пензионисању у државној служби, Југославија није имала ни једног школованог верског службеника.

 Summary

In the years immediately after World War II, the Yugoslavian atheistic communists, were the ruling social elite. They had to cautiously approach the separation of church and state. The democratic international environment was one in which they had to receive recognition of their idealogical status. Communist leadership of the state in that period could not accept any recognition of religious communities, as was consistent with their ideological orientations.Ultimately they had to capitulate and outwardly accept the democratic principles of freedom of religion. The position of post-war religious communities was based on the provisions of the Constitution of 1946. These provisions were general and were related to all religious communities that existed and operated in Yugoslavia. There was no particular law that specifically mentioned the status of Jewish communities. Thanks to the ongoing policy of „adaptation“ The Jews in post-war Yugoslavia had full freedom of choice and the ability to regulate their lives in a way they themselves choose, provided they complied with existing legislation. The Yugoslav-oriented leadership  Federation of Jewish Religious Communities the umbrella organization of Yugoslav Jews, was determined to find the best way to integrate the Jewish population into the post-war society. They tried to, in fact, retain and preserve all their national and religious peculiarities. The Jewish national community in the years immediately after the war was able to renew religious life in the the forms it held before the Second World War. The Union, was an organized religious section which was edited by written rules of religious life. The Spiritual Court „Beth Din“, was the supreme arbiter of disputes concerning the provision of interpretations in the field of Jewish religious life. On the 25th and 26th of March, 1947, in Belgrade, a conference of rabbis took place. In the postwar period, the Orthodox Jewish community functioned independently of the Union of Jewish Religious Communities of Yugoslavia, and were organized into the Association of Orthodox Jewish Religious Communities, the center of which, as before the war, was stationed in Subotica. In the period of 19441948. year, Yugoslavia was allowed to maintain denominational religious instruction in Jewish municipalities. Religious education was organized in the premises and the teaching staff to occupy the same Jewish Religious Communities. In terms of eligibility of persons who have performed religious education, space and number of weekly hours, the best position were large urban municipality: Zagreb, Sarajevo, Belgrade and Novi Sad. Communities that have shown resistance to adapting to the new regime’s measures, such as members of the Orthodox community, had no chance to survive in the new Yugoslavia. After the war there was a remarkable number of orthodox Jewish Religious Communities. However, due to their inability to fit into the new social circumstances, Orthodox Jews were among the first group of organized emigrants to Israel after the declaration of independence of The State of Israel on May 14th1948. Most Orthodox Jews from the community left Yugoslavia to start afresh in Israel. There was no longer a sufficient Orthodox community to warrant a Beth Din and the accompanying Orthodox authorities. In terms of conditions for performing religious services, the situation was similar with members of other religious communities. Maintenance of religious rites was not officially prohibited or interfered with by the authorities. However, due to the acceptance of integrating into the new ways of life, believers themselves are losing interest in attending religious services.


[1] Снабдевање становништва је било рационализовано, био је уведен је систем  “картица“  на нивоу минимума егзистенције градског становништва, а обавезни откуп пољопривредних производа је био спроводјен под снажним притиском власти и неекономским мерама. Разрушена привреда земље, односно разорени и уништени ионако мали привредни потенцијали, представљали су ограничавајући фактор бржег развоја земље и решавања животних проблема друштва. Путем конфискације и национализације су били створени државна својина и монопол над индустријом.

После завршетка Другог светског рата, у Југославији је било створено државно уређење у којем су главну улогу у свим сферама живота играли чланови Комунистичке партије Југославије или њихови проверени симпатизери. Овакав модел, који бисмо могли назвати партијском државом, а који се декларисао као модел “народне демократије“, био је установљен и у осталим земљама источне Европе, где је функционисао дуже времена и са разним варијацијама, чак и када је у Југославији дошло до његове модернизације и промена у смислу приближавања моделу државног уређења у западним земљама. Путем конфискације и национализације су били створени државна својина и монопол над индустријом.

[2] Петрановић Бранко, Политичке и правне прилике за време Привремене владе ДФЈ (у даљем тексту  Петрановић Б, 1964), Београд 1964, стр. 413.

[3] Устав ФНРЈ, Београд 1946.

Основа за уређивање области политичких слобода и права грађана је била постављена још у документима Другог заседања АВНОЈ из 1943. године. Њихове смернице су биле слеђене и детаљније разрађене у Декларацији о народној власти из марта 1944. године. У осмом члану ове Декларације је било констатовано да сви грађани имају једнака права без обзира на националност, веру или религиозно убеђење и да је свако ограничавање ових права на бази расне, националне или верске припадности законски кажњиво. Чланом број 10. је била гарантована слобода вероисповести и слобода савести, а чланом број 11. је било констатовано да слободу говора, штампе и удруживања уживају сви грађани, осим оних који су у ма ком виду служили непријатељима државе.

