Ознаке

,

Римски историчар Амијан Марцелин (око 330-395.) описао је Хуне и њихов начин живота. Пореклом је Грк из Антиохије, а његово дело Историја (Res gestae libri) сачувано је делимично. Био је официр у служби цара Јулијана Апостате. Пропутовао је добар део тадашњег света од Месопотамије до Германије, Галије, Египта до Грчке. Дуго је боравио у Риму. У својој Историји даје податке и о простору Балкана у то доба, варварским народима, као и о Хунима. О Хунима је говорио на основу сопствених сазнања и сведочења других, пре свега трговаца, који су први долазили у додир са њима.

„Племе Хуна, мало познато из старих сведочанстава, живи с оне стране Мејотских мочвара (прим. прир. ушћу Дона у Црно море) ка Леденом океану  и превазилази сваку меру дивљаштва. Пошто одмах по рођењу образе детета дубоко избраздају ножем да би скврчени ожиљци уништили јаку длаку, Хуни расту и старе без браде, лишени сваке лепоте, налик на евнухе. Сви су здепасти, јаких удова и дебелих вратова, ужасно ружни и накривљени да помислиш да су двоножне звери или грубо ишарани дрвени стубови отесани да служе као ограда моста. Иако, ма колико ружни, имају људски лик, толико им је сиров начин живота да немају потребу ни за ватром ни за укусним јелима, већ живе од дивљег корена и полусировог меса било које животиње које мало загреју држећи га између својих ногу и коњских леђа. Под кровом не траже заклон, већ куће избегавају као гробове… и лутају планинама и шумама, од рођења се навикавајући да подносе хладноћу, глад и жеђ.

Облаче се у одећу од лана или састављених кожица пољских пацова, и немају једну посебну домаћу хаљину, а другу за излаз. Кад једном навуку кошуљу просте боје не скидају је пре него што се сама од себе не распадне у дроњке. Главе покривају шиљастим шубарама заврнутих крајева, рутаве ноге штите козјим кожама, а обућа им је неприлагођеног облика, па им смета да слободно корачају. Зато пешачке битке за њих нису погодне, али су зато готово срасли за своје ружне али издржљиве коње, понекад седећи на њима на женски начин обављајући уобичајене послове. На тим коњима они, било дању или ноћу, купују и продају, једу и пију, и нагнути над танки врат животиње, спавају тако дубоко да чак разноврсно сањају. Кад већају о некој важној ствари, у том положају се сви заједно саветују. Не живе као поданици свог краља, већ за вођу на брзину бирају неког од својих првака под којим решавају све недаће на које наиђу. Ако су изазвани, нападају изненада, у клинасто формираној групи, испуштајући страшне крике… Кад продру у утврђење и кад непријатељски табор пљачкају, од велике их брзине готово и не видиш. Зато их сматрају жестоким борцима. Издалека се боре копљима на чији врх стављају чудном вештином зашиљене кости, а кад прејуре простор, изблиза се боре мачем безобзирно. Док непријатељ скрене пажњу на ране од мача, другом га руком омотају конопцем, тако док се опире, одузму му снагу да јаше или да корак макне. Нико од њих не оре нити прихвата ручицу плуга. Наиме, они стално лутају без дома и огњишта, без закона и сталног начина живота. Слични су бегунцима који станују у колима, где им жене ткају ону ружну одећу. Ту имају жене односе са мужевима, порађају се и доје децу све док не одрасту. Зато, ако их неко пита одакле су, не знају да одговоре јер су на једном месту зачети, далеко одатле рођени, а још даље одгајани. У примирјима су неверни и непоуздани… уопште немају свест о томе шта је добро а шта зло. Говор им је двосмислен, нису предани поштовању ни религије ни обичајима а изгарају од жеље за златом.“

Амијан Марцелин, Историја, превод и коментари М. Милин, Београд 1998.

 

Повезани историјски извори:

Атила “Бич божији”

Погледај још:

Историја и легенде о Атили

Атила – Бич Божији

Advertisements