Ознаке

, ,

„Крвава недеља“ представља дан који су обележиле демонстрације у којима су британски војници убили тринаест католичких демонстраната у Лондондерију, граду у Северној Ирској. Овај догађај као кулминација северноирског конфликта, прихваћен је као симбол трагичне историје ирског народа.

Северна Ирска налази се на северу ирског острва, на територији историјске провинције Улстер (Алстер) коју већином насељавају протестанти и у саставу је Уједињеног Краљевства Велике Британије и Северне Ирске. Године 1921. Слободна Ирска Држава (данашња Република Ирска) добила је независност, а шест грофовија провинције Улстер сачиниле су политичко јединство Северне Ирске и остале су у саставу Уједињеног Краљевства. Године 1948. Ирска излази из Комонвелта чиме раскида последњ нит која је веже за Велику Британију. Основна црта конфликта у Северној Ирској, једног од најтеже решивих конфликата данашњице, је борба Ираца (католика) за независност од Енглеске која траје од XII века до 1921. После одвајања Северне Ирске од своје матице, северноирски католици наставили су борбу за независност против северноирских протестаната и Велике Британије, а у циљу уједињења са Ирском.

Рутински претрес католика у градовима Северне Ирске

На челу Северне Ирске у периоду од 1921-1972. године налазила се Улстерска Унионистичка Партија, која је владала ослањајући се на Велику Британију. Окупљала је око себе протестанте, који чине више од 60% становништва. Незадовољство католичке мањине, владавином Стормонта[1], било је изазвано политичком, верском и економском дискриминацијом. „Стормонтов парламентарни режим (1920-1972) постаје школски пример Миловог и Токвиловог предвиђања да демократска управа је исто што и „тиранија већине“.“[2] Католици су били делимично политички обесправљени због специфичног изборног система којим ни у местима где су чинили већину нису могли да остваре локалну власт, нити да дођу на неке јавне функције, што би им омогућило да узму учешће у решавању проблема. Економска дискриминација је била један од кључних фактора нестабилности, привредно најнеразвијеније покрајине Уједињеног Краљевства. Приликом запошљавања и доделе станова католици су били дискриминисани у односу на протестанте.

Кампања покрета за грађанска права

Под утицајем мирних демонстрација Афро-американаца у Сједињеним државама, протеста против рата у Вијетнаму, као и студентских демонстрација широм Европе, током шездесетих година, католици у Ирској су видели један од начина за одбрану својих грађанских права. Почетком 1967. образован је покрет за грађанска права, састављен од великог броја северноирских грађанских удружења. Они су мирним демонстрацијама покушавали да се боре против дискриминаторске политике владе Северне Ирске и Велике Британије. Репресивна политка унионистичке владе крајем 60-тих година, подржана је од стране британске владе. Циљ јој је био сузбијање ирског национализма што је довело до пораста спирале насиља на острву које ће трајати све до 90-тих година XX века. Протестанти су одбацивали мировне иницијативе покрета за грађанска права што је улице малих северноирских градова претворило у попришта крвавих сукоба. Такав развој сукоба довео је до ескалације насиља у Северној Ирској што је кулминирало у Лондондерију 30. јануара 1972. када су британски војници убили тринаест католичких демонстраната. Тај дан је у светским медијима назван „крвава недеља“.

Подршка Провизорној ИРА-и

Репресија примењена од стране Стормонта била је најизраженија у политици ИНТЕРМЕНТ-а, односно обрачуна са политичким противницима преко интернација тј. прогонства без суђења. На политичко и полицијско насиље католици су жестоко узвраћали преко протесних маршева покрета за грађанска права и диверзија ИРА-е[3]. Британска влада послала је почетком августа 1969. године трупе у Северну Ирску како би помогла северноирској влади у одржању реда и мира у покрајини. Долазак британских трупа у Северну Ирску 1969. и доношење закона о интернирању, увод су у драматичне догађаје који су задесили Северну Ирску у наредним годинама. „Интермент се, међутим, показао као политичка и војна катастрофа. Ујединио је већину католика, покренуо грађанску и оружану непослушност, појачао пропаганду Провизорне ИРА-е, осрамотио Британце у свету, и био катализатор за још веће насиље.“[4] Ирска републиканска армија један је од најважнијих чинилаца ирског конфликта и борбе за независност ирског народа. Њен творац Мајкл Колинс дефинисао је ИРА-у, двадесетих година XX века, као војну формацију која је узела учешће у борби Ираца за независност од Велике Британије. Савремена ИРА задржала је формацијску структуру[5], а прихватила терористичке методе борбе[6]. Крајем шездесетих и почетком седамдесетих ИРА је била дезорганизована, а пораст насиља и британске репресије довео је до обнове њене структуре и новог прилива младих људи жељних акције у њене редове. Јануара 1970. на годишњој скупштини Шин Фејна[7], ИРА се поцепала на две фракције: милитантну Провизорну са седиштем у Белфасту и Традиционалну (Званичну) ИРА-у са седиђштем у Даблину, „… једну која је захтевала да се одмах крене са герилским акцијама, да се интервенише, и другу која се залагала за политичку акцију.“[8] То је свакако спирала насиља која своју кулминацију доживљава у „крвавој недељи“, када огромна већина младих Ираца напушта стратегију мирних протеста организације за грађанска права и прихвата екстремне методе Провизорне ИРА-е. Провизорна ИРА сматра се најзначајнијом парамилитарном организацијом у конфликту, „Они су убили и ранили више људи него ли иједан други чинилац у конфликту, …нанели непроцењиву економску штету региону, редовно изводили бомбашке акције у Великој Британији…, убијали кључне људе британске политичке елите, …“[9]