[4] Кључни моменти и опредељење у пројекцији послератног друштва су остали непромењени: одвајање цркве од државе и школе од цркве, конфискација имовине свих верских заједница, равноправност конфесија и слобода вероисповедања и, посредно и постепено, елиминација цркве из политичког живота земље. Радић Радмила, Држава и верске заједнице 1945-1970. Први део 1945-1953 (у даљем тексту Радић Р, 2002), Београд 2002. стр. 126.

[5] У тим периодима свога постојања идеолошке поставке и однос КПЈ према верским заједницама у пракси је био формиран по угледу на идеологију и праксу прве земље социјализма – СССР. Политика КПЈ према верским заједницама је била зависна од марксистичко – лењинистичке теорије.

Према раним идеолошким поставкама марксистичко – лењинистичке теорије, религија је била домен који је био остављен на слободно опредљивање појединцима. Свако је имао право да верује или не, према сопственом осећању. Исповедање религије и је било изузето из групе фактора који су смели да утичу на креирање друштвених, политичких и економских односа. Међутим, каснијом разрадом и надоградњом у доктрини историјског материјализма према којој је једино постојећи материјални свет једина реалност и према којој не  постоји ништа изван њега, марксизам и лењинизам су религију почели да третирају као врсту псеудонауке. Сходно томе, религију је било неопходно укинути. Према схватању класика марксизма – лењинизма, религија је била главно идеолошко орудје експлоататора у њиховој борби против ослобођења људског бића као таквог. Маркс Карл, Прилог критици Хегелове филозофије права (у даљем тексту Маркс К, 1976), Београд 1976. стр. 84.

Комунистичка партија Југославије је у потпуности преузела становиште класика марксизма по питању религије. Изричито је било прокламовано одвајање државе од цркве, укидање јавних функција свих верских организација, световност школе,  аграрна реформа и конфискација њихове имовине.

[6] Комунисти су сматрали да се потпуно јединство свих југословенских народа може постићи само остварењем коректних односа измедју државе и верских заједница. Били су свесни да би политика прогона вере отудјила велики део становништва и лоше деловала на жељену демократску репутацију власти. Они, медјутим, нису намеравали да верским заједницама дозволе да играју било какву улогу у политичком животу

[7] Претседништво АВНОЈ је 24.маја 1944. године донело “Закон о забрани изазивања националне, расне и верске мржње и раздора“.

[8] Фочанским прописима из фебруара 1942. године је било предвидјено да сви градјани буду изједначени у правима и дужностима, независно од верске, националне, политичке и расне припадности. Крајем новембра 1942. године је био формиран и Верски одсек при Врховном штабу НОВ и ПОЈ, а за верског референта је био постављен Влада Зечевић, православни свештеник, који је марта наредне године био примљен и у чланство КПЈ. Рад Верског одсека је на Првом заседању АВНОЈ у Бихаћу био позитивно оцењен, те је Одсек био припојен Извршном одбору АВНОЈ, а Влада Зечевић је био постављен за референта за верска питања овог одбора. Радић Р, 2002. срт. 132.

У току рата су били израђивани верски календари, а била су разрађена и упуства за верске службенике муслиманске вере. Такодје, и у партизанским јединицама, и на ослобођеним територијама славили су се првославни и муслимански празници.

Симптоматично је да, ни у прегледаним документима, ни у литератури нисмо нашли ни најмањи траг присуству, а још мање деловању, неког од јеврејских верских службеника у партзанским редовима у току рата. То може да делује врло необично обзиром да смо у ранијем тексту показали да је њихово учешће у НОП било бројно. Ова појава би се могла донекле објаснити разлозима двојаке природе: први разлог је био тај што су готово сви припадници југословенске јеврејске заједнице који су учествовали у редовима НОВ и ПОЈ, или већ били чланови КПЈ, или су имали својство кандидата, или су били  симпатизери, те им, као таквима, није ни одговарало да се њихово име и ангажовање доводи у контекст било какве везе са упразњавањем верских садржаја; други разлог је лежао у томе што је готово сво југословенско јеврејско становништво које је успело да избегне физичком уништавању и депортовању у логоре, живело под перманентно присутним страхом да се не открије као такво, чак ни у случају да је место у којем је боравило било ослободјено од стране јединица НОВ и ПОЈ.

[9] Област верског живота била је регулисана  члановима 21, 23,25, 26 и 38.

Основа за уређивање области политичких слобода и права грађана је била постављена још у документима Другог заседања АВНОЈ из 1943. године. Њихове смернице су биле слеђене и детаљније разрађене у Декларацији о народној власти из марта 1944. године. У осмом члану ове Декларације је било констатовано да сви грађани имају једнака права без обзира на националност, веру или религиозно убеђење и да је свако ограничавање ових права на бази расне, националне или верске припадности законски кажњиво. Чланом број 10. је била гарантована слобода вероисповести и слобода савести, а чланом број 11. је било констатовано да слободу говора, штампе и удруживања уживају сви грађани, осим оних који су у ма ком виду служили непријатељима државе.

