Ознаке

,

Да би се истражило једно малено насеље из епохе млађег каменог доба, отпочето је 1965. године са археолошким ископавањем на ниској дунавској тераси покрај Лепенског Вира. У том тренутку нико није ни слутио да је ово место, које се налази у беспућу Ђердапа, некада било и средиште једне од најсложенијих и најблиставијих култура праисторије. То је постало јасно тек 1967. године. У тој су години, испод насеља првих земљорадника и сточара из раздобља око 5300-4800 година старе ере, откривени споменици који су изненадили цео свет: у седам великих, сукцесивно подизаних насеља риболоваца, ловаца и скупљача хране (Прото-Лепенски Вир, Лепенски Вир Ia-e, Лепенски Вир II), нађени су: бројна плански грађена станишта, гробови који документују чудне погребне ритуале, обиље мајсторски израђених алатки од камена, кости и рога, разноврстан накит, плочице са урезаним знацима сличним писму и монументалне скулптуре од камена. Одмах се могло установити да су све ово остварења од пре 5300. година старе ере, а то је значило да су риболовачко-ловачке заједнице које су насељавале терасу покрај Лепенског Вира прве у Европи успоставиле сложене привредно-друштвене односе, прве оствариле архитектуру особеног стила и прве моделовале монументалне скулптуре од џиновских облутака. Тако се Лепенски Вир у 1967. години појавио на археолошкој карти Европе као изузетно значајан, али и сасвим усамљен културни центар; његови споменици, тако необични и тако загонетни, тада су само указивали да у будућности треба очекивати сличне археолошке споменике који ће учинити разумљивим све оно што је остварено на овој малој дунавској тераси.

У наредним годинама ова очекивања су и реализована. Захваљујући интензивним археолошким истраживањима обала Дунава, посебно у Ђердапу, до 1971. године откривено је још десетак насеља из истог раздобља (Хајдучка воденица, Падина, Власац, Икоана, Кладовска скела и друга). Археолошка грађа која је у овим насељима нађена показала је да Лепенски Вир треба сматрати средиштем једне особене и дуготрајне културе које се данас у археолошкој науци назива с правом култура Лепенског вира.

Колевка културе Лепенског Вира је Ђердап, а њени творци су потомци старе европске популације из раздобља старијег каменог доба (антрополошки тип Брно-Пшедмост). Пред крај леденог доба (око 20.000 година старе ере) заједнице ове популације настаниле су и пећине у Ђердапу и у њима су живеле све до око 7000. година старе ере, када је општа клима осетније отоплила. Промена климе омогућила је живот под ведрим небом , али је фактор изолације тај живот учинио веома сложеним. Прва насеља подизана су на ниским терасама које су редовно мале и изоловане, јер их по дужини пресеца Дунав, а по ширини затварају стрме падине околних брда. Због тога је територија коју у току године економски користи једно насеље не само мала већ и строго ограничена. Свака од ових територија поседује обиље воде, огрева, дивљачи и јестивих плодова. Међутим, сва ова богатства не би била довољна да обезбеде вековни живот у једном насељу с обзиром на величине и изолованост ових територија. Људске заједнице у ђердапском подручју нису могле да осигурају егзистенцију стихијски, неконтролисаним преузимањем природних добара, већ само успостављањем новог привредног и социо-културног система.

Овај нови систем формиран је поступно, а са њиме и култура Лепенског Вира. на коначно уобличавање ове културе, осим фактора изолације, пресудно је деловао фактор прираштаја становништва, односно увећање обима људских заједница. То јасно показује структуре свих насеља која су откривена на Лепенском Виру.

На основу броја станишта и гробова у најстаријем насељу (Прото-Лепенски Вир) може се поуздано закључити да се заједница која је у њему живела састојала од три до четири биолошке породице, тј. највише од двадесетак чланова. Овај број је усаглашен како са величином настањеног простора и приступачног терена тако и са традиционалним начином живота. Ова усклађеност проузроковала је, међутим, привредно-друштвени имобилизам, због чега се у најстаријој фази културе Лепенског Вира још не запажају појаве које би битније разликовале ову културу од осталих истовремених култура Подунавља. малобројност заједнице, ограниченост комуникација и свођење економски експлоатисане територије на непосредну околину насеља, нужно успостављају привредно-друштвене односе који се заснивају на учешћу свих одраслих чланова заједнице у раду и коришћењу добара, једнаким обавезама и истим правима, на механичкој солидарности која је непријатељски расположена према сваком ауторитету и свим индивидуалним тежњама. Због тога је структура овог насеља још неартикулисана; покојници се сахрањују без одређеног реда, а све сировине се добијају из најближе околине.

