Ознаке

, ,

oslobodjenjeНакон вишедневних крвавих борби, припадници Народно-ослободилачке војске Југославије, уз помоћ јединица Црвене армије, ослободили су Београд, 20. октобра 1944. године. То је један од најзначајнијих датума у историји главног града Републике Србије. Здружене снаге југословенских партизана и совјета, ослободиле су Београд 20. октобра, након четворогодишње нацистичке окупације. У борбама приликом ослобођења града погинуло је нешто мање од 4.000 ослободилаца (2953 припадника НОВЈ и 976 бораца Црвене армије). Битка за Београд једна је од најзначајнијих операција на Балкану у Другом светском рату.  Ослободиоци Београда дали су велики допринос победи антифашистичких снага у Другом светском рату над нацистичком Немачком. Годишњица ослобођења Београда данас се у Србији, нажалост, ретко помиње и не придаје јој се велики значај. На данашњи дан, сећамо се хероја, који су ослободили Београд, 20. октобра 1944. године, након шестодневних тешких уличних борби. Сведоци смо да се данас величају „неки нови хероји“, они који су потписали срамни Тројни пакт са Хитлером, али и они који су сарађивали са нацистима и служили идеји фашизма. Уклањање назива улица народних хероја и борца против фашизма, као и снимање теле-новела са проблематичном интерпретацијом историје Другог светског рата, неће нас спречити да се сећамо истинских хероја ослободилаца Београда. Тим поводом, преносим одличан текст колеге Милана Радановића о борбама за ослобођење Београда.

Увод

Борбе за ослобођење Београда, 14-20. октобра 1944. представљају најдраматичније догађаје у богатој ратној историји главног града. У овим борбама Народно-ослободилачка војска Југославије (НОВЈ) дефинитивно је из герилске војске прерасла у снажну армију. Учешће артиљеријских снага Црвене армије у Београдској операцији, као и исказана храброст бораца НОВЈ и Црвене армије, пресудно су допринели разбијању немачког окупатора утврђеног у граду, али и уништењу бројне непријатељске групације која се пробијала из правца Смедерева и Гроцке.

Јединице НОВЈ и Црвене армије, које су узеле учешћа у Београдској операцији, сусреле су се 12. октобра у селу Ђуринци покрај Сопота. У наредних осам дана налет ослободилаца из правца северне Шумадије био је незадржив: непријатељ је у граду био потиснут преко Саве уз велик број погинулих, док су немачке снаге које су надирале из правца Смедерева биле највећим делом заробљене или потпуно ликвидиране.

Снаге НОВЈ прикупљене у осам дивизија на прилазима Београду представљале су највећу концентрацију јединица НОВЈ на једном правцу до тада (у литератури се наводе процене чак до 40.000 бораца). Међутим, јединице НОВЈ биле су врло слабо опремљене артиљеријским оруђима, стога је било неопходно да се у Београдској операцији обезбеди учешће једне добро наоружане совјетске војне формације (4. гардијски механизовани корпус).

Дивизије НОВЈ су усмериле правац продора ка Београду у четири групе. Састав прве групе чинио је 12. ударни корпус под командом генерал-мајора Данила Лекића. Она је имала задатак да са главним снагама напада дуж десне обале Саве преко Жаркова, Бановог брда и Чукарице на главну железничку станицу и Савски мост. Другу групу чинила је 6. пролетерска дивизија “Никола Тесла” под командом пуковника Ђоке Јованића са задатком да преко Ресника и Топчидера напада према Теразијама и Калемегдану. У трећој групи је била 1. пролетерска дивизија под командом пуковника Васе Јовановића којој је постављен задатак да пробије немачку одбрану на ивици града и да се преко Бањице, Дедиња и Славије усмери ка центру града и избије на Калемегдан. Четврту групу чинила је 5. крајишка дивизија под командом пуковника Милутина Мораче, чија је зона дејства била између Булевара краља Александра и десне обале Дунава.

У општој резерви била је 21. дивизија којом је командовао пуковник Милоје Милојевић. Она је била размештена у рејону Бели Поток-Зуце-Лештане. Борбени поредак совјетских јединица састојао се из два ешелона. У првом ешелону налазио се 4. гардијски механизовани корпус, а у другом 73. гардијска и 236. стрељачка дивизија.

У овом тексту обратићемо пажњу, пре свега, на дејство јединица 1. пролетерске дивизије (Прва пролетерска бригада, Осма црногорска бригада) и, у мањој мери, на дејство 5. крајишке дивизије (Трећа крајишка пролетерска бригада).