[10] У Југославији је, као, уосталом, у целом европском социјално-културном контексту била уочљива тесна веза измедју религије и национализма.Вера је током векова била битан чинилац у формирању националне свести. Околности које су у послератном периоду наступиле на територијама земаља у којима је победила идеологија комунизма су претиле да постану крајње неповољне за исповедање религије и угрозе опстанак националних група које би инсистирале на очивању и истицању своје посебности, у првом реду верске, али, такође и посебности која би проистицала из неког другог националног обележја.

[11] Савез је био надопштинска јеврејска оргнизација која основана 1. јула 1919. године. У Савез су ушле општине које су се определиле за рефомистички јудаизам. Поповић Небојша, Јевреји у Србији 1918-1941 (у даљем тексту Поповић Н, Јевреји у Србији 1918-1941, 1977),Београд 1977.

[12] Рад Савеза је и формално био обновљен децембра 1944. године и он био званично признат као легални представник југословенских Јевреја. Архив Савезног министарства иностраних послова, фонд Политичка управа ( у даљем тексту АСМИП, ПА), фасцикла број 21, за 1945. годину

[13] Руководство југословенске јеврејске заједнице је тога било свесно и предузимало је све напоре да избегне све могуће грешке те да не дозволи некакво понашање које би искакало из пројектоване слике, у свим областима и сферама државе и друштва. Оно је руководило заједницом на начин који био добар да ничим не угрози њен опстанак. Оно је изјављивало да је верска компонента је била предмет делатности тек једне од његових секција.

[14]  Основно управно тело Савеза је било Претседништво, које је руководило свим активностима у животу послератне јеврејске заједнице у Југославији преко својих радних тела. Основна радна тела Савеза су били: Извршни и Главни одбор Савеза и Аутономни одбор за помоћ. Непосредно по обнављању рада, при Савезу су биле формиране разне секције које су се бавиле појединим аспектима организовања и уређења живота послератне јеврејске заједнице и пружали неопходну помоћ свим њеним припадницима. Једна од првих секција која је била организована и отпочела са радом је била верска секција.

[15] Архив Јеврејског историјског музеја, фонд Перерина архива (у даљем тексту АЈИМ, ПА), кутија број 795.

[16] Gordiejew Paul Benjamin, Voices of Yugoslav Jewry (u daljem tekstu Gordiejew P. B, 1999) , New York, 1999, str 104.

[17] Молитва је била релативно кратка и, поред прве три реченице религиозног карактера, у потпуности прилагођена новонасталим оклностима.

Молитва гласи:

“ Свемогући Боже – господару света!

………………………………………………

Данас си остварио своје обећање, које си дао нашим праоцима говорећи: ТЕБИ ДАЋУ ЗЕМЉУ ХЕНАНСКУ.

Дај снаге нашим борцима да издрже сва искушења, да одбране СВЕТО ТЛО ДОМОВИНЕ ОД ЉУТОГ ДУШМАНИНА. Амен

Дај снаге нашим борцима да њихова борба буде ПЛЕМЕНИТА БОРБА ЗА ВЕЛИКЕ ИДЕАЛЕ, ЗА ИДЕАЛЕ МИРА, ЗА ОНЕ ИДЕАЛЕ ЗА КОЈЕ СЕ БОРЕ НАЈБОЉИ СИНОВИ ЧОВЕЧАНСТВА. Амен.

УЧИНИ ДА КРВ КОЈУ СУ ДАЛИ ЗА ИЗГРАДЊУ БОЉЕ БУДУЋНОСТИ НЕ БУДЕ УЗАЛУД ПРОЛИВЕНА. Амен.

Сјети их се о Боже! Не заборави јецај милиона потлачених који вапе за миром и дај да светом завлада дух слоге и љубави па да сви људи живе мирно и срећно. Амен.

УЧИНИ ТО ЗБОГ ОНИХ КОЈИ СУ ДАЛИ ЖИВОТЕ, УЧИНИ ТО ЗБОГ ОНИХ КОЈИ ТРПЕ И ПАТЕ, ЗБОГ ПРОГОЊЕНИХ И ПОТЛАЧЕНИХ. Амен.

НЕКА СВАКА НАША ЖРТВА УШТЕДИ МИЛИОНЕ ЉУДСКИХ ЖИВОТА БУДУЋИХ ПОКОЉЕЊА! Нека наше сузе и наш бол уштеди плач нашој деци, и нека се наша борба претвори у пламену химну ЦЕЛОГ ПОШТЕНОГ И НАПРЕДНОГ ЧОВЕЧАНСТВА како би у прах сатрли све што је зло и неваљало. Амен

…………………………..

БЛАГОСЛОВИ И ЧУВАЈ НАЈБИЉЕГ СИНА НАШИХ НАРОДА, ВОЉЕНОГ УЧИТЕЉ И ВОДЈУ МАРШАЛА ЈУГОСЛАВИЈЕ ЈОСИПА БРОЗА ТИТА. Амен.

