Ознаке

,

Прапостојбина Словена простирала се на територији од Балтичког мора на северу до Карпата на југу, на западу до слива реке Одре, а на истоку до средишњег тока реке Дњепра.  Најстарији подаци о Словенима потичу од римских историчара од I и II века наше ере. Они их називају Венетима (Плиније Старији, Тацит, Птоломеј). Због пренасељености и недостатка обрадиве земље, али и под притиском других племена, Словени крећу у сеобе. Сеобе Словени трају до VII века. Селе се у три правца, на исток, запад и југ. Од оних који су кренули ка југу формира се скупина Јужних Словена који ће у V и почетком VI века населити обале доњег Дунава и касније се настанити између источних Алпа, Јадранског и Црног мора. Ту већ доспевају под утицај византијске културе и византијски писци остављају прве податке о њима. Од тада датирају и опширнији изворни подаци о њима.

Прокопије из Цезареје (крај V или поч. VI в. – око 565), савременик и историчар Јустинијановот времена. У Спису о ратовима, прати Јустинијановог војсковођу Велизара у операцијама у Италији, он се истовремено осврће и на догађаје на северним границама Византијског царства, у Подунављу. Његове вести су најважнији извор о Словенима средином VI века.

„Јер овим племенима, Словенима и Антима(прим. прир. назив за део словенских племена који су живели северно од Црног мора), не влада један човек, него од давнина живе у демократији(прим. прир. Словени немају организовану државу, реч демократија се односи на једнакост и заједничко одлучивање племенско-родовског друштва) и стога се код њих на заједничком скупу завршавају како повољни тако и неповољни јавни послови. Па и друге ствари, тако рећи све, једнаке су и код једних и код других, а тим варварима већ одавно су прешле у обичај. Верују наиме (и Анти и Словени) да је један од богова, творац муње, једини господар света, и жртвују му говеда и све остале жртвене животиње. Судбину нити познају нити иначе признају да међу људима врши неки одлучнији утицај него, чим им се смрт сасвим приближи, или их болест савлада, или се нађу у рату, одмах се заветују да ће, ако то избегну, истог тренутка принети богу жртву за свој живот, ако су добро прошли, приносе жртву коју су обећали и верују да су том жртвом искупили свој спас. Сем тога, обожавају и реке и нимфе (виле) и нека друга нижа божанства и свима њима приносе жртве и по тим жртвама врачају. Станују у бедним колибама, јако раштркани једни од других, и сваки од њих и по више пута промени место живљења. При ступању у борбу као пешадија наступају на непријатеља групно, носећи у рукама мале штитове и копља, а оклоп никад не облаче. А неки немају ни кошуље ни огртача него, навукавши само бечве(прим. прир. врста чакшира од грубог сукна) до испод препона. Сви су високи и необично јаки, а у погледу боје тела и косе нису ни одвише бели, односно плави, нити сасвим прелазе у црно, него су сви риђи. Живе у беди и крајњој запуштености као Масагети(прим. прир. један од назива за Хуне), па и прљавштине су увек пуни као они, а сасвим ретко се дешава да су рђави или злотвори, него и у једноставности (простодушности) чувају хунску нарав. Највећи део друге (тј. леве) обале Дунава држе управо они. Тако отприлике стоји ствар са овим народом…“

Византијски извори за историју народа Југославије I, Београд 1955.

Погледај повезане чланке: О начину ратовања старих Словена

Advertisements