Ознаке

, ,

Византијски историчар Приск (око 415-472)  описује Атилу као савременик. Био је  секретар византијског посланика Максимина, кога је цар Теодосије послао на преговоре са Атилом. Путовао је од Цариграда до Атилиног двора, који се налазио негде у Панонији, и написао занимљив извештај:

„Прешавши неколико река, дођосмо у велико село где су били двори Атилини (прим. прир. историчари су закључили према Присковом опису пута да се налазио у Панонији, негде на реци Тиси), за које се говорило да се међу свима истичу. Грађени су од дрвета и глатких дасака, а ограђени дрвеном оградом, не толико за одбрану, колико за око… Стајао сам у дворишту усред мноштва… и чуо сам вику и буку као да излази Атила. Изашао је из куће, поносно ступајући и на све стране гледајући. А како је изашао са Онегисијем (прим. прир. Онегисије је био најутицајнији на Атилином двору), стаде пред двором. Многи од оних који су имали какав спор, излазили су пред њега, молећи његову пресуду. Онда се врати у зграду и поче примати варварске посланике који су к њему дошли… Сутрадан Атила позва и нас двојицу, као и остале посланике и госте на гозбу… За остале варваре и за нас приредише скупа јела у сребрним зделама, а за Атилу у дрвеној посуди не беше ничег осим меса. Атила се показивао умерен и скроман у свему осталом. Гостима су служили пиће у златним и сребрним врчевима, а његов врч бејаше од дрвета. Одело му је било од глатког платна и није се ничим издвајало од других сем чистоћом. Па ни мач који носи, ни опуте на варварској обући, ни коњске узде нису биле као код других Хуна, ни златом ни драгим камењем, ни другом којом драгоценошћу кићени.“

М.Шуњић, Хрестоматија за општу историју средњег века, Сарајево 1980.

Римски историчар Јорданес из VI векa. Био је пореклом Алан, у родбинским везама са остроготском династијом Амала на чијем двору је био нотар. Његово најпознатије дело је Гетика, у којој говори о историји Гота од најстаријих времена до момента формирања првих варварских држава на тлу некадашњег Римског царства. То је најстарија историја једног германског племена, у којој има и доста података и о другим племенима. О Атили наводи следеће:


„То је човек који је дошао на свет у судару раса. Био је страх и трепет свих земаља. Не знам каквим се чудом ширио ужас при самом помену његовог имена. Био је поносног држања, необично немирна погледа, тако да је сваки његов покрет изражавао охолост због његове силе. Заљубљен у ратовање, он је штедео своје снаге. Био је способан да размишља и приступачан за молиоце. Био је веран задатој речи. Његов мали раст, широке груди, крупна глава, ситне очи, ретка брада, накострешена коса, веома кратак нос, црна пут – све су то били знаци који су одавали његово порекло. Иако је било својствено његовој природи да предузима велике подухвате, његова одважност је била тим већа што је пронашао Марсов мач (прим. прир. мач римског бога рата Марса) који су скитски краљеви сматрали светим. Пронашао га је у околностима које историчар Прискос преноси на следећи начин: неки чобанин је, приметивши да му јуница храмље иако није било видљивог узрока озледе, кренуо, пратећи траг крви, и дошао до места где је јуница пасла и не обазирући се стала на једно место и расекла ногу. Чобанин откопа мач и одмах га однесе Атили који се обрадова што је тим поклоном постављен за владара целог света, јер је Марсовим мачем добио неизмерну војничку моћ.“

М.Шуњић, Хрестоматија за општу историју средњег века, Сарајево 1980.

Повезани историјски извори:

Хуни

Погледај још:

Историја и легенде о Атили

Атила – Бич Божији

Advertisements