БЛАГОСЛОВИ БОЖЕ НАШУ ДОМОВИНУ ФЕДЕРАТИВНУ НАРОДНУ РЕПУБЛИКУ ЈУГОСЛАВИЈУ, ЊЕЗИНУ ВЛАДУ И ЊЕНЕ РУКОВОДИОЦЕ КАКО БИ ПРОЦВАЛА И ОЈАЧАЛА И ПОСТАЛА БЕДЕМ МИРА У СВЕТУ. Амен. …“ АЈИМ, ПА ,795.

Чињеница да се у овој молитви централно место и највећи део садржаја односи на жртве које су пале и борце који су се борили у борбама које су још увек трајале је била сасвим у складу са тадашњом животном реалношћу. Такође, део који се односи на Јосипа Броза Тита, руководиоце и земљу у којој су живели, не би требало схватити као плод простог опортунизма, већ као чињеницу да су Јевреји државу Југославију дубоко осећали као своју домовину и, истовремено, испуњавали једну од основних заповести Торе која говори о томе да је јеврејско становништво дужно да се моли за добробит свога владара и напредак државе у којој живе. Голдберг Џ. Дејвид, Рејнер Д. Џон, Јевреји. Историја и религија  (у даљем тексту Голдберг Џ. Д, Рејнер Д. Џ,  2003), Београд 2003.

[18]  Архив Јеврејског историјског музеја, фонд Аутономни одбор  (у даљем тексту АЈИМ, АО) АЈИМ, АО, 853.

[19] Удружења ортодоксних јеврејских вероисповедних општина Југославије је основано 16. априла 1924. годне. У Удружењу су ушле општине које су се определиле за ортодоксни јудаизам. “На просторима Баната, Бачке и Барање у међуратном периоду постојало је 10 засебних ортодоксних општина …. У Краљевини их је било 13 (још у Загребу, Илоку и Шиду) и оне су створиле своју асоцијацију … потпуно независну од  СЈВО.“  Поповић Н, Јевреји у Србији 1918-1941, 1977.

[20]  АЈИМ, АО, 853.

[21]  АЈИМ, АО, 853.

[22] микве, бет тевила–ритуално купатило (хебрејски). Према верским прописима, било је обавезно да свака јеврејска заједница има своје микве. Постојали су строги прописи о дубини базена и квалитету воде којом је требало да буде испуњен. У принципу, ова вода је требало да буде природна–морска, речна, изворска, кишница или отопљени снег. Евентуално је било дозвољено и да се, делом, употреби и вода доведена до купатила на други начин, али у строго одредјеној сразмери са “живом“ водом.

[23] кошер, кашрут–чисто (хебрејски). Правила и ритуални прописи за припрему намирница за исхрану, а шире, и исправног понашања при самом чину обедовања.

[24]  Перера Давид, Неки статистички подаци о Јеврејима у Југославији у периоду од 1938 до 1965. године, Јеврејски алманах 1963-1964, Београд 1971 ( у дајем тексту Перера Д,1971),  стр. 138

[25]  Перера Д, 1971, стр. 139.

[26]  АЈИМ, АО, 769.

[27] Писмо рабина Лазара Шенфелда Аутономном одбору ЈВО у Београду од 5. маја 1947. године у којем се позива на Хауерово писмо, АЈИМ, АО, Исто; Такодје, Писмо ортодоксних рабина из Северне Америке и Канаде, АСМИП, ПА, 21/ 1945.

[28] Вероватно је Хауер овде овим бројем обухватио све ортодоксне вернике у Суботици, Сенти и другим мањим местима у којима су живели припадници Ортодоксне заједнице. Из његовог писма се могло сазнати и да су неки Јевреји живели добро и поред оскудице у намирницама неопходним за рад кошер мензи и недоста ку хебрејских учитеља тако што су се сами организовали и сналазили помажући једни другима.

[29] Са једне стране, ортодокасни Јевреји су се радије обратили својим истомишљеницима у исповедању вере који су живели чак у Америци него Савезу. Са друге стране, Савез није послао своје представнике у ортодоксне општине да, и поред изостанка формалног захтева ових општина, провере стање у тим општинама, нарочито у погледу предмета неопходних за обављање верске службе, иако је био свестан да припадници ових општина имају веће потребе за њима од осталих, на шта је био обавезан као централна организација за све општине, без обзира на верску опредељеност. За стварање овакве климе неразумевна је, ипак, био више одговоран Савез, који је требало да покаже већу свест о постојању проблема поделе наследјеног из предратног времена и спремности да он, у новим условима, буде превазидјен.

[30] Овде ћемо навести само неке које су били заступљени у већој количини: 200 књига белетристике писане на јидишу, 2000 књига са религиозном садржином на хебрејском, 800 књига из области националне историје Јевреја на јидишу, 1 500 сликовница за бојење за децу са тематикома из јеврејске националне исрорије, као и прибор за њихово бојење, 150 менора (Менора–седмокраки свећњак. Један од најважнијих симбола јеврејства.) различите величине, известан број књига Торе, Талмуда и већи број молитвених ременова, као и известан број сакралних посуда.

