Ознаке

, ,

Филзоф и списатељ - литографија Анастаса Јовановића 1852.

Филзоф и списатељ – литографија Анастаса Јовановића 1852.

Доситеј Обрадовић (1742-1811) српски просветитељ и књижевник. Школовао се за монаха, али је напустио манастир и кренуо на путовање по Европи, где је прихватио идеје просветитељства. Просветитељство је прокламовало човекову личну слободу и грађанску једнакост као највише вредности. Основна покретачка снага историје је разум, као и човеково право да критички промишља религију и политику. Доситеј се сматра и оснивачем модерне српске књижевности , био је поборник употребе народног језика у књижевности. Учествовао је у Првом српском устанку, био је први попечитељ (министар) просвете устаничке Србије. Његова најзначајнија дела су Живот и прикљученија, Писмо Харалампију, Савети здравог разума, Басне…

Савети здравог разума (Совјети здраваго разума) објављени су у Лајпцигу 1784. године, у њима је изнео детаље о свом књижевном раду и развио идеје просветитељског учења. Совјети су критика српског народног и црквеног живота са позиција савремених просветитељских идеја. Дело се састоји од изабраних савета умних људи преведених са разних језика. То су морални и полемични огледи који имају васпитну вредност у ширењу просветитељских идеја. Основно начело које Доситеј заступа је чврста вера у здрав разум и науку, потребу за развијање школства код Срба, а против сујеверја и духовне заосталости калуђера, које оштро напада.

…боље је много једну паметну и корисну књигу, с коликим му драго трошком, дати да се на наш језик преведе и наштампа, него дванаест звонара сазидати, и у све њих велика звона поизвешати: зрно памети неће се деци нашој придодати, ако ће им довека звона лупати.

 

НЕ КАЈ СЕ ДОБРО ЧИНЕЋИ

Разумна наших старих пословица! коју сам још у детињству чуо; и коју свагда памтећи, све ми је то више моје обећање Савете здравога разума на општему дијалекту мојега Рода издати, на срцу лежало. Почео сам дакле од љубави, о овој сам се толико милој срцу нашему и драгој матери упражњавао, једну самоћну и дугу зимну ноћ прекраћујући; но у исто време старао сам се што ће се без новаца, падала ми је на ум Демостенова реч: Нема ништа без новаца.

Мени више не би требовало него да штампадора платим, но таман овај ти ми је био Гордијев узао, вртили су ми се по мозгу, баш као прираслој девојци удаја, неки из Н:, који би лако на овај посао око педесет дуката могли потрошити; а да се не стидим, казао би да сам се отуда нечему и надао, и радовао сам се као сека сватовима; но ишчезну ти сва моја маштања и очекивања кад чујем да су се они исти у велики трошак увезли, зидајући пред једном црквом две звонаре: Ето ти веруј сад у надежду, помислио сам у себи; док се звонаре сазидају и звона купе и наместе, хоће се томе времена! Свакојаких обичаја на свету! Ваља зар неки људи да мисле, да ће Богу више вољу с две звонаре него с једном учинити, или да ће им деца паметнија постати у две звонаре заблењавајући се? Кад год што такво зидају, нимало не двоуме да то на славу божју не чине. Барем да рекну: што би зидари кад се неби зидало? На ово не би им се имало шта одговорити, имали би од части право. Но кад би се само за вољу зидарима зидало, не би криво било промислити и расудити, да и штампари уста имају која ишту јести; да је већ доста тога старања за гоге и магоге, за куле и клисуре, и да би већ време било попрораспитати се, што чине брат наш Разум, и сестра Памет? Не би ли се и за њих што добро могло сазидати? И који су њихови зидари? Чини ми се (ако се не варам) да би овом путањом управо к штампарима дошли. Да што (чујем некога отуд), зар би ти хтео да се више не зидају звонаре и торњи? И ко те за то пита? Не тако пријаче! Не би ја то сасвим хтео, и наћиће се у толиком вилајету, ко ће рад, и непитајући, мнење и савет другога чути, и ако види и позна да има у њему соли, радо ће га примити. Битиће и у напред села и градова, гди ће се браћа наша саветовати, нашто ће црквене новце, милостињу богољубивога друштва употребити; онима је полезно овај предлог учинити.

