Ознаке

,

Крајишници

Војну границу или крајину су у XVI веку формирали Хабсбурзи на простору Хрватске и Славоније, а која се у XVII веку проширила све до Баната. Повлачећи се пред османском војском са вековних огњишта, Срби се насељавају на северу све до Сентандреје, а на западу до Ријеке и Жумберка. Највише их је уточиште нашло на простору Војне крајине, чији је основни задатак био заштита Хабзбуршке монархије од турских напада.  Још од XV века Срби су се насељавали као граничари у служби угарских краљева, били су шајкаши на Дунаву. Као војници они су уживали извесне повластице и посебан положај. Турци су насупрот Угарима, на простору Смедеревског санџака, дали Србима статус влаха, са задатком да бране границу и дају помоћне одреде за турска освајања. Власи су уживали посебне повластице, били су ослобођени разних феудалних дажбина.

Војна крајина

Аустријске власти су прихватале српске избеглице, који би напуштали Османско царство како би прешли у службу Хабзбурга. Срби су захтевали да им нови господар призна исте повластице које су уживали под Турцима. Због тога су аустријске власти називале ове досељенике власима, по угледу на Турке. Граница је  требала да служи као чврст одбрамбени бедем, који је требао да заустави надирање Османлија на западу. Крајем XVI и почетком XVII века дошло је до најмасовнијих пресељавања Срба у Хрватску и Славонију.

Српски граничар

Српски статути (Statuta Valachorum) су повластице које је Србима у Војној крајини издао аустријски цар Фердинанд 1630. године, на основу привилегија које су уживали у Турској. На територији границе земља је била у власништву сељака, у мирним временима крајишници су се претежно бавили сточарством. Били су ослобођени феудалних давања хрватском и мађарском племству. Поседовали су висок степен локалне самоуправе. Селима су управљали кнезови који су имали поред административних, и судске надлежности. Земљу, коју су користили, бранили су од турских упада. Српске војнике су предводиле војводе. Поред тога били су у обавези да држе посаде у шанчевима и тврђавама како би спречили турске упаде. Они су још били дужни да одражавају и поправљају тврђаве. У случају напада Турака, сви старији од 18 година били су у обавези да се јаве у своју јединицу. У каснијем периоду када су напади Османлија јењавали, ратовали су у царској војсци на фронтовима широм Европе.

Влашки статути (Statuta Valachorum) 1630.

О управи

чл.1 Свако село Влаха, настањених између споменутих река Саве и Драве, нека има свога судију или кнеза, човека за то, прикладна способна, кога ће сваке године, у одређено за то време,… бирати општина њихова села на једну годину, а о његовом избору нека се обавести генерал.

чл.2 Сва заједница Влаха која борави на подручју трију врховних капетанија – наиме Крижевачке, Копривничке и Иванићке – нека у свакој појединој капетанији напосе бира и поставља по једнога врховног судију, мужа вешта и упућена у земаљске законе, који нека заједно с осам поротника председава судовима на свом подручју и нека на основу ових статута води истрагу и пресуђује у свима парницама споровима…

О поседовању имовине

чл.9 Нека било коме од Влаха, као и другим становницима, буде слободно и допуштено да – према законитом оби- чају краљевине одредбама краљевим, обдржавајући оно што треба да обдр- жава и извршавајући оно што треба да извршава – по вољи продаје и купује, извози и увози волове, коње, краве, козе, свиње, вино и храну сваке врсте.

О војним пословима

чл.2 Војводе нека буду војници беспрекорна понашања и неокаљана живота и слободни од било какве сумње; ако пак којим случајем буду осумњичени због кривице било које врсте или оптужени због дела, нека се испитају пред капетаном или поткапетаном и његовим војним службеницима, међу којима нека увек буде неколико војвода – а најмање три до четири – и нека кривцу, према своме нахођењу одреде заслужену казну или га предају војној власти.

Влашки статути  –  интегрални текст 

Advertisements