Жртва „крававе недеље“

„Крвава недеља“ се одиграла у недељу поподне 30. јануара 1972. године, у Лондондерију. Током протесне шетње коју је организовао покрет за грађанска права Северне Ирске, окупило се око 10000-20000 људи који су у карневалској атмосфери протествовали против политике интермента, северноирске и британске владе. Британски специјалци у покушају да спрече поворку да удје у центар града убили су 13 демонстраната. Тако је ова недеља добила свој „крвави“ епитет. Демонстранти су се окупили у католичкој четврти и кренули према центру града у карневалској атмосфери коју су предводили челници покрета за грађанска права, на камиону на челу поворке. Прву четврт миље поворка се спуштала низ стрму падину према Гилдхол скверу, традиционалном састајалишту, уз протесне песме „Људи иза жице“[10] и „Једног дана ћемо победити“[11]. Владине трупе и британски специјалци блокирали су центар града тј. Виљем стрит, иза барикада стајала су оклопна кола. Британски војници добили су наређење да отворе ватру на демонстранте, под изговором да су међу њима наоружани припадници ИРА-е. Сви сведоци догађаја, укључујући велики број страних новинара, сведоче да су британски војници пуцали на ненаоружане људе који су мирно демонстрирали. Међу њима је свакако било припадника ИРА-е, али они су мирно протествовали и нису повредили ни једног британског војника. Војници су отворили ватру на масу, а затим су наставили да пуцају у људе који су бежали у страху за своје животе. Учесници догађаја описују да су меци одбијали од зидове око њих, да су остали су лежали потрбушке, лицем према земљи, јецајући, а неки су пузали окрвављени, поред зида. Војници су устрелили 26 демонстраната, од којих је 13 преминуло на лицу места, а један касније од задобијених повреда.

Припадници британског 1. падобранског батаљона

Велика Британија се директно укључила у конфликт у Северној Ирској 1969. слањем својих трупа, како би смирила страсти и зауставила даљу ескалацију сукоба. Доношење закона о интернирању није успело да уништи нити да ослаби ИРА-у, већ је изазвало талас насиља који је кулминирао „крвавом недељом“. Творци стратегије за решавање кризе у Северној Ирској били су лидери Конзервативне партије, премијер Велике Британије Едвард Хит, министар унутрашњих послова Реџиналд Модлинг, министар одбране Лорд Питер Карингтон, као и министар за Северну Ирску Вилијем Вајтло[12]. Премијер Велике Битаније Едвард Хит, суспендовао је парламент и владу Северне Ирске на годину дана, 24. марта 1972. године. Велика Британија је преузела директну управу над Северном Ирском, а Вилијем Вајтло, дотадашњи лидер Доњег дома британског парламента, именован је за државног секретара провинције. Укидањем политичких институција завршена је једна етапа у историји Северне Ирске, али је насиље остало и даље присутно. У беспоштедном рату између католика, протестаната и британских војника у 1972. години страдало је највише цивила. Британска интервенција не само да није смирила страсти у Северној Ирској већ је дошло до даљих ескалација широм покрајине. ИРА је схватила да би терористички напади имали више ефекта у Лондону него у Белфасту, тако да ће Британија у 1972. години и надаље последице алстерске кризе осетила и на својој кожи.

 

U2 – Sunday Bloody Sunday

 

Легенда:
[1] Парламент Северне Ирске

[2] Brendan O’Leary, John McGarry, The Politics of Antagonism: understanding Northern Ireland, London 1997, s.111

[3] Ирска Републиканска Армија

[4] Brendan O’Leary, John McGarry,  наведено дело, с.176

[5] Подељења као права војна формација на бригаде, батаљоне и чете.

[6] Акције нису само усмерене против британских војника и северноирске полиције, већ и против цивила.

[7] Sinn Féinn (у преводу значи “ми сами”) – политичка партија ирских католика основана крајем XIX века, после седамдесетих година XX века прераста у политичко крило ИРА-е.

[8] Мирко Кларин, Тероризам,Београд 1978.

[9] Brendan O’Leary, John McGarry, наведено дело, с.24

[10] Посвећена интернирцима смештеним у логору Лонг Кеш, изван Белфаста

[11] Традиционална песма Покрета за грађанска права Северне Ирске

[12] Вајтло је постављен за државног секретара Северне Ирске у марту 1972. када Велика Британија преузима директну управу над Северном Ирском

Advertisements