У борбама за ослобођење Београда погинуло је приближно 2.953 бораца НОВЈ и 976 бораца Црвене армије (због исказане храбрости у борбама за ослобођење Београда 13 црвеноамејаца проглашено је за народне хероје Југославије).

Грађани дочекују ослободиоце

Грађани дочекују ослободиоце

Борбе око Славије. Продор према Народној скупштини

Најудаљенији делови града (Раковица, Кошутњак, Бањица, Дедиње) били су заузети из правца Јајинаца у вечерњим часовима 14. октобра 1944. захваљујући артиљеријској припреми Црвене армије. Совјетски артиљерци и авијатичари су добили наређења да циљају искључиво објекте за које је поуздано било утврђено да су уточишта немачке војске, стога су совјетска артиљерија и авијација оштетила много мањи број зграда у Београду у односу на америчку авијацију у пролеће 1944.

Упоредо са продором 1. пролетерске дивизије (Прва пролетерска бригаде, Осма црногорска бригада), које су заузеле Бањицу и Дедиње, моторизоване јединице Црвене армије незадрживо су продирале Авалским друмом у правцу Аутокоманде. Најдаље је допрео 4. (Краљевачки) батаљон Прве пролетерске бригаде, који је у касним вечерњим часовима, заобишавши јаку немачку групацију у блоку зграда Медицинског факултета, успео да преко Мостара и Улицом кнеза Милоша продре до Улице Милоша Поцерца, где се сукобио са немачким снагама, нашавши се убрзо у окружењу. Борци 4. батаљона заузели су неколико тврдих зграда одакле су пружали отпор. „Како је непријатељ оцијенио да нашем батаљону не пристиже помоћ из дубине, прибрао се и предузео снажан напад. Командант батаљона, Миша Брезак, одважан борац и изврстан командант, брзо се снашао и са батаљоном посјео тврде зграде које су Нијемци неколико пута покушали да запале, употребљавајући и бензинске шмркове. Али борци су те пожаре гасили ћебадима, дајући у исто вријеме снажан отпор.“[1] Ускоро је батаљон извучен из окружења захваљујући продору две совјетске тенковске чете, које су снажном топовском и митраљеском ватром приморале немачке снаге на одступање. Ову околност искористили су борци 4. батаљона како би се повукли према Ветеринарском факултету.

Сутрадан, 15. октобра, борци НОВЈ и Црвене армије допрли су до Славије где се непријатељ утврдио пружајући жилав отпор. У борбама на Славији нарочито се истакао 1. батаљон Прве пролетерске бригаде чији борци су успели да заузму положај на ободу трга у правцу према Београдској улици, борећи се за сваку зграду. Том приликом је погинуо Душан Милутиновић, заменик команданта батаљона (рођен 1920. у Вељем Брду покрај Подгорице; проглашен за народног хероја). Ипак, сви покушаји да се тога дана из правца Славије продре дубље према центру града били су безуспешни. Због тога је одлучено да се јединице Црвене армије (тенковске чете) и борци 1. пролетерске дивизије пробијају према центру града заобилазним путем: Улицом кнегиње Зорке (Улица Ивана Милутиновића), Смиљанићевом, Улицом проте Матеје, Његошевом и Београдском (тада: Хартвигова) према Булевару краља Александра (Булевар револуције), у правцу Народне скупштине, где су се пробили сутрадан, 16. октобра.[2]

Делови Прве пролетерске бригаде су преко Јужног булевара и Чубуре допрли до Црвеног крста и одатле се запутили Крунском (Улица пролетерских бригада) ка Дворској башти (данас: Пионирски парк). „На Црвеном крсту дочека нас група омладинаца (рекоше да су скојевци), наоружани пушкама и пиштољима, поздравили су нас са: ’Смрт фашизму!’ Они су били раније организовани у борбене групе са задатком да помогну нашим јединицама приликом ослобођења града. Они нису презали ни од најтежих задатака. Ти храбри Београђани водили су нас нама непознатим улицама све до угла улица Кнеза Милоша и Пролетерских бригада.“[3]

Трећа крајишка бригада 5. пролетерске (крајишке) дивизије продирала је од Карађорђевог парка, преко Савинца, Улицом кнегиње Зорке, према Ташмајдану. Приликом кретања према згради Главне поште јединице Треће крајишке бригаде су имале подршку тенковске чете Црвене армије. Четврта крајишка бригада 5. пролетерске дивизије у садејству са 14. гардијском моторизованом бригадом Црвене армије заузела је 15. октобра Градску болницу на Звездари, Дунав-станицу и Електричну централу на Дорћолу. Претходно, истог дана, Четврта крајишка бригада заузела је Коњарник.[4]

