Ознаке

Некада су екскурзије непрестано пристизале на Козару, Сутјеску, Космај, као и на друге локација диљем СФРЈ гдје су у част антифашизму подигнути импозантни споменици врсних кипара и архитеката. Данас су то углавном заборављена и мржњом одбачена мјеста, а посјетити их равно је издаји и богохуљењу. На њих нас је упозорио фотограф Јан Кемпенаерс који је бившу државу прошао уздуж и попријеко снимивши запуштене реликвије повијести. С овим пројектом вјеројатно сте се већ сусрели, али овдје вам доносимо свих 25 некада грандиозних споменика које је Кемпенаерс снимио и, за разлику од других медија, испричат ћемо вам њихову причу и муку коју су прошли од задњег рата наовамо.

Већина споменика антифашистичкој борби које ћете на овом мјесту видјети подигнута је шездесетих и седамдесетих година прошлог стољећа. Мјеста сјећања, у међувремену су постала мјеста заборава. Споменици су саграђени на локацијама значајних повијесних битака из Другог свјетског рата или на мјестима великих страдавања цивила и партизана од окупаторске руке и руке домаћих издајника. Сви су редом дјела тада врсних домаћих кипара и архитеката, попут Душана Џамоње, Војина Бакића, Богдана Богдановића, Ивана Саболића, Светислава Личине, Војина Стојића, Вање Радауша, Градимира Медаковића, Миодрага Живковића, Јована Грабуловског, Јанеза Ленасија, Петра Крстића, Вуке Бомбарделија, Бошка Кућанског или Марка Мушича.

„Споменици: крај једне ере“, пројект белгијског умјетника, Јана Кемпенаерса, иначе сурадника Краљевске академије у Генту, заинтересирао је западни свијет те је Белгијанац с овим фотографијама посјетио бројне свјетске галерије. „Западњаке“, баш као и аутора, највише је импресионирала апстрактност југославенских споменика, њихов футуристички изглед и умјетничка квалитета нетипична за соцреализам какав је тих година харао Источном Еуропом.

Говорећи о виђеном један низоземски архитект тврди да споменици више изгледају као музејске скулптуре на отвореном, него уобичајени ратни споменици препуни патетике. „Једва да је итко изван бивше Југославије свјестан постојања ових споменика, а у тој земљи данас нитко не жели знати да су они тамо“, пише он. Окрутна статистика јасно ће показати како Хрвати посебно воле минирати споменике антифашизму, док њихови источни сусједи, Срби, имају обичај у цијелу причу увести православље, додајући на споменике крстове, градећи поред њих црквице, а није им страно нити брисање имена бораца других нација уклесаних на споменик.

Фотографије су настајале у раздобљу од 2006. до 2009. године, а Кемпенаерсу је у путовањима од Илирске Бистрице у Словенији до македонског Крушева друштво правио његов загребачки пријатељ Златко Вурзберг. Кажу како су неке споменике једва успјели пронаћи, иако су их имали уцртане на карти. О добром дијелу споменика које је Кемпенаерс изабрао данас на интернету, невјеројатно, али истинито, нећете пронаћи готово никакве информације. Белгијанца је помало шокирала спознаја када је припремајући пројект на неке фотографиране радове наишао у Енциклопедији умјетности, стога му није било најјасније како је нетко спреман рушити таква ремекдјела. Иако каже да зна како је симболика времена које споменици оцртавају данас давна прошлост, поручује како и даље имају јак симбол – борбу против фашизма.

 

Подгарић је сеоце од једва шездесет душа, недалеко Гарешнице, над којим доминира големи „Споменик револуције“, рад загребачког кипара Душана Џамоње из 1967. године. Ова је локација одабрана јер се на том мјесту догодио партизански устанак 1941. године, а покрај њега је и партизанско гробље. Тијеком Другог свјетског рата у оближњим шумама Мославачке горе налазило се неколико партизанских болница. Како је и приличило, споменик је открио Јосип Броз Тито. Кемпенаерсу је наводно управо овај споменик дао идеју да крене с овим пројектом.

