Ознаке

, ,

Како је настао назив Америка

Америго Веспучи (1451-1512) у писму Медичију, познатом под именом Mundus novus – Нови свет, описао је сва своја путовања. Веровао је, као и већина учених људи тог доба, да је Нови свет одвојен од Азије, али за то није имао никаквог стварног доказа. Умро је, а да до тог сазнања није дошао.

Веспучијевом Новом свету требало је дати име, како би се разликовао од других континената. У делу Увод у козмографију, објављеном 1506. године у Француској, на латинском језику, немачки козмограф Мартин Валдземилер предложио је да се западном делу Новог света да име Америка, према имену Веспучија. Четврти део Новог света открио је Веспучи, писао је Валдземилер, „и треба га назвати Америком, jер и Европа и Азија имају женска имена.

У почетку се овај назив односио само за Јужну Земљу Америку, за коју је још коришћено име Бразилија. Временом, појам Америка проширио се на сав западни свет, па је на тај начин Веспучијево име овековечено у називу целог западног континента. Праведно би било да је континент добио име по Кристофору Колумбу, који га је први открио за човечанство. Кад је Валдземилер уочио своју грешку, покушао је да је исправи, али већ је било касно.

Учени људи, козмографи и цртачи карата већ су усвојили име Америка за цео Нови свет и он се више није могао изменити. Тиме заслуге Колумба нису изгубиле значај, али нови континент понео је име другог морепловца.

Извор: Б. Максимовића, Доба великих географских открића, Загреб 1955

 

Тешкоће МагелановоГ путовања око света (1519-1521)

Учесник Магеланове експедиције, Италијан Антонио Пигафета, описао је ово тешко путовање у делу вести о новом свету из кога наводимо одломак.

„По том мору једрили смо три месеца и двадесет дана, немајући ни најмање свеже хране. Двопек што смо га јели није више био хлеб, него само прашина која је била измешана с црвима који су појели вредну материју у двопеку, а осим тога је била прожета неподношљивим смрадом од мишјег измета. Вода коју смо морали пити била је такође трула и смрадна. Да не умремо од глади, били смо присиљени да једемо и говеђе коже којима је био омотан велики крст на јарболу за заштиту ужета. Те коже, које су биле стално изложене води, сунцу и ветровима, биле су тако тврде да смо их најпре морали четири до пет дана у мору квасити да постану што мекше; тада смо их пекли на угљевљу да их можемо јести. Често смо долазили у положај да смо морали јести пиљевину, па чак и мишеви, ма колико су одвратни људима, постали су тако тражено јело да су људи плаћали и по пола дуката за једног миша.

Али, то није још било све. Још већа несрећа имала нас је задесити: захватила нас је болест од које је нашим људима зубно месо у горњој и доњој чељусти тако отекло да је прекрило зубе те болесник није могао узимати никакву храну. Деветнаест људи од наше бродске посаде умрло је од те болести, затим патагонски див и један Бразилијанац, које смо имали са собом. Осим мртвих, лежало је 25 до 30 морнара болесних на рукама, ногама и другим деловима тела; али они су опет оздравили. Што се мене тиче, не могу довољно захвалити Богу што у то време и међу толиким болесницима нисам имао ниједан напад болести… Да нам нису Бог и његова света мајка уделили тако сретну пловидбу, бисмо сви на том великом мору умрли од глади. Уверен сам да нико више неће предузети такво путовање.“

Извор: М.Перовић, М.Војводић, Љ.Спаравало, Историјска читанка за 7. разред основне школе, Београд 1996.

Препорука за читање: Штефан Цвајг, Магелан

 

Погледај повезане чланке:

Велика географска открића – Освајање Новог света

Велика географска открића – Откриће Америке

Advertisements