Поручник Црвене армије Николај Кравцов који је пао у јуришу на зграду Главне поште проглашен је за хероја Совјетског Савеза.[5]

Приликом заузимања зграде Народне скупштине, према неким казивањима, јединицама НОВЈ (Прва пролетерска бригада) предало се око 115 четника који су се налазили у овој згради.[6] Овај податак је ретко помињан у литератури и није разјашњен у историографији, због чега захтева потврду у примарним историјским изворима, али ако овај податак сагледамо у светлу четничке сарадње са немачким окупатором у Србији 1944, онда се значајно смањују сумње у његову аутентичност: четници су у лето и јесен 1944. слободно боравили и пролазили кроз градове у којима су били стационирани немачки гарнизони, у исто време четнички рањеници су се лечили у немачким војним болницама у неким градовима у Србији, да би се на крају главнина четничких снага из Србије повукла у Босну заједно и упоредо са деловима немачких снага.

Јединице НОВЈ и Црвене армије продором према Палилули и Звездари успеле су да онемогуће непосредну комуникацију између немачких снага источно од Звездаре са онима у центру града. Продором снага НОВЈ и Црвене армије према Дунав-станици и Дорћолу, 15-16. октобра, немачке снаге у градском језгру и на Калемегдану биле су у потпуности лишене могућности комуникације са тзв. „Смедеревском групацијом“ немачких снага (преко 20.000 војника, како се обично наводи у литератури) која се пробијала према београдском мостобрану.

Међутим, 16. октобра настала је критична ситуација условљена продором „Смедеревске групације“ из правца Гроцке према Малом Мокром Лугу и Звездари. Тенковска претходница ове групације стигла је булеваром чак до близине Вуковог споменика, где је опкољена и уништена. Главнина снага НОВЈ и Црвене армије упућена је у сусрет надирућој немачкој групацији. Жестоке борбе одвијале су се наредних дана у селима између Смедеревског друма и Авале. Да је којим случајем непријатељским снагама, које су надирале из Гроцке, пошло за руком да се споје са њиховим снагама у центру града, уследиле би дуготрајне борбе за истискивање непријатеља из Београда, уз много веће жртве и неупоредиво веће разарање града.

Након неколико дана борби у подавалским селима и на правцу према Обреновцу (где се пробио један део „Смедеревске групације“) јединице НОВЈ и Црвене армије уништиле су главнину немачких снага (у литератури се обично наводи да је више од половине немачких војника погинуо у овим борбама, један део их је заробљен, док је мањи део успео да се пробије према Обреновцу и Шапцу). Главнину „Смедеревске групације“ сачињавала је Прва брдска дивизија, борцима НОВЈ позната из Битке на Сутјесци. У борбама на ободу Београда погинуо је и њен заповедник, генерал Штетнер.

Црвеноармејци на Теразијама, 20. октобра

Црвеноармејци на Теразијама, 20. октобра

Продор према Теразијама

Борци 1. батаљона Осме црногорске бригаде, 17. октобра 1944. добили су задатак да заузму блок зграда у Улици Драгослава Јовановића (тада: Дворска), како би се омогућило заузимање непарне стране Теразија (десна страна Теразија ка Коларчевој улици). Претходног дана јединице НОВЈ Црвене армије заузеле су зграду Главне поште и Скупштину. Дотадашњи продори ослободилачких снага према језгру града били су умногоме условљени учешћем совјетских тенкова у борбама, да би за даљи ток борби за ослобађање најстаријег дела града биле карактеристичне уличне борбе за сваку зграду. У завршној фази уличних борби, у центру града, примат преузимају јединице НОВЈ.

Потпомогнути са неколико совјетских тенкова Т-34, борци 1. батаљона Осме црногорске бригаде успели су да се пробију до блока зграда у Улици Драгослава Јовановића и да потисну немачке војнике према зградама на десној страни Теразија. Из зграде Старог двора, коју су заузеле јединице НОВЈ, није било могуће прећи у зграду агенције „Путник“, у Улици српских владара 37, јер су, како сведочи Перо Раичевић, борац Осме црногорске бригаде, „Нијемци били зазидали и утврдили све улазе и капије“, док је продор Теразијама и неослобођеним делом Булевара краља Александра (од Скупштине до палате Игуманова) био немогућ јер су Немци овај потез тукли жестоком ватром.[7]