Петрова Гора, чаробно је и слабо насељено подручје, тридесетак километара од Карловца. На врху Мали Петровац, 1981. године свечано је отворена монументална грађевина посвећена партизанским и цивилним жртвама Другог свјетског рата, чији је камен темељац положен још 1946. године. У том крају, за вријеме рата, налазиле су се јаке партизанске снаге, а као и у Подгарићу и овдје се налазило неколико партизанских болница, које се и данас могу наћи дубоко у унутрашњости шуме. Споменик је висок 37 метара и у склопу њега се налази и комуникацијски торањ. С врха пуца фантастичан поглед на ширу околицу. Идејно рјешење дао је познати хрватски кипар Војин Бакић. Споменик су углавном подигли Карловчани, који су се наводно одрекли по једне дневнице како би „самодопринијели“ градњи, док је карловачка творница прибора за јело поклонила материјал па је споменик „пресвучен“ нехрђајућим прокромним плочама. Управо због њих споменик се често налази на мети крадљиваца секундарне сировине.

Космај је планина педесетак километара јужно од Београда. На њеном врху 1971. године подигнут је споменик погинулим борцима Космајско-посавског партизанског одреда. Импозантних димензија, монумент се због доброг освјетљења за ведрих ноћи могао видјети и из неких дијелова Београда. Његови краци симболизирају оштар отпор народа у борби против окупатора и домаћих издајника. Аутори су кипар Војин Стојић и архитект Градимир Медаковић.

 

Тјентиште је котлина у долини ријеке Сутјеске, на отприлике пола пута између Горажда и Гацког, релативно близу Фоче. Ради се о изнимно ненасељеном подручју гдје је 1971. године никнуо споменик у част страдалих у једној од највећих битака у повијести Другог свјетског рата на подручју бивше Југославије – Битци на Сутјесци илити Петој непријатељској офензиви. Дјело је кипара Миодрага Живковића и саставни је дио меморијалног комплекса Долина хероја, а у Спомен музеју уписано је преко 7.000 имена палих бораца. Прије рата обилазило га је готово милијун људи годишње.

Крушево, осим као родни град Тоше Проеског, познат је и по врло необичном споменику, који изгледа онако како замишљамо свемирски брод. Подигнут је, само стотињак метара од првих крушевских кућа, у част славном Илинденском устанку те македонским борцима погинулим у НОБ-у. Један од ријетких сличних споменика који је од пада комунизма доживио ту срећу да буде рестауриран и једини је који се можда није требао наћи на Кемпнаерсовој листи, из једноставног разлога што нити је запуштен нити је напуштен. Дјело је македонског кипара Јована Грабуловског.

Козара је планина у сјеверозападној Босни, мјесто на којем су фашистичке снаге у Другом свјетском рату побиле на тисуће цивила. На врху Мраковица, недалеко Приједора, 1972. године изграђен је уистину големи споменик у славу страдалима. Аутор Споменика слободе је већ споменути Душан Џамоња. Тик уз импозантни споменик, до којег воде једнако импозантне степенице, налази се и меморијални зид у који је уклесано готово десет тисућа имена страдалих.

Грмеч, планина тридесетак километара јужно од Козаре, мјесто је меморијалног центра Корчаница. Сво вријеме Другог свјетског рата то је подручје било слободна партизанска територија, коју фашисти никада нису заузели. Недалеко од споменика, налазио се партизански аеродром, одакле су у акције полијетали Фрањо Клуз и Руди Чајевац.

Илирска Бистрица, градић у Словенији, смјештен само двадесетак километара од Ријеке, мјесто је на којем се налази „Хриб свободе“. Споменик палим партизанима налази се у самом средишту мјеста, а подигнут је 1965. године. Израдио га је словенски кипар Јанез Ленаси. Иако неупућени лако могу помислити да се споменику ништа није догодило, с обзиром на то да се налази у „цивилизираној и неоптерећеној“ Словенији, и „Хриб свободе“ се више пута налазио на мети вандала. Задњи пут, прошле године, по њему су исписани фашистички симболи.