Сасвим другачију слику привредно-друштвеног живота пружа насеље из наредне фазе – Лепенски Вир Ia. ово насеље се састојало од двадесетак станишта и имало је најмање стотинак житеља. Овај број више не одговара величини терена на којем се живи и знатно премаша број чланова у традиционалним ловачко-сакупљачким заједницама. Пошто геоморфолошке одлике терена нису дозвољавале овој многољудској заједници да регулише своју бројност трајним расељавањем, она је морала да тражи друга решења. Из напора да се нађе излаз из ове тешке ситуације настало је сасвим особено привредно, друштвено и идеолошко устројство културе Лепенског Вира.

Увећање обима примарне заједнице пропраћено је низом нових појава. Станишта се више не граде произвољно, већ по утврђеном обрасцу. Њихове основе прецизно су размераване и увек имају облик зарубљеног кружног исечка под углом од 600. У средишту овог насеља налазили су се пространи трг и велика кућа, а станишта око њих распоређена су у редове. Покојници се од овог времена сахрањују ван насеља. Само појединци, најчешће мушкарци и жене који су доживели дубоку старост, сахрањују се на тргу или иза правоугаоних огњишта која су увек грађена од великих и тешких камених блокова.

Анализа остатак флоре и фауне показује да се у ово време проширује подручје економског захвата насеља и да се на њему сучељава неколико еколошких зона. Свака од ових зона користи се, међутим, само извесно време, и то у мери која не исцрпљује њене природне потенцијале. Да би се извори хране и сировина искористили у довољној мери и у право време, подижу се сезонски логори. Тако се већ у току старије етапе културе Лепенског Вира успоставља комбинована седелачко-мобилна економика. Подизањем сезонских логора, популационо увећана заједница Лепенског Вира обезбедила је већу економску добит, а истовремено се растеретила вишком својих чланова. С друге стране, седелачко-мобилна економика нужно доводи до поделе рада и специјализације. Одређени број чланова заједнице чинио је мобилну групу (вероватно одрасли мушкарци), али се и ова група делила на подгрупе специјализоване за лов на одређене врсте дивљачи, на изналажење појединих сировина или за сакупљање плодова. Међу члановима имобилног дела заједнице (вероватно шене и деца) такође се деле задужења, односно образују се групе за хватање корњача и водених птица, за вађење кртоластих плодова или за прераду појединих сировина.

Оваква подела рада у оквирима непроизвођачке економике не доводи до стицања приватног власништва већ до све веће специјализације и истицања способности појединаца. Сложеност погребних ритуала показује да се у ово време формира друштво у коме неки појединци уживају посебне повластице за живот и трајно поштовање после смрти. Ова хијерархија могла је да се заснива само на поседовању оних знања и способности који имају виталан значај за заједницу. Посебан смисао за одређене врсте послова, посвећеност у тајне природе или способност да се пронађу нови извори хране и сировина вероватно су утврђивали ауторитет појединаца и обезбеђивали им повлашћен положај у друштву.

Подела насеља на два дела, која се уочава у структури насеља Лепенски Вир I b-e и Лепенски Вир II, такође је релевантна за проучавање економике и друштва. На основу бројних етнолошких паралела може се претпоставити да ова подела насеља одражава родовску структуру са дуалном поделом у основи. Дуална организација обично подразумева и даље друштвене поделе, али се о њима не може ништа одређено рећи на основу археолошких налаза. Једино се трг, који постоји у свим овим насељима, може тумачити као место на којем су обављани разни ритуали који су обједињавали све делове заједнице у целини. Оваква сложеност односа у оквиру једне мање родовске заједнице, компликована и односима са заједницама које настањују и економски контролишу територију у суседству, подразумева успостављање бројних табуа који се члановима заједнице намећу обредним церемонијама или образлажу одговарајућим митовима, Стога у култури Лепенског Вира особени начин привређивања прати и сасвим особена религијско-магијска пракса и за њу везана уметност.

Да би сви делови друштва солидно функционисали, неопходно је да сваки појединац и сваки део заједнице обавља своје дужности у одређено време и на очекивани начин. Ово је могуће постићи једино рестриктивним мерама, односно неким ауторитетом. На основу археолошких докумената може се закључити да је у култури Лепенског Вира тај ауторитет била религија.