Након тога донета је одлука да се по сваку цену заузме десна страна Теразија, све до палате Игуманова и даље према Коларчевој. О овим борбама оставио је сведочење Ново Матуновић, борац Осме црногорске бригаде. „Захваљујући позадинским радницима из блока у Улици Драгослава Јовановића, ми смо на згради хотела ’Сплендид’ пребацили осам редова конопаца у ширини од четири метра, на које смо поставили даске и тако направили висећи мост, преко кога су прешла сва три наша вода, јачине око сто бораца. Они су, поред осталог, носили и око петнаест килограма експлозива.“ Преко спојених кровова хотела „Сплендид“ у Улици Драгослава Јовановића 5 и зграде агенције „Путник“, борци Осме црногорске доспели су до зграде у Улици српских владара 41 (данас: Министарство рада и социјалне политике), у којој се, према сведочењу Матуновића, налазило преко стотину немачких војника. „Кад су дошли на кров те зграде, другови су запалили штапин у који је био монтиран експлозив и пустили канту с експлозивом низ кров. Канта је у моменту пала у двориште и експлодирала. Заглушујућа експлозија уништила је немачки штаб са мноштвом војника.“[8]

Генерал Жданов и Пеко Дапчевић

Генерал Жданов и Пеко Дапчевић

Борбе у Косовској и Дечанској улици

Пошто је продор ка Теразијама у правцу палате „Албанија“ био заустављен код Старог двора и немогућ из правца Народне скупштине дуж Булевара краља Александра, као што је био немогућ продор према Нушићевој, а потом према Теразијама, из правца Дечанске, јер је и Дечанска била једнако изложена немачкој ватри као и незаузети део Булевара краља Александра, одлучено је да 3. батаљон Осме црногорске бригаде продре у правцу Нушићеве заузимајући Косовску улицу, како би били смањени губици у људству. У висини Влајковићеве непријатељ је дочекао ватром борце 3. батаљона који су надирали Косовском улицом из правца Главне поште. Међутим, немачки војници су се убрзо повукли према Нушићевој улици. Немци су такође дејствовали из дела Косовске који гравитира ка Нушићевој.

О заузимању Косовске улице оставио је сведочење Јово Касалица, борац 2. чете 1. батаљона Осме црногорске бригаде. „Заузимали смо улаз по улаз, зграду по зграду. У томе су нам помагали храбрији становници улице, који су спроводили борце и одељења кроз дворишта и подруме зграда. Тако смо избјегли ватру дуж улице и приближавали се непријатељу. Много су нам помогли и у откривању непријатељских војника скривених у подрумима зграда.“[9]

О наставку борби сведочио је Милан Павловић, командант 1. батаљона Осме црногорске бригаде. „Тако смо у току ноћи 16/17. октобра избили на угао Косовске и Пашићеве. Из зграде бр. 1 рељефно смо осмотрили цио систем непријатељске одбране дуж Пашићеве улице, све до Теразија. На самој раскрсници био је противтенковски топ којим су Нијемци контролисали Дечанску улицу у правцу Булевара краља Александра. Дуж читаве Пашићеве улице, од Теразија до Улице мајке Јевросиме, били су ископани ровови за стојећи став. Ровови су били начичкани непријатељским војницима.“

Истовремено када је претходница 1. батаљона допрла до Нушићеве улице из правца Косовске, борци 4. батаљона Осме црногорске бригаде допрли су до Улице мајке Јевросиме. Десно од њих, јединице Прве пролетерске бригаде заузеле су простор до зграде „Политике“.

Милан Павловић се са још двојицом бораца пребацио из Косовске 1 у зграду прекопута, у Косовској 4. Претходно је сугерисао да се на кров зграде у Косовској 1 доведе једно митраљеско одељење које би дејствовало по посади топа на раскршћу Нушићеве и Дечанске. Немци нису знали да су јединице НОВЈ заузеле зграде на почетку Косовске улице, очигледно сматрајући да се између њих и јединица НОВЈ налази тампон зона према Влајковићевој улици, док су борци Осме црногорске који су допрли као претходница до почетка Косовске улице били изненађени што Немци не држе под контролом зграде на почетку Косовске из којих је било лако напасти немачке положаје у рововима. Прешавши улицу, тројица партизанских бораца су се попели на врх зграде у Косовској 4 и осмотрили немачке положаје у рововима. Сачекали су довољно времена да се појави митраљеско одељење на врху Косовске 1 и потом отворили ватру на немачке војнике у рововима дуж Нушићеве улице.

