Ознаке

Арсеније III Чарнојевић

Ратови Аустрије и Османског царства током XVII и XVIII веку имали су далекосежне последице на судбину српског народа. Након учешћа Срба у Великом бечком рату (1683-1699) на страни Аустрије, повлаче се са пораженом царском војском 1690. бежећи од одмазде Турака да се настане на угарску територију ван домашаја турске власти. О Првој великој сеоби Срба под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем највише је сачувано текстова које су написали монаси учесници сеоба, једни од ретких писмених Срба тога времена. Међу преживелим монасима манастира Раванице био је и учитељ Стефан који је забележио недаће Срба у време сеобе 1690. године.  Братство манастира Раванице придружило се великој сеоби, носећи са собом мошти кнеза Лазара, драгоцене рукописне књиге, Јефимијин покровом кнезу Лазару…

„Године 1683. би велики сукоб и рат међу источним и западним царем, султаном Мехмедом турским и ћесаром Леополдом римским. И кроз 12 година војевање би међу њима и у том рату римски ћесар освоји Београд од Турака и српску земљу обухвати до Скопља и Софије, и Ниш освојише Немци. И ове зиме разиђоше се Немци по квартире и мали број оста војске Немачке у Качанику и Приштини. А тада у зимње време дођоше Турци с великом силом и татара до 100 тисућа и нападоше изненада: не тражећи права ни крива, све сабљи предадоше: такође и Немаца што нађоше све посекоше до самог Ниша. А по овој зими на лето дође Ћуприлић везир с великом силом и узе Ниш на веру од Немаца, али с преваром, јер исече све хришћане, а Немце отпусти на веру. И отуда дође под Београд, и освоји Београд Турчин.

А у том рату би велико плењење и расељење народа хришћанског и запу- стење све српске земље: градова, вароши и села, и манастира који су опустели, а ини огњем згорели, као и нашег манастира. Опет говоримо да нашем манастиру Раваници коначно запустење би. А мало нашег народа бегу се даде уз Дунав горе: једни на лађама, а ини на коњима и колима, а други пешке, као и ја сиромах. Четрдесет дана би нам путовање, и дођосмо к Будиму граду. А тамо и светејши патријарх Арсеније Чарнојевић, и неколико владика и од многих манастира калуђера, и људи многи од све земље српске, мушки пол и женски. Такође и ми житељи манастира Раванице с моштима светог међу царевима кнеза Лазара српског, и уселисмо се у неко место више Будима звано Сент-Андреја, добро место за пребивалиште туђинима, једни зваху Болгариј, а други Свети Андреј. И ту саградисмо куће, како који може, и цркву подигосмо од дрва близу обале дунавске, и ту положисмо мошти светог цара Лазара српског.

Паја Јовановић, Сеоба Срба

А када мир би међу царевима турским и римским, тада многи хришћани вратише се к Варадину, и калуђери у Срем, житељи фрушкогорских манастира. Тада и ми вратисмо се к Варадину. У Срему у Фрушкој гори нађосмо манастир Врдник који је запустео коначно, од многог времена у шуми, и посводу дрвета порасла. И овај манастир обновисмо, и покрисмо, и ћелије подигосмо како могасмо: а тако и трпезарију подигосмо како могасмо, по могућности, и све од дрва, а мало нешто зидом од земље, а остало плетером и блатом земним.

И овде скончаше сва наша браћа стари Раваничани. И по том размеру дође година неколико и опет дође рат варадински. Када везир турски дође под Варадин с великом силом ове године 1716., јула 25., тада разби Немац Турчина под Варадином и сва оружја војинствена освоји, и многа имања доби Немац. Потом ове године ујесен освоји Немац Темишвар од Турчина: потом налето освојише Немци Београд; принц Александар освоји од Турчина сву Србију. И по том боју треће године утврдише мир цареви међу собом. Тада сам ја једини, Стефан даскал јеромонах, био на животу од старих Раваничана, и жељу имах видети Раваницу. Још се мир није утврдио, пођох и нађох пусту и веома порушену, и лес је израстао, да се ни врата не познаваху, и припрата из темеља пала а по цркви порасла велика дрвета. И једва чеках ту зиму, а напролеће дозвах мајсторе с Божјом помоћу почех цркву понављати, и овога лета обновисмо, до јесени покрисмо цркву, а треће и четврте године подигосмо и припрату, и ћелија колико могосмо обновисмо номоћу Божјом и милостивих хришћана, који милостињу приложише.

А те године кад почесмо понављати манастир толика глад би, да у нашем пределу нигде жита не могаше се наћи сем проје, а тога врло оскудно могаше се наћи.“

Advertisements