Ознаке

,

Милица Јаковљевић

„Рањени орао“, једна од најгледанијих телевизијских серија, која се свакодневно емитује на националној телевизији, представља адаптацију истоименог романа Милице Јаковљевић (1887-1952), познатије под псеудонимом Мир-Јам. Тридесетих година прошлог века њена књижевна продукција била је веома популарна у Београду и шире. Ретке критике њеног рада потицале су углавном од младих комунисткиња окупљених у Омладинској секцији Женског покрета, које су од 1936. године уређивале свој часопис Жена данас. Критике су се односиле првенствено на проблематично представљање жена у њеним књигама, позоришним представама и новинским чланцима (Милица Јаковљевић је имала своју рубрику „Мир-Јам одговара читаоцима“ у Недељним илустрацијама). Овде објављујемо једну од тих критика написану у часопису Жена данас јануара 1938. године. Критика је актуелна и данас и могла би се односити на бројне данашње телевизијске серије укључујући и серију „Рањени орао“.

Еманципована породица

 Г-ђе Мир-Јам

Пре више година даван је ганутљиви драмски кич „Тамо далеко“… од гђе Мир-Јам; за њега је довољно рећи да је његов наслов један од критичара допунио овако: „Тамо далеко од литературе“. Ту скоро приказана је и неукусна лакрдија „Еманципована породица“, којој би много боље пристајао наслов „Тамо далеко од еманципације“. У тој лакрдији слика се и једна постарија госпођа која уображава да је млада иако је давно прецветана, да је образована иако ништа не зна, да је „поштена“ иако кришом прима љубавна писма, да је савремена и напредна, иако се њена савременост сва своди на начин дотеривања, на фризуру, на одевање и на неколико празних фраза.

Каса се, после дргугог чина, појавио аутор, поздрављен аплаузом и звиждањем, утегнут у неку бљештаву тоалету, и када је тај аутор почео да шаље поблици пољупце, човеч је имао утисак да гледа карикатуру оне личности у комаду о којој смо малопре говорили. Том тако успелом карикатуром аутор је бацио у засенак и ону личност и цели комад. А после сврштане представе човек се више није сећао лакрдије Нушићевог епигона Мир-Јам, лакрдије чије су сцене понекад рђава копија добрих старих мајстора (сцена са читањем писма, очевидно грађен по Гогољевом „Ревизору“) – све је то било заборављено, али је у сећању неизбрисиво остала појава аутора, са светло обојеном косом, у бљештаво зелено-плавој хаљини, како шаље пољупце публици.

И колико је излишно да се говори о „Еманципованој породици“ (која је некад имала назив „Срце моје, ја те волилм“), толико је потребно говорити о појави и проблему који сам себе назива Мир-Јам.

Омладина данас лута, поставља питање, тражи излаз из несносног стања, тражи објашњење зашто је све тако и где је тај излаз. Девојке и младићи траже одвогор и објашњење и лек, али им га нико не даје. Даје га г-ђа Мир-Јам. Даје га онако како га даје надрилекар који лечи јевтиним тракама. Они код којих би се могло наћи решење проблема траже много труда и рада, њихови лекови су горки; гђа Мир-Јам даје решења најближа, најлакша, најповршнија, решења која се схватају и прихватају без напора и без отпора.

Младићи и девојке из малограђанских слојева – па и из радничких са малограђанским схватањима и тежњама – имају извесна осетљива места у која не желе да се дира, где су тугаљиви. Гђа Мир-Јам не дира у те светиње,

Штавише, она своју публику учвршћује у примљеним веровањима и предрасудама. Она не саблажњава своје читаоце, не тражи од њих напор преорјентисања, напуштања досадашњих „чврстих основа“.

Гђа Мир-Јам учи чиновнице, студенткиње, кројачице, продавачице: за кога је најбоље удати се, како се може уловити младожења, како треба слушати родитеље и покоравати се мужу; учи трговачке помоћнике, подофицире, занатлије, како треба победити себе, жртвовати се за породицу, како „има  младића који су принуђени да траже мираз да би удали сестру тим миразом“. Учи их да је све то право и поштено, да је то пут идеализма, наравно: њеног идеализма, оног „реалистичког“ идеализма који је некад, давно, обећавао постизање онога што је тим предратним генерацијама, генерацији гђе Мир-Јам, био идеал: постати жена трговца, официра, чиновника. Све то она лепо промућкава кроз своје чланке и одговара читаоцима, сипа савете као из рукава, уверава да је овај свет бољи од свих могућих светова, овај морал бољи од свих могућих морала, а очајницима вели да им за потпуну срећу недостаје само још мало мирјамовске „психологије“, показује им тајне излазе који бар некима од тих злосрећних омладинаца треба да омогуће задовољење неке њихове тежње, а да им нико њихов не одрекне часност, поштење, идеализам…

Гђа Мир-Јам води залуталог малограђанског омладинца линијом најмањег отпора и уверава га да је то пут оних који су против богаташа, против размажених дама, а за прави морал. У свом одговору критичарима вели да „за права женина треба да се боре оне које разумеју шта хоће, а не размажене даме“. Она не може да се начуди да је било омладине „о којој ја тако лепо пишем“ којој се њена комедија није свидела. Јер, по њеном тврђењу, та је омладина „испала заштитница размажене милионарске породице“, разузданог, блазираног младиће итд. И не само заштитница бесних милионера, него и непријатељ најсиромашнијих, јер је „претстава давана у корист позоришног техничког особља, оних најсиромашнијих и најуморнијих… који немају велику плату, јер им се не може ни дати, пошто је критика заузела један негативан став према позоришту…“

Ко је против гђе Мир-Јам, тај је за разуздане богаташе, а против повећања плата техничком особљу позоришта, тај је за богате старе ожењене пријатеље и за гарсонијере блазираних младића, а против морала. Гђа Мир-Јам даје „сатисфакцију“ сиромашнима. „Хтела сам вама, милим, дорбим, сиротим девојкама, дати сатисфакцију, јер ви носите многе патње у себи“. Место решења, одговора, ногов видика, гђа Мир-Јам милим, добрим, сиротим девојкама даје сатисфакицју: пољупце и „срце моје, ја те волим“.

Ипак има омладинки које ни та „сатисфакција“ не задовољава, и које нису превиделе да у истом броју „Недељних илустрација“ под насловом „Мир-Јам одговара читаоцима“, дословно пише: „Савете младића треба увек прихватити. Трговац мора да донесе робу која се свиди муштерији, јер ће је тако продати. Девојка је као роба, која мора да се свиди мушкарцу – муштерији…“ Тако вели гђа Мир-Јам!

(Жена данас, бр. 9, јануар 1938., стр. 17)

Аутор: Милован Писари

Извор: http://www.starosajmiste.info/blog/

Advertisements