[31] Савез је обавестио надрабина Урбаха: “ … примили смо Ваше писмо од 29. априла о.г. ( … ) те вас извештавамо да ми нисмо примили никакву молбу ЈВО у Сенти, већ смо примили приватно писмо Јосипа Хауера, који нам скреће пажњу на чињеницу да би требало тражити дозволу наших власти за неколико верских службеника којих код нас нема. Ми смо данас одговорили, да нам се до сада ниједна општина није јавила да јој је потребан верски службеник, и да би требало тржити одобрење. Ми врло добро знамо да се код нас осећа оскудица у верским службеницима. ( … ) Али, неко треба да тражи те службенике, треба неко претходно да их ангажује, па тек се онда може тражити одобрење за његов улаз. Све док се ове ствари претходно не заврше, не може се тражити одобрење за улаз, пошто не знамо њихове податке.“ АЈИМ, АО, 769.

[32] Мезуза–свитак из Торе, обележје које рабин или свештено лице ставља на горњем десном углу улазних врата у јеврејску кућу и за коју постоји веровање да је у стању да магијским дејством заштити укућане и све који у миру долазе у тај дом. Понегде су мезузе биле стављане и на осталим унутрашњим вратима унутар куће.

[33] Архив Јеврејског историјског музеја, фонд Аутономни одбор  (у даљем тексту АЈИМ, АО), 1197.

[34]  АЈИМ, ПК, Исто

[35]  АЈИМ, ПК,Исто.

[36]  Јеврејски назив за територије на којима је била формирана држава Израел.

[37] Писмо Алберта Вајса Светском јеврејском конгресу, од 5. децембра 1949. године, АЈИМ, АО, 285.

[38] У Хауеровом писму пише да је, чак, и сам Савез показивао неразумевање према ортодоксним Јеврејима, можда из страха пред државним органима. Јеврејско руководство у непосредном послератном, према питањима схватања и изражавања верских слобода још увек недовољно дефинисаном и трусном периоду, није желело да ризикује, пренаглашено истичући релогизну компоненту јеврејске популације у новонасталим условима друштвене стварности. Ортодоксни Јевреји су, вероватно, чак били посматрани и као могући претећи елеменат који би, својим бескомпромисним ставом, могао да угрози остале делове јеврејске популације у Југославији у њиховим напорима да обезбеде опстанак, мирно се прилагодјавајући постојећим правилима режима чији су руководиоци, углавном, били нерелигиозни.

[39]  Киркканен А, 2001, стр 72.

[40]  АСМИП, ПА,  кутија број 15 за 1947. годину.

[41] У одговору на допис ЈВО Загреб у којем је било указивано на појаву да се према јеврејској заједници још увек поступа са извесном дозом нетрпрљивости, Алберт Вајс, тада потпретседник Савеза је написао: “Из разних писмених и усмених извештаја, морали смо са жалошћу констатовати да се у неким местима…  још увек појављују знаци антисемитизма, у првим реду појединачни, али ту и тамо чак и код неких представника нижих народних власти. … (…) Морамо бити свесни тога да је антисемитизам један од остатака фашистичко–нацистичке пропаганде и делатности окупатора и његових помагача, а поред тога и средство којим се реакционарни елементи и данас радо служе за своје мрачне … циљеве“. АЈИМ, АО, 676.

[42] Архив Јеврејског историјског музеја, фонд Алије(у даљем тексту АЈИМ, АЛ), Списак исељеника за Израел 1948. године.

[43] АЈИМ, ПК, 1197.

[44] Из извештаја Алберта Вајса Светском јеврејском конгресу, АЈИМ, ПК, Исто.

[45] Доцније Маршала Бирјузова. Иако је, пре рата, у Београду постојало још неколико синагога, како ашкенаских, тако и сефардских, осим ове синагоге, у каснијем периоду, није била обновљена више ни једна. Неке од њих су биле порушене, а неке су промениле намену.

[46] Руководство Савеза  (на препоруку чланова верске секције) предложили властима други децембар 1944. године, као дан за отварање за јавну употребу једне од београдских синагога. Датум је био уважен. За јеврејску заједницу је избор тог датума важан, јер је освећење извршено на Шабат, ради потпуне симболике.

[47] Алберт Алтарац није био школовани рабин. Он је, у предратном периоду био претседник Јеврејске  вероисповедне општине у Власеници, у Босни. Као један од најученијих познавалаца верских питања који се непосредно после рата затекао у Београду, у недостатку за то школованих рабина, успешно је обављао свештеничку дужност.

