Гистав Доре, Светлосни анђео води крсташе према Јерусалиму
Сећаш се да су витезови сматрали да им је главни задатак борба за бога и хришћанство. У неко доба указала им се изврсна прилика за то. Христов гроб у Јерусалиму је, као и читава Палестина, био у рукама Арабљана, неверника. Пошто један значајни проповедник у Француској подсети хришћанске витезове на то, а онда их и папа, који је победивши немачке краљеве постао моћни владар хришћанског света, замоли за помоћ у ослобађању Христовог гроба, хиљаде и десетине хиљада витезова одушевљено ускликнуше: „Бог то хоће, Бог то хоће!“
Под вођством једног француског кнеза, Готфрида Бујонског, 1096. године кренули су низ Дунав ка Цариграду, па преко Мале Азије до Палестине. Витезови и њихова пратња су на рамена прикачили по комад тканине у облику црвеног крста. Зато су их прозвали крсташима. Циљ им је био да ослободе земљу у којој је некада био Христов крст. Кад су се коначно, после много одрицања и дугогодишњих борби, нашли пред Јерусалимом, били су толико дирнути призором светог града о којем су тако много читали у Библији да су у сузама љубили тле под ногама. Опсада града који су храбро браниле арапске трупе потрајала је дуго, али су га крсташи напослетку ипак освојили.
Вође крсташког похода: Готфрид Бујонски, Танкред, Рејмонд Тулуски, Боемунд
У самом Јерусалиму се, дакако, нису понашали ни као витезови ни као хришћани. Побили су све муслимане и притом починили ужасна зверства. Из чистог покајања су потом босоноги, певајући псалме, стигли на Христов гроб. Крсташи су засновали хришћанску јерусалимску државу, чији је заштитник постао Готфрид Бујонски. Ту малу и слабу државу која се налазила далеко од Европе, усред муслиманских царстава, често су нападали арапски ратници, тако да је све више проповедника у Француској и Немачкој терало витезове у нове крсташке поводе, од којих није сваки био успешан.
Ернст Х.Гомбрих, Кратка историја света за младе, Београд 2007.
Прочитај повезане чланке:
Први крсташки рат
Улазак крсташа у Јерусалим
Последице крсташких ратова