„Нијемци су се, вукући мртве и рањене, ровом повлачили према Теразијама. Убрзо је на раскрсницу, код оног топа, дошла танкета која је сипала ватру на све стране. Из ње је погођен и наш нишанџија на шарцу у Косовској 1 (Шћепан Павићевић). Непријатељ је успио да повуче топ са раскрснице, а затим се у правцу Теразија повукла и танкета. Пашићева улица остала је чиста, непосједнута. Одмах сам предузео мјере да се поједини дијелови батаљона убаце у Дечанску улицу и запосједну школу у њој и неке тврђе зграде према Поенкареовој (Македонској) улици. Дијелови 2. чете успјели су брзо да реализују ту одлуку. У међувремену је Петар Пејовић отишао из зграде и, поред оних ровова, Пашићевом улицом, кренуо према Теразијама, без мог знања. У ситуацији у каквој сам био могао сам у том тренутку командовати само непосредно гласом. Прегледност је иначе била изванредна. Када сам угледао Пејовића да стоји насред Пашићеве улице, у непосредној близини Теразија, и разговара с неким цивилом испред једне вишеспратнице, повикао сам да се склони с улице и одмах врати. У том часу чуо сам само један пуцањ, од Теразија. Пејовић је пао као покошен. Истог тренутка поред мене је ударила топовска граната у бетонску ограду, не знам одакле, и ранила ме. У међувремену сам чуо да је на углу Косовске и Пашићеве дошао командант 4. батаљона, Милисав Ђуровић, и да је прелазећи улицу погинуо испред саме зграде у којој сам био рањен.“

Обавештајни официр 1. батаљона, Нико Грозданић, погођен је снајперским хицем док је претрчавао из зграде у Косовској 4 у зграду у Косовској 1. Тешко рањен, умро је на путу за болницу.

„И један и други могли су бити погођени једино са правца Теразија, одакле је убијен и друг Пејовић“, истиче Милан Павловић. „То је само доказ више о тешкоћама до којих је долазило због непознавања града и његових улица и нашег општег помањкања искуства у уличним борбама у великим градовима.“[10]

Борац Осме црногорске бригаде, Перо Перовић, описао је последње часове Милисава Ђуровића. „Још од сванућа 17. октобра пео се на високе зграде на углу Косовске, изнад раскрснице, да осмотри дејство непријатеља и склоп блокова зграда, улица и раскрсница. Силазио је брзо и, са углова улица, посматрао, час двогледом, час голим оком, навраћао у штаб на краће консултације па опет силазио и враћао се. Успео је да дође и до 2. чете која се по деловима из заузете школе „Краљ Александар“ (Дечанска 6) пробијала даље ка „Албанији“ – да би са прве линије оценио непријатељска дејства и подстакао 2. чету на даље продирање. Вратио се у штаб батаљона, кратко задржао и, последњи пут, нешто после 11 часова, изашао на угао Косовске и Дечанске улице. Немачки снајпериста није пропустио прилику. Рањен у чело пао је наш командант. Још док је давао знаке живота, пренели смо га у приземље зграде иза угла Косовске улице и одмах позвали лекара из оближњег санаторијума у Пашићевој улици. Али, све је било узалуд… Помоћи више није било. Док се кратко време командант борио са смрћу, из подрума и станова долазили су грађани из Косовске и Кондине улице, доносили завоје и други санитетски материјал. А кад смо мртвог команданта ставили на носила, окитили су га цвећем, из вазни и саксија, и сузама га отпратили.“[11]

Милисав Ђуровић (рођ. 1912. у Заграду покрај Никшића), борац Осме црногорске бригаде 1. пролетерске дивизије, учесник многих значајних партизанских битака 1941-1944, укључујући Битку на Неретви и Битку на Сутјесци, проглашен је за народног хероја децембра 1951. Улица Милисава Ђуровића на Вождовцу од 1989. носи назив по овом народном хероју.

