Ознаке

Прапостојбина Словена простирала се на територији од Балтичког мора на северу до Карпата на југу, на западу до слива реке Одре, а на истоку до средишњег тока реке Дњепра.  Најстарији подаци о Словенима потичу од римских историчара од I и II века наше ере. Они их називају Венетима (Плиније Старији, Тацит, Птоломеј). Због пренасељености и недостатка обрадиве земље, али и под притиском других племена, Словени крећу у сеобе. Сеобе Словени трају до VII века. Селе се у три правца, на исток, запад и југ. Од оних који су кренули ка југу формира се скупина Јужних Словена који ће у V и почетком VI века населити обале доњег Дунава и касније се настанити између источних Алпа, Јадранског и Црног мора. Ту већ доспевају под утицај византијске културе и византијски писци остављају прве податке о њима. Од тада датирају и опширнији изворни подаци о њима.

Стратегикон, књига о ратној вештини, приручник за војсковође и упутство за борбу против непријатеља, настао је крајем VI или почетком VII века. С обзиром да се ово дело погрешно приписивало цару Маврикију (582-602) оно се данас наводи под именом непознатог аутора, Псеудо-Маврикија. Аутор описује организацију војске (регрутовање, живот у касарни, обуку) и борбену тактику ратовања. Да би се непријатељ савладао требало га је добро познавати, па зато аутор излаже све што је потребно знати о животу и начину ратовања главних непријатеља Византије, међу њима и Словена и Анта. Пета глава овог дела носи назив: Како треба поступати са Словенима, Антима и сличнима.

„Племена Словена и Анта живе на исти начин, имају исте обичаје и слободна су, не допуштајући никако да буду поробљена или да се њима влада, нарочито у својој земљи. Многољудна су и издржљива, лако подносећи и жегу и студен, и кишу, и голотињу тела, и оскудицу хране. Пријатни су према онима који им долазе као странци, и пријатељски их проводе од места до места, кудгод затраже, тако да, ако се небрижљивошћу домаћина догоди да странац настрада, против њега (домаћина) покреће рат онај који му га је поверио, јер освету странца сматра светом. Своје заробљенике не задржавају у ропству неограничено време као остали народи, него им, после тачно одређеног рока, остављају на вољу да се, уз извесну откупнину, поврате у своју земљу, или остају тамо као слободни људи и пријатељи.

…Станују у шумама и око река, по мочварама и при језерима којима се тешко прилази. и праве више излаза из места пребивања због опкољавања која их често задешавају. Своје потребне ствари закопавају на скровита места, и ништа сувишно на јави не држе, и живећи разбојничким животом своје непријатеље радо нападају на шумовитим, уским и стрмим местима. Вешто се служе заседама и изненађењима и крађама, ноћу и дању, изводећи их на много начина. У прелажењу река вештији су од свих људи, и одлично издржавају у води, те се неки од њих, ако су у својим кућама изненађени каквом опасношћу, често зарањају у дубоку воду држећи у устима дугачке, за то израђене и скроз пробушене трске које допиру до површине воде и, лежећи наузнак у дубини, кроз њих дишу, и по више часова издржавају, тако да нема ни најмање сумње о њима. А ако се и деси да се трске споља виде, невешти мисле да су израсле из воде. Због тога они који су томе вешти, распознавајући трску по резу и положају, ове трске или њима забадају у уста или, истргнувши их, њих извлаче из воде, пошто не могу даље да остану у води.

Оружају се малим копљима, сваки човек са по два, а неки од њих и добрим, али тешко носивим штитовима. Служе се и дрвеним луковима и малим стрелицама које су намазане отровном течношћу. Та течност врло јако делује ако онај, који је њом рањен, није заштићен лековитим напитком, или другим средствима која познају вешти лекари, или ако се рана одмах не обреже да се отров не рашири по целом телу. Живећи без власти и у међусобној мржњи, они не познају ни бојног реда, нити настоје да добро сложени бију бој, нити се појављују на голим и равним местима. А кад се догоди да се усуде упустити у праву битку, вичући крећу заједно мало напред па, ако се противници поплаше од њихове вике, нападају свом жестином, а ако не, одмах узмичу истим правцем, не журећи да својим рукама окушају снагу својих непријатеља. Беже у шуме од којих имају велику помоћ, пошто умеју вешто да се боре у теснацима…

 Византијски извори за историју народа Југославије I, Београд 1955

Погледај повезане чланке: О начину живота и обичајима код старих Словена

Advertisements