Зидање звонара и торњева служи на украшење једног места, села илити града; а здрави нам разум каже, да за оно најпре старати се доликује, што је на већу потребу и ползу друштва, па после овога, за оно што је на украшење цркве, села илити града. Ја нигде толико торњева нисам видио колико у Цариграду; на коју се год страну окренеш, видиш силу божју превисоких, прекрасних царских торњева; но кажи ми, ако ће ко од јутра до мрака у њих забленут стајати, хоће ли зрно проса више памети достати? Сам ти се каже. Добро дакле; ја нити хоћу, нити ми је могуће овде безбројне, премудро списане енглеске, француске и немачке књиге напомињати, него само, од све невоље, да им ко преведе на њихов језик Жил Блаза или Дон Кихота, више би се њихов разум просветио, и њиховом савршенству и благодети виши би се придобитак и прираст учинио, него да им се сви носеви у торањ претворе и преобрате. Зато, ево моје мнење и савет: боље је много једну паметну и корисну књигу, с коликим му драго трошком, дати да се на наш језик преведе и наштампа, него дванаест звонара сазидати, и у све њих велика звона поизвешати: зрно памети неће се деци нашој придодати, ако ће им довека звона лупати. Пишу неки историци, да су се Турци у опседању Цариграда ужаснули и уплашили, кад су сва звона у Цариграду почела лупати; право пишу! Тако су се препали били и изумили, да нису знали куд ће побећи и сакрити се, него баш у свету Софију: ништа зато, доста да су се Турци уплашили, а куд су побегли нек су побегли, о том није говор!

Свемогући Творче, каква је бедна ствар глупо сујеверје! Пише све, и верује све, наопако и наузнако, и такве се ствари услађава слушати, које га у некакву ужас међу, и од дана до дан у дубљу простоте и нерасуђа пропаст строваљују! Књиге браћо моја, књиге, а не звона и прапорце! Књиге, предраги и непрецењени небесни дар, просвећених умова поносите кћери, оне сад на земљи и на мору царствују и премудре законе дају, оне војују и побеђују! Оне славу благодетних народа до самих звезда подижу и преузвишавају! Но, може ми ко на ово одговорити: ми за сад немамо таквих књига које би вредно било штампати, и нема ко преводити, а новци црквени леже залуду. На ово могло би се лако образложење учинити, и доказати, да би се довољно персона нашло, који би изабране књиге с немачког језика преводити могли, кад би само своју корист у томе познали: но нека за сад допустимо, да је баш тако; опет има се на што боље трошити, него на звонаре. Прво, ваља изабрати из друштва неколико младића, добронаравних, склоних к науци и оштроумних, два или три или више, по могућству друштва, и послати их с општим трошком да се уче; који кад се добро изуче, биће у истом друштву магистери и учитељи деце, и преводиће и састављати књиге. А док се они уче, ми ћемо овде зидати. Шта, торањ? Ух, давиш ме чисто с твојим торњевима! Није томе још време. Најпре ћемо сазидати две комотне и красне школе; једну за мушку децу, а другу за девојке. Хо! Хо! Хоћеш и девојке да се уче! Те здраво хоћу, како год и мушки пол. Нек се не узда један народ никад довека, к просвећењу разума доћи, у којему жене у простоти и варварству остају. Премудри и врли Сократ за похвалу је своју поштовао учеником мудре Аспазије називати се. Она бесмртна енглеска Краљица, славна Елисавет, четрдесет и петогодишњим премудрим краљевства свога управљањем, показала је целом свету да у жене добро васпитане и просвећене, дух и срце нимало не разликује од мушкога и херојскога. Знаменити римски Папа, Сикст пети, нимало није сумњао њу исту Хенрику великом, и себи приуподобити, називљући је gran cerwello, велики мозак. Ово је један пример од две стотине година: но ми видимо у садашње наше блажено време, што још није никад било нити се је чуло; лице земно преображава се на боље! Правично велика Екатерина назива се Друга, јер њој другој после прве матере наше пристоји по превасходству оно божје изречење: „Та јест мати живуштих на земљи“.