У насељима Лепенског Вира откривена су култна места и бројни сакрални предмети. Монументалне камене скулптуре које су откривене у многим кућним светилиштима, свакако су иконографска илустрација једног сложеног мита. Постављане из генерације у генерацију уз кућна огњишта, ове скулптуре од џиновских облутака – на којима су најчешће моделоване риболике људске главе, рибе, јелен или загонетне арабеске – биле су за све чланове заједнице највеће светиње које су им откривале велике истине о свету и одређивале понашање у свакодневном животу. Преко облутака који „настају“ и „живе“ у великој реци крај насеља сви чланови заједнице повезују се, за живота и после смрти, са основним и вечитим елементима своје животне средине – са водом и каменом. Постављањем облутака уз огњиште овим елементима је приближена и ватра, а преко ње – топлота и светлост сунца. Главни мотиви који се приказују на облуцима свакако су и основни садржаји постојећег мита. Вероватно се мислило да се из облутка, као из великог праисконског јајета, рађа све што живи, на првом месту риболика бића (прародитељи људског рода) и животиње које се најчешће лове (риба, јелен). Главни елементи овог мита су истовремено и симболи за основне елементе непроизвођачке економике (вода, камен, ватра, риба, дивљач). Тако су ове скулптуре и овај мит трајно осигуравали безбедност свим добрима заједнице, како друштвеним тако и економским и спречавали да се она нарушавају или произвољно користе.

У раздобљу када религија и уметност долазе до највишег успона, на плану привређивања остварена су два подвига – припитомљене су или селекционисане одређене врсте животиња и култивисане су неке врсте дивљих житарица. Ово су две главне тековине велике економске револуције (тзв. неолитска револуција) која је пресудно утицала на развој култура у Подунављу. У култури Лепенског Вира до ових тековина није се дошло ни случајно ни тренутно, тј. оне су резултат истрајног посматрања природе, систематизованих знања, брижљивог одабирања и дуготрајног неговања одражених врста биљног и животињског света. У насељима Лепенски Вир Ib-e нађени су бројни предмети на којима су угравиране загонетне представе и знаци, сличне координатном систему, скицама предела, словима и бројкама. Њихов смисао остаће тајна, али не треба сумњати да су то да су то забелешке о одређеним запажањима. Једнообразност која одликује сва светилишта и камен скулптуре показује да су у млађој етапи културе Лепенског Вира предачка знања обелодањена у целовит систем. Из тих разлога светилишта Лепенског Вира не треба посматрати само као места у којима је поникла једна од најсложенијих религија праисторије и најстарија монументална скулптура Европе, већ и као неку врсту научних лабораторија у којима су антиципирана знања и вештине наредне, неолитске епохе.

Остаци флоре и фауне из насеља млађе етапе културе Лепенског Вира показују да за првим успесима у култивацији житарица и припитомљавању животиња нису одмах уследили земљорадња и сточарство. На основу целокупне археолошке грађе, може се поуздано утврдити да је протекло неколико столећа пре него што су ови проналасци сврсисходно искоришћени. Становници насеља из млађе етапе културе Лепенског Вира остварили су основне тековине „неолитске револуције“, али никада нису постали ни земљорадници ни сточари. Ситуација која је раније успостављена у друштвеним односима, начину привређивања и религијској пракси, столећима се битније није мењала. Ово окамењивање културе управо је последица увођења све већег броја рестриктивних норми, наметања строге дисциплине и ритуалне обуке – мера којима је циљ успостављање новог психолошког става и утврђивање самодисциплинованог односа према појединим врстама биљака и животиња. То је нужни предуслов за земљорадњу и сточарство, тј. за произвођачку економику на којој ће се темељити култура наредне епохе – млађег каменог доба.

Који су све фактори утицали на то да се ова ситуација измени, још је недовољно јасно. Без обзира на то како ће овај проблем бити решен у будућности, једно је извесно: прве земљорадничко-сточарске заједнице, а међи њима и оне које су подигле насеља Лепенски Вир III, формирају се у време кад већ раније остварени успеси у припитомљавању животиња и култивисању биљака излазе из ритуалног контекста; у тренутку кад они постају општа, свима приступачна добра, укидају се, међутим, традиционални друштвени односи; нестаје монументална уметност; руши се стари мит, а са њим и култура Лепенског Вира.

 

Извор: Пројекат Растко, Библиотека српске културе 

Драгослав Срејовић, Искуства прошлости, Изабрани чланци и студије

 

Advertisements