Ознаке

Септембра 1941. године Краљево се налази под нацистичком окупацијом. Устаничке трупе се приближавају граду, који ће се убрзо наћи под њиховом опсадом. Група младих ватрогасаца Добровољне ватрогасне чете се одлучује на смели подвиг. Решавају да се извуку из града и прикључе партизанском одреду “Јово Курсула”, који се налази у околини Краљева. У томе успевају пролазећи поред збуњене немачке страже на мосту преко реке Ибар.

Orkestar jedne mladosti

На први поглед ова прича делује као кратак сиже каквог ратног филма, попут “12 жигосаних” или “Спасавање редова Рајана”, али поменути догађај се стварно збио. Петнаест младих ватрогасаца уз мало лукавства и пуно среће успело је да прође без икаквих проблема преко моста, изађе из окупираног Краљева и отисне се у партизане.

Немачке трупе су ушле у Краљево 14. априла, непуних осам дана након напада на Југославију. У граду је уочи напада био поприличан метеж, па је добар део становништва избегао из града у околна села са намером да се заштити од наступајућих сукоба. По сведочењима савременика у Краљеву је “остало мало света“. Све је ,,било у бежанији.” Неколико дана пре уласка немачких трупа у граду је заведено ванредно  стање и преки суд, а војска се укопавала на прилазима спремајући се да пружи отпор. Међутим, отпор је био слаб, па су немачке трупе готово без већих проблема брзо заузеле град. Нешто чвршћи отпор је забележен приликом напада на пошту, коју је бранио један одред југословенске војске на челу са резервним поручником Жарком Томићем, који је том приликом изгубио живот, а управник поште Боривоје Поповић бива тешко рањен. По заузимању Краљева заведена је окупациона власт.

Захваљујући привредном напретку који је доживело у годинама пре избијања Другог светског рата, пре свега отварањем Аеропланске и Железничке фабрике, али и развијеним саобраћајницама за транспорт војске и наоружања, Краљево је за немачку окупациону власт било значајан регионални центар и у њему су били смештени: Команда места, 717. пешадијска дивизија, штаб 749. пука са једним батаљоном, штаб и неколико чета 737. пешадијског пука, експозитура Гестапоа и друге службе.

Живот под окупацијом се полако смиривао. Становништво које је уочи напада отишло из града почело је да се враћа у своје домове, а дућани, кафане и хотели су наставили са својим радом. Једино је школска година за све ђаке краљевачких школа била прекинута. Економска ситуација је била изузетно тешка. Премда цене основних животних намирница нису скочиле у односу на предратне, новца је било све више, па је претила инфлација. У оптицају је било немачких окупационих марака које нису ништа вределе, а морале су да се примају по курсу 20 динара за марку. У тако тешкој ситуацији град здушно прима и више од две хиљаде избеглица из Словеније. Прихват ових људи је организовао Одбор за збрињавање избеглица, формиран током јуна 1941. године и финансирао се донацијама имућних Краљевчана али и обичног света. Но, без обзира на све недаће и проблеме које је са собом донела окупација, млади у Краљеву су наставили са активностима које су упражњавали и пре рата. Тако је ђачки корзо поред кафане “Париз” у центру града наставио да живи свој живот, као и плаже на обали Ибра, док је део напредне омладине започео своју илегалну активност. Управо је један део тих омладинаца био активан и у Добровољној ватрогасној чети.

Orkestar 2

Краљево у септембру 1941. године није било нимало спокојно. Изван града су допирали звуци пуцњаве, који су били све учесталији, па су предузимане опсежније мере безбедности. Мост на реци Ибар је имао двоструку стражу, појачано је присуство војника у граду и контроле су биле чешће. Међутим, ни ове појачане мере безбедности нису спречиле младе ватрогасце да остваре свој план. Двадесет седмог септембра тачно у 12 часова, петнаест чланова (у неким изворима се помиње бројка од седамнаест) ватрогасне чете се окупило испред Ватрогасног дома. Обучени у свечане униформе, испод којих су обукли још једно одело, кренули су улицама Краљева уз пратњу музике, сместивши у шупљинама инструмената ручне бомбе. Парадним кораком су се упутили ка мосту и на опште изненађење немачке страже засвирали су познату немачку песму “Лили Марлен”, што код стражара није изазвало нимало сумње. Они су им само салутирали и пропустили их са друге стране. Недалеко од моста чекала су их кола са Лазом Јовановићем Ћифтом и гимназијалцем Јовом Николајевићем, који су их одвезли до Краљевачког партизанског одреда.

Комадант града је побеснео када је сазнао како су стражари насамарени, али је пристао да се оснује нова ватрогасна чета уз гаранцију да “оваквих свињарија” неће више бити. По доласку у партизански одред формирали су се хор и културно-просветна екипа Краљевачког одреда. Оркестар је често свирао на приредбама по околним селима што је пуно значило за расположење бораца и народа у ратним условима. Након немачке офанзиве и Краљевачки партизански одред је кренуо са повлачењем па су музичари-партизани били принуђени да оставе своје кабасте инструменте у селу Лозница код Чачка. Касније, током сукоба у западној Босни, у лето 1942. године приликом ослобођења Ливна поред већих количина оружја, муниције и остале опреме, у руке партизана су пали и комплетни дувачки инструменти. То је искоришћено да се дувачки оркестар поново покрене, па су почеле пробе. Како су неки музичари погинули, а други се налазили ван батаљона било је потребно наћи замене, а како је тај проблем решен доласком нових чланова, тако је музички одред кренуо са увежбавањем. Свирале су се корачнице, маршеви и револуционарне песме попут “Марш на Дрину”, “Београд – марш”, “Интернационала”, “Буди се исток и запад”, “Билећанка”, а музичари су посебно били поносни на “Краљевачку партизанку”.  Било је и песама које су сами компоновали, па су тако написали два фокстрота и два танга, од којих су један назвали “Чупавац”. Узимали су учешће на разним манифестацијама, свирали су за народ и своје саборце и на тај начин покушавали да у ратним условима створе нормалније окружење. Касније, након рата, у част ове храбре чете датум преласка преко моста и придруживање партизанима је проглашен Даном ватрогасаца (у појединим изворима се тврди да су ватрогасци изашли 26. септембра).

Херојски чин младих ватрогасаца је послужио као инспирација за играни филм “Оркестар једне младости”, снимљен 1985. године у режији Светислава Павловића, уз низ значајних глумачких имена. Иако припада филмовима са партизанском тематиком, “Оркестар једне младости” је лишен претеране патетике, извиканих парола и клишеизираног приказа партизанских бораца. Као што је пропратни материјал извршног продуцента “Авала филма” говорио, у филму нема много пуцњаве  и пиротехнике, већ је то прича о израстању обичних младића у хероје, уз све њихове љубави и концерте.

Прича о овим младићима на жалост није позната многим Краљевчанима, а у згради бившег Ватрогасног дома се сада налази рок клуб. Сумњам да ико од рокера који посећују тај клуб знају шта се догодило далеке 1941. године испред њиховог омиљеног места окупљања. Осим бронзане табле са именима погинулих ватрогасаца ништа друго не говори о том догађају. Зашто зграда од историјског значаја за град није приведена намени остаје питање чији се одговор сам намеће. Изгледа да у атмосфери опште ревизије историје, инсистирање на партизанској слободарској традицији губи смисао, јер се траже нови политички подобнији хероји. Али ове хероје не треба измишљати, они су стварно постојали.

Аутор: Војкан Трифуновић

Преузето уз дозволу редакције портала Акузатив – akuzativ.com

Advertisements