Грађани, официри и војници Црвене армије, Кнез Михајлова улица у Београду

Грађани, официри и војници Црвене армије, Кнез Михајлова улица у Београду

Заузимање Основне школе „Краљ Александар“ у Дечанској улици

Четврти батаљон Осме црногорске бригаде током 16. октобра 1944. напредовао је на простору између зграде Главне поште и зграде Радио Београда, заузимајући кућу по кућу, најпре дуж Косовске улице (заједно са борцима 3. батаљона), потом дуж Улице мајке Јевросиме. Након избијања на раскршће Улице мајке Јевросиме и Нушићеве, Немци су зауставили даље напредовање батаљона дуж Нушићеве улице паљбом из правца Дечанске. Штаб батаљона је одлучио да 2. чета 4. батаљона, која је Улицом мајке Јевросиме избила на Нушићеву, кроз супротну страну те улице упадне и, кроз дворишта, избије на Дечанску, у ред зграда између Нушићеве и Македонске (Поенкареова), и да се одатле, преласком преко Дечанске, докопа тврде зграде Основне школе „Краљ Александар“ (данас: Музичка школа „Стеван Мокрањац“, Дечанска 6), како би у овој згради био створен ослонац за даље пребацивање бораца 4. батаљона, кроз дворишта и пасаже, у правцу Теразија и палате „Албанија“, која је доминирала читавим овим простором и из које је непријатељ континуирано засипао ватром борце Осме црногорске бригаде и Прве пролетерске бригаде.

Последњих часова 16. октобра 4. батаљон Осме црногорске бригаде и Краљевачки батаљон Прве пролетерске бригаде прешли су Нушићеву улицу. Порушивши неколико дворишних зидова, избили су на Дечанску улицу, наспрам Основне школе „Краљ Александар“. У раним јутарњим часовима 17. октобра борци су кренули у јуриш ка згради школе, на опште изненађење непријатеља.

„Раскрсница Дечанске и Нушићеве улице, тучена јаком немачком ватром, изјутра 17. октобра делила је наш 4. батаљон Осме црногорске бригаде на одвојену 2. чету која је продрла у школу ’Краљ Александар’ и на главнину батаљона, заустављену јаком непријатељском ватром. Прва и пратећа чета заустављене су у Косовској улици, а 3. чета у Улици мајке Јевросиме, одакле се упадима преко Пашићеве, пробијала кроз дворишта, истим правцем којим је претходне ноћи продрла 2. чета до школе ’Краљ Александар’. Одмах по сванућу, 17. октобра, пратећа чета је поставила тешке митраљезе на високе зграде изнад раскрснице, за дејство дуж Дечанске улице у правцу биоскопа ’Балкан’ и Ратничког дома. Десно смо се наслањали на јединице Прве пролетерске бригаде које су продирале ка згради ’Политике’.“

Око 15 часова истог дана, из правца Скупштине, Косовском улицом пристигла су два тенка Црвене армије. Са раскршћа Дечанске и Нушићеве тенкови су неутралисали немачке положаје са леве стране Дечанске. Ову околност искористили су борци 3. чете како би претрчали Дечанску улицу и придружили се саборцима из 2. чете, који су се налазили у школи прекопута. Након што је пао мрак, интензивирани су напори за продор ка Теразијама и Коларчевој, како би борци 4. батаљона Осме црногорске бригаде избили наспрам палате „Албанија“. Борци 2. и 3. чете дочекани су немачком ватром из правца Теразија у два пасажа који повезују слепу Чумићеву улицу са Теразијама.

„Обиласком брањених пасажа, борбене групе и одељења продирала су кроз дворишне зграде, преко преградних зидова, пробијањем зидова и тавана, уз стално пењање, силажење и пентрање. Много препрека у тој дугој ноћи борци су упорно савлађивали, и тек у свануће 18. октобра, обе чете су избиле на супротну страну блока зграда, на Теразије, тамо где ред зграда савија ка Коларчевој.“[12]

Пробијајући зидове и прелазећи из зграде у зграду борци 4. (Краљевачког) батаљона Прве пролетерске бригаде, 18. октобра заузели су зграду Југословенске банке (после рата: „Југоеxпорт“), где су неутралисали немачку посаду.

Грађани поздрављају црвеноармејце

Грађани поздрављају црвеноармејце

Борбе око Трга Републике. Заузимање Народног позоришта

Јединице Прве пролетерске бригаде успеле су изјутра 17. октобра, наслањајући се левим крилом на Осму црногорску бригаду, да запоседну Ратнички дом и Народно позориште на Тргу републике, наслањајући се десним крилом на Улицу цара Душана и Трећу пролетерску (крајишку) бригаду која је водила тешке борбе са Немцима према Дунаву. У исти мах борци Прве пролетерске бригаде чистили су простор између Француске и Македонске, односно Хиландарске улице. Штаб бригаде сместио се у згради на углу Цетињске и Зетске улице.

Све до раних јутарњих часова 20. октобра, када је заузета палата „Албанија“, немачке снаге су на ободу Трга Републике пружале врло жилав отпор, покушавајући да одрже мостобран на Сави, надајући се продору тзв. „Смедеревске групе“ коју су сламале јединице НОВЈ и Црвене армије на прилазима Београду.