Кад је Бог определио време,

Да се скруши Турске силе бреме.

Вечна кад је изволила воља,

Да с’ умали на свету невоља;

Да се девојке за арач не дају,

Нити Турком у робство продају.

Да Нева да законе Кубану,

И предпише пределе Султану.

Да изчезне из Европе куга,

И варварство, и глупост и туга;

Погледа Бог с небесних висина,

И рече Бог: да будет Екатерина!

Ко њој може друго име дати,

Него Рода човеческог мати?

Ове дакле наше мале девојчице, ни нашто друго нису рођене него да с временом матере постану; које, кад просвећене буду, која нада општега свенароднога просвећења! Зато од пете године узраста до дванаесте, сваки дан, осим недеље, два часа пре подне а два после подне у школи ваља да проведу. Историју, географију, логику и наравоучителну философију добро ваља да изуче. Историја ће их научити, шта се је пре нас и до сад на земљи десило. Географија даће им познати сав круг земље, на којем живимо, који народи на земљи живе, и какви су њихови обичаји, закони и управе. Логика ће им показати пут и начин, да умеду о свачем право и разумно мислити и расуђивати. Наравоучителна философија отвориће им очи да виде и сазнаду, шта су дужне испуњавати, као кћери, као супруге, матере, и домостројителнице: показаће им у исто време, шта ваља чинити, и чега се чувати и уклањати, за угодити Богу и људима, и за провести мирно и добродетељно живот свој на свету. Ове се све ствари врло лако, с помоћу доброг учитеља, за четири или за пет година савршено могу изучити; кад се буду предавале и училе на својем матерњем језику. Нека сад свак себи представи, каква би благодет била, имати такве кћери, супруге и матере! Близу школе ваља да сазидамо комотне домове за учитеље и служитеље школске; и за неколико добронаравних и оштроумних младића, који ће се васпитавати и учити о трошку друштва а по том послати у веће школе. На овај начин, у једно петнаест или двадесет година имаћемо ко ће нам учити синове и кћери, и преводити корисне књиге просвећених народа. Хоће се овом послу неколико година, јер учени људи не постају брзо као печурке по ледини.

Има ли још новаца? Има: Но дајте их овамо, пак не брините се. Сад ваља да сазидамо једну болницу, илити хоспитал, и код њега да начинимо једну велику ограду, у којој ћемо насадити многе редове липа, кестења и храстовина; гди ће се немоћни наши у лето шетати и прохлађивати. Ево здања и издатка корисна и прехвална, и сасвим љубави евангелској и здравом разуму сагласна! Сад колико год више претиче новаца на част вам; нећу више ни паре; зидајте сад торањ и све што је на украс цркве и града. Кад се други пут састанемо, казаћу да школа потребује једну библиотеку; али за сад нека стоји, јер ко много у један мах иште, врати се с празном торбом. Сва ова размишљања узроковала је у мени наша пословица: не кај се добро чинећи, шта сам мислио, то сам и писао; не будући кадар што друго учинити. Било је већ по поноћи; легао сам спавати: шта ми се је сутрашњи дан донео, сад ћу описати, зашто би мучно ко сам погодио, да му ја не кажем.

Доситеј Обрадовић, Савети здравога разума, Лајпциг 1784,

приредио Дамјан Павлица

 

Совјети здравога разума – фототипско издање (Народна библиотека Србије)

Преузми: Савети здравога разума, савремено издање

Advertisements