Ознаке

, , ,

Ђорђо Вазари о Леонарду да Винчију

Аутопортрет

Природа, уз помоћ небеског утицаја, шаље најдрагоценије дарове неким људима, често по реду, али понекад и преко реда; и она сабира без мере у једном једином бићу лепоту, љупкост и уметничку способност, тако да, куда год се окрене такав човек, свако његово дело изгледа толико божанствено да оставља иза себе све остале људе, а његове способности очигледно показују да су дар Божји, а не достигнуће људске уметности.

То су људи могли видети код Леонарда да Винчија, који је, поред телесне лепоте, никада довољно хваљене, показивао и бескрајну љупкост у било ком свом делу; његов таленат је касније толико порастао, да је сваку тешкоћу савлађивао са лакоћом. У њему је било много снаге сједињене са вештином; његов дух и храброст имали су нешто краљевско и узвишено; а слава његовог имена пронела се тако далеко, да је био цењен не само у своје време, него га је потомство славило још и више после његове смрти…

…Био је врло пријатан у разговом, те је привлачио срца људи; и мада није имао, може се рећи, готово ничега, а радио је мало, он је ипак увек држао послугу, коње у којима је уживао више него у другим животињама, које је неговао са много љубави и пажње; ту љубав је испољавао и када је, често шетајући поред места где су се продавале птице које је својом руком вадио из кавеза и, плативши их по цени коју је трговац тражио, пуштао да одлете, враћајући им тако изгубљену слободу. Природа му је била толико наклоњена да је куда год обратио своје мисли, ум, срце, показивао толико божанствености у својим делима, да му нико други никада није био раван у давању живости, лепоте, доброте, љупкости и нежности.

Јасно је да је због оваквог схватања уметности Леонардо почињао многе ствари не завршивши ниједну, јер му се чинило да његова рука никада неће моћи постићи савршенство уметности у делима како је он замислио; тим више што је његова машта стварала танане и изванредне тешкоће које рукама, иако тако спретним, никада није било могуће израдити. Оригиналност његових идеја гонила га је да изучава филозофију природних појава, да истражује својства биљака, да стално посматра кретања небеских тела, путању Месеца и Сунца…

 О Тајној вечери

…Израдио је такође у Милану, у Манастиру доминиканске браће санта Марија деле Грације, једну Тајну вечеру – врло лепо и изванредно дело; главама апостола дао је толико величанствености и лепоте, док је Христову главу оставио недовршену, јер је осећао да неће имати снаге да изрази сву божанску лепоту коју изискује Христов лик. Овом делу, које је сматрано завршеним, Миланежани и други странци су се увек много дивили; треба истаћи да је Леонардо замислио и успео да изради сумњу апостола и жељу да сазнају ко је издао њиховог учитеља. На свим лицима изражени су љубав, страх, презир или туга што не могу у потпуности разумети смисао Христових речи; они не заслужују мање дивљење него фигура Јуде, на којој је изражена упорност, мржња и издаја; свака и најмања стварчица на овом делу израдена је са невероватном пажњом; чак је и столњак приказан тако да се ткање ни на правом ремском платну не може боље видети…

Тајна вечера

…Он је додао да му је остало да изради још две главе; Христову не може наћи на земљи, а његова машта нема снаге да створи лик који би својом лепотом и небеском љупкошћу одговарао оваплоћеном божанству. Недостајала му је затим и Јудина глава, која му је такође задавала бриге, јер није веровао да ће моћи замислити лик који би приказивао онога ко је, примивши толико доброчинства, имао тако окрутно срце да се усуди да изда свог учитеља и створитеља света; обећао је да ће за ову главу тражити одговарајући лик, …

 О Мона Лизи

…Примио се Леонардо да за Франческа Ђоконда изради портрет његове жене Мона Лизе и, мада је радио четири године, није успео да га заврши; ово се дело данас налази код француског краља Франсоа у Фонтенблоу; онај ко жели да види у којој мери уметност може подражавати природу, лако ће то разумети на овој слици; овде су израђене и најмање појединости које се могу насликати само великом вештином. Очи имају сјај и влажност живих бића, а окружене су црвенкасто-модром бојом и трепавицама, што се може извести само крајњом тананошћу. И обрве су израђене слично, и као да длаке расту из меса, негде гушће, а негде ређе, распоређене према порама коже, тако да изгледају не може бити природније. Нос са оним лепим ружичастим и нежним отворима изгледа као у живог човека. Мало отворена уста, која се својим крајевима и црвенилом спајају са бојом лица, остављају утисак истинитог меса и крви, а не боје. У удубљењу на врату пажљиви посматрач ће приметити куцање жиле куцавице; и заиста се може рећи да је ова слика насликана тако да ће пред њом задрхтати и узмаћи сваки одважнији уметник или било ко други; Леонардо је прибегао и овом начину рада; како је Мона Лиза била врло лепа, он ју је за време сликања окруживао разним свирачима, певачима и лакрдијашима који су је увесељавали да би се избегао онај меланхолични израз, обично неизбежан на портретима; на Леонардовој слици је осмех толико пријатан да изгледа пре божански него људски, и због тога је портрет ове жене сматран изванредном творевином, јер она ни у животу није изгледала друкчије.

Захваљујући савршенству дела овог божанственог уметника, толико је порасла његова слава, да су сви они који су налазили уживања у уметности, штавише цео град, желели да им он остави неку успомену на себе; говорило се о томе да му се повери неко значајно и велико дело којим би украсили град, ценећи таленат, љупкост и замисао испољене у Леонардовим делима…

 Леонардова смрт

…Најзад, остаривши, био је више месеци болестан; када је видео да му се смрт приближује, зажелео је да пажљиво упозна законе католичког обреда и право учење свете хришћанске вере; тако се уз плач исповедио и покајао, и пошто више није могао да стоји на ногама, придржаван уз помоћ својих пријатеља и слуга, најзад зажели са пуно побожности да прими свету тајну причешћа ван постеље. У том тренутку је стигао и краљ (прим. прир. – француски краљ Франсоа I Валоа) који га је често и са много љубави посећивао; из поштовања према њему, Леонардо се усправи и седећи у постељи опише своје зло и невоље, свестан колико је увредио Бога и људе што у уметности није радио онако како би доликовало. Тада га обузе грч, предзнак смрти, краљ устане и прихвати му главу да би му помогао и доказао своју љубав, олакшавајући му бол; његов божански дух, свестан да не може имати веће почасти, издахне у рукама овог краља у седамдесет и петој години…

…Његова смрт ожалостила је све оне који су га познавали, јер никада није било човека који би указао толику част сликарству.

Сјајем свога лика, изванредне лепоте, разведравао је сваку ожалошћену душу, а његове речи су убеђивале и најупорнији дух. Својом снагом задржавао је сваки разбуктали бес, а де-сном руком савијао је алку на зиду или коњску потковицу као да су од олова. Дарежљиво је окупљао и гостио сваког човека, био он сиромашан или богат, само ако је имао духа и врлине. Украшавао је и улепшавао сваку и најнечаснију и најоголелију собу и најмањим својим делом; зато је Фиренца, заиста, добила велики поклон Леонардовим рођењем, док је његовом смрћу бескрајно изгубила…

Ђорђо Вазари, Животи славних сликара, вајара и архитеката, Београд 2000.

Advertisements