Јасеновац је градић на самој граници Хрватске и Босне и Херцеговине. Једва два километра од средишта мјеста налази се голема скулптура „Камени цвијет“. Направљена је 1966. године, а осмислио ју је прошле године преминули србијански архитект Богдан Богдановић, у славу свих окрутно побијених људи у највећем концентрацијском логору у овом дијелу Еуропе. Спомен подручје данас има чак и службену веб страницу, а споменик у који су уклесани стихови из поеме Јама, Ивана Горана Ковачића, више пута је био на мети вандала и разних бомбаша.

Сански Мост град је у којем је отворен Меморијални комплекс Шушњар, у склопу којег се налази и велики споменик жртвама фашистичког терора и борцима НОР-а града Санског Моста  и околине. Саграђен је 1971. године, и у само тридесетак километара зрачне линије, трећи је споменик оваквог типа (Козара и Грмеч остала су два). Прије неколико година Меморијални центар је проглашен националним спомеником Босне и Херцеговине, а за рата је претрпио разне девастације. Тако је почетком рата на споменику сазидан бетонски криж, уз објашњење да покопани нису били атеисти него вјерници, а истовремено су уклоњене плочице с натписима погинулих бораца муслимана. Занимљиво је како је загребачки кипар Вања Радауш предложио идеју да споменик буде направљен од форми у виду људских костију, али је тај приједлог одбачен под образложењем да би посјетитеље комплекса таква композиција стално подсјећала на мржњу према онима који су то учинили, што није био жељени учинак. Пројект је на концу осмислио сарајевски кипар Петар Крстић.

Ниш је такођер био мјесто гдје је у Другом свјетском рату основан концентрацијски логор. На периферији града, на узвишењу Бубањ, изграђена је једна од првих монументалних скулптура овога типа у Југославији. Откривање се догодило 1963. године, а споменик је рад кипара Ивана Саболића. Споменик симболизира уздигнуте руке са стиснутом шаком, као знак отпора и коначне побједе. Прије пар година у меморијални парк угурала се и капела, а почетком овог мјесеца организирана је акција чишћења и уређења Бубња.

Кошуте, познато партизанско упориште у сплитском залеђу, мјесто је гдје је 1961. године постављен споменик погинулим борцима Сплитског партизанског одреда. Рад је кипара Вуке Бомбарделија, висок 17 метара у облику трокрилног обелиска. У коловозу 1992. године под споменик је постављена велика количина експлозива, након чега је додатно украшен и више него знаковитим симболом слова У.

Кореница је за вријеме Другог свјетског рата била још једно јако партизанско упориште. Након рата подно Пљешивице никнуо је споменик народноослободилачкој борби. Уз њега је касније било постављено и шест брончаних скулптура из циклуса „Тифусари“, већ споменутог кипара Вање Радауша. За вријеме окупације под влашћу такозване САО Крајине, нетрагом је нестало свих шест умјетнина.

Книн је од фашистичке власти ослобођен 1944. године и у то име на брду спас понад града подигнут је споменик изнимних димензија. Висок 25 метара, стропоштао се на тло у годинама након што је Книн 51 годину касније поновно ослобођен. Наравно, није се стропоштао сам од себе, него у детонацији експлозива постављеног под њега.

Макљен, планински пријевој на дијелу магистралне цесте између Бугојна и Прозора, поприште је засигурно најуништенијег споменика из ове серије белгијског фотографа. Изграђен је 1978. године у знак сјећања на Битку за рањенике („Прозор ноћас мора пасти“). Аутор је кипар Бошко Кућански, а иако су многи мислили да је споменик представљао стиснуту Титову шаку, сам аутор је рекао да се ради о цвјетној форми ванземаљских димензија, будући се на путове хероја полаже цвијеће. Пет година након што је задњи рат окончан, непознати фашистички настројени барбари ставили су огромну количину експлозива под споменик и дигли га у зрак. Данас сабласно стоји тек бетонска конструкција, а да ствари буду још бизарније скулптура је прије неколико година проглашена националним спомеником.