Народно позориште је од 17. до 19. октобра три пута заузимано од стране бораца Прве пролетерске бригаде и потом освајано од стране непријатеља. О овим догађајима оставио је сведочење Јагош Жарић, борац и један од команданата Прве пролетерске бригаде. „Два пута су Нијемци силовитим нападом избацили наше јединице које су биле запосијеле Народно позориште. Покушале су јединице Црвене армије да трећи пут освоје Народно позориште, потпомогнуте артиљеријом и снажном ватром из три тенка. Наше раније борбе за Народно позориште посматрали су совјетски официри и дивили се хероизму наших пролетера. Сада су се ти официри обратили мени, с категоричким захтјевом да више не нападамо ту зграду. ’Сада ћемо ми извршити напад – рекли су – вас је мало, па ако још гинете, шта ће од вас остати? Нас има доста, па ако и гинемо, опет нас доста остаје.’ Веома ме је гануо такав њихов захтјев и такво објашњење, знајући да су овамо дошли од Стаљинграда и Волге и, ево, сада нас узимају у заштиту.“ Након артиљеријске припреме совјетска пешадија је јурнула према згради позоришта, међутим била је покошена немачком ватром из Народног позоришта, палате „Реунионе“ и Државне хипотекарне банке (данас: Народни музеј). Након овог неуспелог напада бораца Црвене армије, уследио је напад бораца Прве пролетерске који су уз подршку совјетских артиљераца поново заузели зграду.

„У зграду народног позоришта, послије трећег заузећа, као посаду и браниоце тог веома важног пункта за наш даљи продор ка Калемегдану, убацили смо батаљон ’Гарибалди’, знајући из искуства да су Италијани у утврђењима веома добри борци, често бољи од најупорнијих њемачких војника. Тај батаљон више није дозвољавао Нијемцима да зграду поврате и сваки њихов покушај Италијани су успијели да одбију.[13]

Разрушено приземље палате Албанија

Разрушено приземље палате Албанија

Заузимање палате „Албанија“, 19/20. октобра 1944.

Завршно са 19. октобром 1944, непријатељске формације, бранећи савски мостобран, контролисале су део града који гравитира ка Сави: Чукарицу, железничку станицу, блок зграда министарстава у Немањиној, Сава малу, Теразијску падину, Зелени венац, Варош капију, као и Калемегданску тврђаву. У централном делу града крајње упоришне тачке које је држала немачка војска биле су хотел „Москва“, хотел „Балкан“, укључујући леву страну Теразија у правцу Коларчеве, палата „Албанија“, укључујући и Улицу кнеза Михаила. Јединице НОВЈ и Црвена армија контролисале су подручје између трга Славија и Улице кнеза Милоша, десну страну Теразија, Народно позориште и Ратнички дом на Тргу Републике.

Пред крај дана јединице 6. пролетерске дивизије и 21. славонске бригаде 28. ударне дивизије НОВЈ, са снагама 13. гардијске механизоване бригаде Црвене армије, успели су да униште преостале отпорне тачке непријатеља у блоку министарстава у Немањиној, као и у хотелима „Москва“ и „Балкан“. У ноћи 19/20. октобра заузето је и немачко упориште у палати „Албанија“ које је доминирало градом, будући да је било смештено у тада највишој згради у Београду, високој 53 метра (13 надземних спратова), изграђеној 1939.

Користећи ватру и притисак јединица Прве пролетерске бригаде са десне стране, нарочито топовску ватру према палати из три совјетска тенка са Трга републике (који су гађали непријатељска митраљеска гнезда у палати, настојећи да гранатама теже не оштете зграду), и продор неколико тенкова Црвене армије на Теразије, с лева, први пробој у палату „Албанија“ извршила је група бораца 4. батаљона Осме црногорске бригаде, на челу са командиром 2. чете, Момом Јокићем, и десетарима Миланом Божовићем, Млађом Цимбаљевићем и пушкомитраљесцем Миладином Петровићем. Они су продрли у палату кроз улаз из Улице кнеза Михаила 2, након чега је убрзо кроз исти улаз продрла и друга, нешто бројнија група. Готово истовремено у зграду је продрла и група бораца 4. (краљевачког) батаљона Прве пролетерске бригаде кроз улаз из Коларчеве, из правца зграде „Југоеxпорта“. При пребацивању бораца 2. чете 4. батаљона Осме црногорске бригаде, на брисаном простору, рањена су три борца, а по уласку у зграду, на степеништу, још двојица. „Немци су нападали кроз оба улаза. Настала је огорчена борба бомбама и блиским рафалима на степеништима и кроз собе, од спрата до спрата. Преко немачких лешева, степеништем су грабиле борбене групе 2. чете ка равном крову зграде, на којој су ликвидирали последњу немачку посаду, која је упорно бранила високу зграду.“[14]

