Ознаке

,

Најзначајнији  правни споменик немањићке државе јесте Душанов законик. Донет је на сабору у Скопљу 1349 г. (првих 135 чланова), а допуњен на сабору у Серу 1354. са још 66 чланова, тако да има укупно 201 члан. Оригинал Душановог законика није сачуван, али су се сачували многобројни преписи (преко 20) у периоду од XIV до XVI века. То сведочи о његовој примени не само у средњем веку, већ и касније под Турцима у оквиру цркве. Душанов законик је писан на народном, старосрпском језику, за разлику од других законика тог доба (мађарског, чешког, пољског) који су писани латинским језиком. Душанов законик није у потпуности оригинално дело, постоје бројни извори из којих су чланови преузимани: старо словенско и српско обичајно право, раније повеље српских владара, византијско право, статути приморских градова.

Паја Јовановић, Проглашење Душановог законика

Паја Јовановић, Проглашење Душановог законика

Један од најважнијих задатака Душановог законика био је да учврсти пространу Душанову државу, да уједначи правне прописе различитих области царства и зближи новоосвојене градове и области. По свом садржају Душанов законик претставља скуп прописа из разних области права. Највише је у њему прописа о уређењу државе, о органима власти — о владару и властели, световној и црквеној, о њиховим обавезама и правима, о њиховим међусобним односима и њиховим односима према себрима.

После прописа о државном и друштвеном уређењу, у Душановом законику највише је одредаба о кривичним делима и казнама. Закоником су предвиђене већином врло строге казне за крађе и разбојништва, за паљевину у селу и ван села, за повреду туђих граница и уопште повреду туђе земљишне својине. Закоником се прописују казне за кривична дела против личности, за убиства, за телесну повреду, за силовање, за увреду делом и речју. Најзад, Душанов законик, нарочито у првим својим члановима, наређује да се казне сви они који раде против цркве или не поштују црквене прописе. Посебно, кажњава се јерес, прелаз из православља у католичанство и пропаганда католичанства, вађење из гробова и спаљивање мртваца, као и друге магије и враџбине.

Казне су биле разноврсне, најчешће су примењиване имовинске казне (глобе у новцу или у стоци), затим тешке и сурове телесне казне као што су сакаћење (отсецање обеју руку, језика, сечење носа и ушију, ослепљивање, жигосање по образу или паљење косе по глави и бради) и батинање.

53. О насиљу:
Ако који властелин узме властелинку силом, да му се обе руке отсеку и
нос сареже; аколи себар узме силом властеллинку, да се обеси, аколи
своју другу узме силом, да му се обе руке отсеку и нос сареже.
54. О блуду властелинке:
Ако властелинка учини блуд са својим човеком, да им се обома руке
отсеку и нос сареже.
55. О псовању властеоском:
И ако властелин , или властеличић, опсује себра, да плати сто перпера;
аколи себар опсује властелина, или властеличића, да плати сто перпера и
да се осмуди

Главна доказна средства на судовима била су: заклетва, клетвеници, божји суд, свод, обличеније, сведоци и исправе, и признање. Не само у грађанским већ и у кривичним стварима туженик се могао оправдати заклетвом. Клетвеници (или, у Душановом законику, „поротници“) имали су за дужност да оптуженог „оправе” или „окриве”, заклињали су се у цркви у корист једне или друге стране. Божји суд примењиван је на тај начин што је туженику било досуђено да, ради свога правдања, голим рукама извади из котла узавреле воде комад усијаног гвожђа или камен или да комад усијана гвожђа из ватре пренесе од црквених врата до свете трпезе. Свод је примењиван као доказно средство највише у случајевима крађе стоке, онај код кога се нађе украђено живинче, мора дати „свод”, тј. рећи од кога је то живинче купио или добио, и тако даље, док се не дође до лица које није у стању да каже откуда му живинче. „Обличеније” је значило хватање кривца на делу; то је било најјаче, пресудно доказно средство.

94. О убиству:
Ако убије властелин себра у граду, или у жупи, или у катуну, да плати
тисућу перпера, аколи себар властелина убије, да му се обе руке отсеку и
да плати триста перпера.
95. О псовци:
Ко опсује епископа. или калуђера, или попа, да плати сто перпера. Ко се
нађе да је убио епископа, или калуђера, или попа, тај да се убије и обеси.
96. О убиству:
Ко се нађе да је убио оца, или матер, или брата, или чедо своје, да се тај
убица сажеже на огњу.

Што се тиче брака, обавезан је био и правно једини важећи закључен у цркви и по црквеним прописима. По Душановом законику, брак који је закључен „без благословенија и упрошенија цркве”, морао се раставити. Сматрао се као ништаван брак између католика и православне и растурио би се, осим у случају ако би католик пристао да пређе у православље. Исто је тако био забрањен брак између Срба- меропаха и Влаха-сточара. Жена је у браку имала саевим потчињен положај. Жичка хрисовуља, на пример, предвиђа да муж може казнити жену која би напустила брак. Мираз је припадао мужу и он је њиме располагао.

171. О закону:
Још заповеди царство ми: Ако пише писмо царство ми, или из срџбе, или
из љубави, или из милости за некога, а то писмо разара законик, није по
правди и по закону, како пише законик, судије томе писму да не верују,
него да суде и врше како је по правди.
172. О судијама:
Све судије да суде по законику, право, како пише у законику, а да не
суде по страху од царства ми.

Ред у наслеђивању властеоске баштине регулисан је Душановим закоником, ако властелин умре, његову баштину наслеђују његова деца, а ако нема деце, онда га наслеђују рођаци до осмог степена побочног сродства. Син попа могао је наследити газдинетво свог оца само у случају ако би се спремао за попа. Слично томе ако би занатлија имао више деце, његов занат и његово имање наслеђивао би само један син који би изучио занат, а остали су морали радити као меропси.

Преузми Душанов законик у ПДФ-у: Душанов законик

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

 

Advertisements