Колашин, градић у средишту Црне Горе, мјесто је гдје је по први пута засједало Земаљско антифашистичко вијеће народног ослобођења Црне Горе и Боке. Пројектирао га је словенски архитект Марко Мушич. Процијењује се да је око 400 партизана из Колашинског краја погинуло ослобађајући земљу. Мјесто је дало неколико хероја, а њихове бисте постављене су око овога спомен дома.

Кадињача је још једна дестинација заборављених споменика, петнаестак километара удаљена од Ужица у смјеру БиХ. Градња комплекса започела је још 1952. године, а коначно је довршена 1979. године када је комплекс свечано отворио Јосип Броз Тито. Подигнут је у част партизана који су 1941. године пали бранећи териториј слободне Ужичке републике. Кадињачи, односно погинулим партизанима, пјесму је својевремено посветио и Ђорђе Балашевић.

Косовска Митровица је добила импозантни споменик у сјећање на рударе који су се НОБ-у прикључили 1941. године. Споменик је дјело већ споменутог Богдана Богдановића, а свечано отворење уприличено је 1973. године. На споменику данас стоји графит „Ово је Србија“.

Каменска, сеоце крај Пожеге, некада је имала „Споменик побједи народа Славоније“, струка ће рећи ремек дјело. Осмислио га је Војин Бакић, а чак десет година, до 1968., трајао је рад на споменику сферних трокута, да би сав тај труд отишао у прах и пепео почетком Домовинског рата, када су га, наводно, припадници ХВ-а дигли у зрак. Наравно прије минирања, с њега су скинуте скупоцјене плоче. На мјесту споменика данас готово да нема ништа.

Остра, недалеко од Чачка, у српњу 1969. године била је окупирана угледном свитом. Наиме, тада је свечано откривен „Споменик храбрима“, у славу Чачанског партизанског одреда, који је на том мјесту 26 година раније извојевао велику битку. Споменик је дјело кипара Миодрага Живковића и архитекта Светислава Личине. У градњи је кориштен такозвани дур алуминиј, с оштро одсјеченим површинама у којима се налазе фигуре бораца. Тик уз споменик након рата почела је градња православне цркве. Преживјели борци били су против, али …

Брезовица је шума крај Сиска гдје се задњих година 22. липња обиљежава Дан антифашистичког устанка. Споменик направљен усред шуме више пута се налазио на мети вандала, као и цијело спомен подручје, али ипак нитко се није досјетио подметнути под њега експлозив.

Требјеса је планина понад Никшића, испод које и данас стоји споменик подигнут погинулим родољубима. Њих су 1942. године на том мјесту стријељали талијански окупатори. На големи споменик уклесано је „Вашем јунаштву вјековима ће покољена да се диве“. Уз тај натпис данас стоје, исписана „спрејем“, имена становитих Владе и Фите. Откако је изграђен нови споменик у њега није уложено нити динара, нити било која друга конвертибилна валута.

Рудуша, крај Сиња, мјесто је гдје су, међу осталима страдали, борци мобилизирани из Радничког клуба Сплит, истог оног који је у четири сезоне из четврте ногометне лиге догурао до трећем мјеста „елитног“ разреда хрватског ногомета. Из тог разлога споменик су прије двије године обновили браћа Јозо и Славен Жужул, власници исте оне Складградње која је скупо обојала хрватске тунеле. Споменик се морао обнављати јер се непрестано налазио на мети којекаквих барбара.

Сметови, некада врло популарно излетиште Зеничана, мјесто је на којем се налази данас захрђали споменик Зеничком партизанском одреду. “И не питај јесу ли се могли вратити, и не питај је ли се могло натраг, док је посљедњи пут, црвен као комунизам горио хоризонт њихових жеља…”, стих је Изета Сарајлића који стоји на споменику. Изграђен је 1968. године, а на металну конструкцију биле су положене алуминијске плоче, које су за рата нестале, па је сада споменик подложан хрђању.

 

Аутор: Ивор Цар         Фотографије: Јан Кемпенаерс

Извор: www.lupiga.com/

 

 

 

Advertisements