[48] На иницијативу београдског свештеника Алберта Алтараца и још тринаест чланова београдске ЈВО је 27. децембра 1945.године био одржан скуп на којем је одлучено да се обнови рад овог удружења. Са скупа су чланови обновљеног друштва послали званично обавештење Савезу о обнови рада у коме су навели да је било неопходно што пре приступити обнови овог Удружења “… (свештеник Алтарац им је са огорчењем) изнео неколико смртних  случајева, на којима се није могло сакупити од 1.800 Јевреја колико данас броји Београд, ни за МИЊАН на гробљу, а тако исто да се изврши погреб по прописима и традицијама насе вере. Свештеник је апеловао на нас, да и ми узмемо учешће и обновимо ту толико потребну установу у вези са верским традицијама. …(…) Изабран је одмах… да ради у заједници са верском секцијом …” АЈИМ, ПА, 975.

[49] Први дан Нове године по јеврејском календару. На овај дан Јевреји славе двоструки родјендан–родјење света и родјење човека. Веровало се да се на тај дан у небесима отварају «Књиге живих« , а да се затварају дест дана касније, на дан Јом Кипур.

[50] Празник Јом Кипур је увек падо на десет дана од празника Рош Ашане. Називан је још и «Даном великог помирења« и био је праћен обавезним постом.

[51] Овај празник је био познат и под именом “Празник колибе од грања“ и био је посвећен жетвеним свечаностима.

[52] Ханука је осмодневни празник који Јевреји славе у знак сећања над селеукидским владарем Антиохом. На тај дан су ослободили свој Храм и обновили богослужења. Такодје велики празник. Један од највеселијих празника, који се обележава ритуалним паљењем свећица, сваке вечери по једне, у посебном деветокаром савећњаку који се зове ханукија.

[53] Пурим је празник који се слави у спомен на дан избављења јеврејског народа од Амана, великог везира персијског краља Ахашвероша. Један од највеселијих јеврејских празника. Овом празнику се највише радују деца,  која на тај дан организују дружења и праве маскенбале.

[54] Празник посвећен избављењу Јевреја из египатског ропства. Сем тога, прославља се и као празник пролећа и будјења природе Највећи јеврејски пазник. Слави се недељу дана. За време Песаха се обавезно једе мацот, који симболише слободу.

[55] АЈИМ, ПА, 795.

[56] Берит Мил–ритуално обрезивање мушке новорођенчади.

[57] У таквим случајевима би се свештеник који је дао “спорну“ препоруку о неприхватању необрезаног мушког новорођенчета у чланство ЈВО, нашао у великом проблему, те је било неопходно да своју препоруку образложи свим расположивим аргументима. У таквој ситуацији се нашао београдски свештеник, већ спомињани Алберт Алтарац, који се у свом образложењу позивао, осим на канонска правила и правилник ЈВО, још и на одредбе Устава ФНРЈ. Овде ћемо, као индикативне, навести делове текста његовог образложења властите одлуке: “Као верски функционер при нашој општини нисам могао дати свој пристанак, да се новорођенче, чији родитељи не желе извршити на истоме обред Берит Мила, прими у чланство општине. Да оправдам свој поступак дајем следеће обеазложење.

По члану 5. општинских правила лица која нису мојсијеве вере не могу бити чланови општине. Настаје питање ко се сматра припадником мојсијеве вероисповести. Свакако, само онај који се држи, или барем формално, признаје заповести Торе. … (…) Међутим, према одредбама Устава (чл. 265) и већ заведеној пракси народних власти, да рођења региструју у своје књиге, уживање грађанских права је осигурано и назависно од верске припадности и верских обреда, а у духу одредбе Устава вероисповестима је загарантовано право и слобода и унутарњег верског пословања и рада.

Да је пак обред Берит Мила догма т.ј. обред који је законом управо наређен, послужићу се наводима Торе, као јединим извором наше вере… (следи цитат из Торе)…. Обрезање је за Јевреје постало кроз векове прави симбол Јеврејства, тако да се је кроз сва времена с правом сматрало да је Јеврејин искључио себе и своје из јеврејске заједнице, када је одбацио тај обичај… (…) ….

Дубоко сам уверен да ће (све заинтересоване стране) … Уважити ово образложење, јер оно произилази не само из заповести Торе него и из општинских правила и одредбе самог Устава. “ АЈИМ, ПА, 795.

[58] АЈИМ, ПА, Исто.

[59] Моел–верски службеник који је био квалификован за обред ритуалног обрезивања мушке новорођенчади.

[60] АЈИМ, ПК, 285.

[61] АЈИМ, ПК, Исто.

[62] Такође, било је предвидјено да Бет Дин “ … може поступати искључиво по предметима чисто верозаконске нарави, а никако по предметима који спадају пред редовне државне судове. Он такодје не може доносити никакве одлуке које би у ма ком погледу биле у супротности са постојећим државним законима …“  АЈИМ, ПА, 795.

[63] “Бет Дин“ је био у обавези да Извршном одбору Савеза достави извештај о сваком конкретном случају који се пред њим буде водио, по било ком питању, заједно са својом коначном образложеном одлуком. Ово задње правило је било прописано од стране Извршног одбора Савеза јер је то било потребно ради уједначавања праксе и централне евиденције.

