Ознаке

Представљам још један чланак сарадника Учионице историје Драгољуба о свом искуству одељенског старешине. Позивам и остале колеге да се прикључе својим креативним идејама и примерима добре праксе…

Од многих одговорних послова које би човек могао да ради сигуран сам да бих посао разредног старешине ушао међу три најодговорнија. Имате тридесет младих душа које су на почетку свог животног пута. Свака част лекарима који се брину о здрављу великог броја становника, али овде су у питању млади животи којима треба да дате неке смернице не само како да постану добри ученици већ и како да постану добри људи. И док лекар лако може да установи који лек треба да препише како би његовом пацијенту било боље, разредни старешина никад не може да буде сто посто сигуран да ли је урадио праву ствар и да ли је могао да уради више.

01

Када сам почео да радим у школи чудно ми је било како неке старије колеге разредне стершине често врло отворено праве разлику између ученика свог одељења и осталих ученика којима предају. Сматрао сам да је то њихова велика грешка и да се мени такав пропуст сигурно неће десити. Међутим врло брзо пошто сам добио свој разред, сасвим несвосно, упао сам у исту замку. И док сам постао свестан о чему се заправо ради већ сам опростио неколицину ситних пропуста и прогледао кроз прсте приликом пар оцењивања. Пошто сам уочио личну грешку решио сам  да се хитно поправим! И поправио сам се . Читавих недељу дана имао сам исти критеријим према ученицима мог одељења као и према осталим ученицима у школи. А онда је све пошло по старом. Једино што сам то касно увидео, тек након месец дана, када сам анализирао свој претходни рад. Јасно ми је било да не вреди да се више трудим. V2 је V2 и увек ће бити прво међу једнакима.

Ствар која ми је сметала је стручна литература која ти је препоручена када радиш посао одељенског старешине. Савети дати у тим књигама и приручницима могу бити од користи у неким појединачним случајевима, али су  ретко применњиви у пракси. На страну и то што је педагошка литература врло често сувопарна и нема довољно практичних савета. Од гомиле савете које сам прочитао, што у приручницима, што у научним часописима, придржавам се једног за којег бих чак рекао да је мој лични, а то је да сваком детету треба прићи са пуно љубави и разумевања и максимално му се посветити. Родитељу такође треба прићи и разумети га. Тек у том случају имате право да се, пазите сад! Да се надате да добро радита свој посао. Да вам не помињем то  да нема ни говора о томе да можете да одрадите својих пет часова и одате кући не размишљајући више о послу. То су само пусте жеље. Ви проблема вашег одељења морате уредно носити са собом. Када на све ово додам да се посао одељенског старешине малтене уопште не плаћа рекло би се да га апсолутно не вреди радити. То је међутим велика граешка. Сећам се да сам једном приликом имао расправу са колегиницом колико ми као разредне старешине утичемо на то какви ће наши ученици једног дана постати људи. Колегиница је било врло убеђена да наш утицај у том узрасту од петог до осмог разреда малтене и не постоји и да су једино родитељи и вршњаци ти који могу да утичу. На крају сам је убедио да би наш утицај  могао да буде бар један посто у односу на све спољашње факторе. И ако са задршком ипак се сложила. А зашто је то битно? Свест да си у могућности да са бар један одсто учешћа учествујеш у томе какав ће човек једног дана постати дете којем тренутно предајеш је нешто, не само за ште вреди радити, већ и нешто за шта вреди живети!

02

И на крају само још једна ствар. Када бих опет био у позицији да бирам животну професију не бих ни тенутка размишљао. Једино би се можда мењао са учитељем. Треба да видите како изгледа када се тридесеторо седмогодишњака залети у загрљај једном човеку који, ни крив ни дужан, за њих представља апсолутно најбољег и најпаметнијег човека на свету.

Аутор: Драгољуб Илин

 

Погледај повезане чланке: Управљање разредом

Advertisements