[64] Духовни суд који је био формиран при Савезу бавио се решавањем путања из области духовног живота припадника јеврејске верске заједнице, строго пазећи да у свом раду не додје у сукоб са позитивним правним прописима државе Југославије. У каснијем периоду били формирани Духовни судови и у осталим великим градским ЈВО, тако да их је, на крају посматраног периода било укупно пет: у Београду, Загребу, Сарајеву, Суботици и Новом Саду. Ови касније формирани Духовни судови су у свом раду примењивали истоветна правила какава је примењивао и првоформирани Духовни суд “Бет Дин“.

[65] У појединим документима и преп исци је био употребљаван и термин “конгрес“.

[66] «…Аутономни одбор, у ствари југословенски уред Џоинта.» . Из писма Алберта Вајса упућеног, из Нинберга, Павлу Нојбергеру, претседнику Југословенског јеврејског комитета Светског Јеврејског Конгреса, у Њујорк од 11. јуна 1946. године. АЈИМ, ПК, 902.

[67]Архив Југославије, Фонд Комисија за аграрну реформу и колонизацију,(у даљем тексту АЈ, СКВП),144, 5/91.

[68] АЈ, СКВП, Исто.

[69] АЈИМ, АО, 759.

[70] АСМИП, ПА, 21/1945.

[71] Дому за ратну сирочад

[72] АЈИМ, ПА, 21/1945.

[73] АЈИМ, ПА, Исто.

[74] Интересантно је напоменути да, иако је у свим дописима које је загребачка ЈВО размењивала са Савезом и осталим ЈВО и државним институцијама, званично био употребљаван назив “Јеврејска вјериосповједна опћина Загреб“, а такакав је назив био урезан и на службеном печату општине, на званичном меморандуму ЈВО Загреб је још увек писало “ Жидовска богоштовна опћина Загреб“.

Претпостављмо да су то биле залихе меморандума из предратног времена, који су били израдјени од квалитетног папира, те их је било штета бацити, па су били у употреби и даље, уз печат са новим називом.

Уопште, код многих ЈВО, нарочито мањих, је владало шаренило и разлика у називима под којима су се званично обраћали народним властима, који су стајали у заглављу званичног меморандима и назива на званичним печатима који су били у употреби. Оваква ситуација је трајала и била присутна у току целокупног посматраног периода.

[75] АЈИМ, ПА, 21/1945.

[76] АЈИМ, ПА, Исто.

[77] И овде смо наишли на шаренило у називима,слично као и код загребачке ЈВО: иако се у дописима Савеза и саме ЈВО Нови Сад ова општина званично назива “Јеврејска вероисповедна општина“, као, уосталом и све друге на територији Југославије, новосадска ЈВО још увек користила предратни печат са називом “ Јеврејска црквена општина Нови Сад“.

[78] Било је очигледно да ће преговори са надлежним народним властима око решавања регулисања одржавања наставе веронауке потрајати дуже него што је било очекивано, али су верници и даље били заинтересовани да њихова деца похадјају веронауку, када буду биле задовољене све законске формалности. У одговору који је, на то питање, био послат Аутономном одбору, ЈВО Нови Сад је написала да “Верници желе да деца уче веронауку, те да ће се то питање решити, кад надрабин добије дозволу за то.“ АЈИМ, ПА, 759.

[79] Од оних ЈВО кој су се одазвале и одговориле на постављена питања о својим потребама по питању организовања веронауке у њиховој средини, као интересантну и практичну идеју о могућем начину на који би се могао превазићи проблем немогућности сталног ангажовања професионалног вероучитеља за потребе ЈВО које су имале мали број школске деце бисмо могли издвојити предлог који је дала ЈВО Велика Кикинда. Они су, у својој општини, имали само четворо “… школске деце која су изразила жељу, да би радо учила веронаук. У том предмету ми предлажемо, да се у Банату / најпогодније у Зрењанину / креира место вероучитеља, који би обилазио места где имаде деце, а који би уједно могао вршити функције у случају женидбе, брит миле и смртних сличајева. Сматрамо да је потребно што пре да се донесе одлука за једно таково лице, које ће стајати малим општинама на расположење.“ АЈИМ,ПА, 795.

Ова идеја је била врло промишљена, а место седишта евентуалног “путујућег“ свештеника добро одабрано. Највероватније да је и сам Аутономни одбор био склон да размотри једну такву идеју, тим пре што би тиме, истовремено, на задовољавајући начин могла бити решена и потреба, коју је исказивало неколко општина у том делу Војводине– потреба за бар повременим обављањем богослужења, за вршењем услуге шохета (шохет – лице које је на ритуално прописани начин клало живинуи крупну стоку, што је било неопходно за вернике који су желели да се хране у складу са верским прописима – кошер), моела и обављање неопходних верских обреда код случајева укопа умрлих чланова заједнице. Медјутим, догађаји који су уследили и били везани за припрему, организацију и  извођење великих таласа исељавња у Израел, а са којима се почело већ у пролеће наредне године, одложили су реализацију једне овакве, у суштини добре замисли. Пошто се, у процесу организованих алија, из Војводине иселио велики број људства, чиме су неке од тамошњих ЈВО потпуно престале да постоје, а у преосталима је број преосталих чланова био драстично смањен, престала је и да постоји потреба за једним свештеником који би опслуживао припаднике преосталих ЈВО.

[80] Јосиф Гершон, предратни надраббин суботичке ЈВО је био интерниран најпре у Будимпешти, одакле је био пребачен у логор Берген Белсен. Гершон је успео, у току рата, да побегне из логора и да се пребаци у неутралну Швајцарску, где је сачекао ослобођење.

[81] Загребачка ЈВО је, према подацима Државне комисије за верска питања, а према одговорима републичких комисија за веске послове, имала највише стално упослених виших и нижих верских службеника: … “Вјерских службеника- 9…. црквени служитељи -1….“, АЈ, СКВП, 144, 3/35.

[82] Рабинер–сефардски еквиваленат за рабина.

[83] Јешива–верска школа у којој су се образовали јеврејски свештеници.

[84] АЈИМ, ПА, 795.

[85] АЈИМ, ПА, Исто.

[86] Мињан–скуп од десет одраслих мушких чланова општине.

[87] На велике празнике, како су у одговору на питање Савеза одговорили “… Божју службу одржавамо у просторијама канцеларије Јеврејске вероисповедне општине, ито само у вечерњим Божјим службама, пошто немамо довољан број мушкараца за миње / јер већина Јевреја су у државној служби, те раде и на нашим празницима.“ АЈИМ, ПА,  795.

[88] АЈИМ, ПА, Исто.

[89] АЈИМ, ПА, Исто.

[90] АЈИМ, ПА, Исто.

[91] У општинама у којима су се, као препрека редовном одржавању богослужења, појављивале тзв. објективне околности, то јест запосленост чланова, неприсуствовање слабо практиковње верских дужности је било схватљиво. Они су, бар декларативно, још увек показивали жељу за уредним испуњавањем верских обавеза. Одговор који је стигао из сомборске општине је био од оних који су показивали дубину опасности од губљења свести о потреби за активним упражњавањем верског живота.  Они су имали и храм, и располагали су материјалним средствима којима су плаћали „… за то изабрано лице (које је вршило службу приликом великих празника, али) … верници нежеле, да буде стално богослужја …“ Мада су као разлог изостанка жеље за сталним богослужењима и овде биле наведене обавезе на радном месту, овако отворен одговор је био поражавајући. Он је показивао докле се, не само у овој општини, далеко одмакло од потребе да се, бар, присуствује богослужењима, да се редовно посећује храм, дружи са сународницима, слушају молитве и воде разговори са специфичним садржајима кроз које су крепили и јачали свест о сопственој посебности и припадности јврејском народном корпусу.

Одговор из Сомборске ЈВО је бар био отворен, али су на исти закључак наводили и одговори који су се тицали потребе за квалификованим шохетом: “… Немамо шохета за живину, није ни потребан, за нашу општину, јер ни једна кућа овде не живи кошер,“  који је стигао из ЈВО Панчево, или онај који је стигао из Битоља: “… Шохета немамо. Нема потребе.“ АЈИМ, ПА,  795.

[92]Отприлике једна трећина одговора би се могла дефинисати слично ономе какав је стигао из ЈВО Бања Лука: “Шохета немамо. Када би шохет био ту, неки би вјерници јамачно слали живину на шехиту.“   АЈИМ, ПА, 795.

[93] АЈИМ, ПА,Исто.

[94] Према подацима из 1950. године, суботичка јеврејска вероисповедна општина је имала 465 особа, а у суботичкој ЈВО су, према речима њеног представника, имали богослужење два пута дневно. “…Ми смо једна општина која имаде два пута дневно миња и наши људи могу једном месчно казати кадиш. Ми то радимо сами на смену. Овакав пример могу следити и остале општине…“ АЈИМ, ПК, 1197

[95] Тако је, на пример, представник из Сарајева изјавио: “Наша општина данас броји око 1985 чланова… (а ипак) … Наши миња мин су врло ретки. Ми смо се често питали шта да радимо у том погледу. Имамо једног рабина у целој земљи и то у Сарајеву, па ипак на том сектору нисмо постигли велике резултате. Верски живот у Сарајеву не наилази на бог зна какав одзив.“  АЈИМ, ПК, Исто.

[96] Представник из Осијека је овако описао стање у свом граду: “… Сада нешто о верском раду. Наш бивши зимски храм смо били прерадили и у њему вршили службу, али сада хоће да нам га узму ради неке боксерске секције, која је за време окупације у тој Сали тренирала. Медјутим, зимус смо држали службу, али од како су стари отишли у Дом стараца, нема ко ни да дође у храм. Сада смо у преговору са неким суботарима и они траже да им изнајмимо храм и да ће они плаћати порез.“ АЈИМ, ПК, Исто.

[97] АЈ, СКВП, 144, 4/89.

[98] АЈИМ, ПА, 795.

Advertisements