Илија Прелевић, борац 4. батаљона Осме црногорске бригаде оставио је кратак опис борби у згради. „Нијемци се жилаво бране, собу по собу, спрат по спрат. На улазу, поред лифта који не ради, леже два мртва Нијемца, а на степеништу, ослоњен на гелендер, још један. Свуда гомила чаура и трагови борбе. Негдје између трећег и четвртог спрата борци ме опомињу да има још Нијемаца који, скривени, пуцају у леђа наших бораца. Тако су из просторија на трећем спрату, које гледају према Коларчевој, изненадили наше другове: тројицу су убили, а четвртог ранили. На четвртом су се из једне просторије појавили њемачки пушкомитраљезац и његов помоћник. Предали су се.“[15]

О продору 3. батаљона Прве пролетерске бригаде у палату „Албанија“ сведочио је Јагош Жарић: „Наш батаљон био је већ одавно посјео ред зграда у источном дијелу Коларчеве улице и неколико пута је покушавао да претрчи улицу и упадне у палату. Међутим, сваки пут је био одбијен прецизном митраљеском ватром. Сада је, под снажном ватром совјетских тенкова, батаљон у једном скоку претрчао Коларчеву улицу, ухватио се зграде ’Албаније’ и започео борбу прса у прса са њемачким браниоцима. Догађало се да се наши борци налазе на петом или на трећем спрату зграде, а Нијемци на другом или на четвртом спату. За ликвидацију појединих дијелова зграде борци су пијуцима пробијали међузидове, убацујући ручне бомбе кроз направљене рупе. Борбе су се водиле и по степеништима. Најјача одбрана зграде била је у приземљу.“[16]

На згради је након неутралисања немачког митраљеског гнезда била истакнута југословенска застава са петокраком, што је био знак да је Београд слободан. У литератури се обично наводи да су овај смели подухват извршила тројица бораца 2. чете 4. батаљона Осме црногорске бригаде, на челу са Миладином Петровићем, који су се пробијали кроз зграду, неутралишући непријатељске војнике. До врха зграде Петровић је остао сам, јер су његови пратиоци били погођени. У најреферентнијим делима на тему борби за ослобођење Београда истиче се како је Миладин Петровић након истицања заставе био убијен од стране једног рањеног немачког војника. Такође, у литератури се његово име наводи и као Младен Петровић.[17] Постоје и тврдње, које су изрицане четири деценије након овог догађаја, по којима Миладин Петровић није погинуо приликом заузимања палате „Албанија“, већ „на Сремском фронту, али га се његови ратни другови с поносом сјећају и добро памте његов подвиг“.[18] Међутим, према тврдњама Миодрага Петровића из Београда, право име борца који је неутралисао непријатељски положај и истакао заставу на врху „Албаније“ било је Добривоје, а не Миладин (иако чак и на спомен-плочи, коју су 1990. подигли борци Осме црногорске бригаде на палати „Албанија“ у Коларчевој улици, стоји „Миладин Петровић“). Добривоје Петровић је рођен 1925. у селу Паљуву покрај Лајковца, прикључио се Осмој црногорској бригади 1944, и погинуо 1945. на Сремском фронту, у близини села Чаковци.[19]Ова тврдња захтева потврду у примарним изворима како би постала историјска чињеница, иако аутор овог текста не сумња у њену аутентичност.

Током исте ноћи заузети су и хотели „Москва“ и „Балкан“, као и падина која гравитира ка реци Сави (Теразијска падина, Зелени венац, Сава мала), док се непријатељ повукао ка Савском мосту, прешавши на леву обалу реке.

Поглед са "Албаније"

Поглед са „Албаније“

Заузимање Калемегданске тврђаве

У ноћи 19/20. октобра и раним јутарњим часовима 20. октобра, јединице 1. пролетерске дивизије (Прва пролетерска бригада, Осма црногорска бригада) и 5. пролетерске (крајишке) дивизије (Трећа крајишка пролетерска бригада) и 4. гардијског моторизованог корпуса Црвене армије започеле су борбе за калемегданску тврђаву, где су се утврдили остаци немачке војске измештени из дела града који гравитира ка Дунаву. Претходно је заузет простор између Трга Републике и Калемегдана, при чему су најтеже борбе вођене око некадашњег затвора „Главњача“, који се налазио на углу Улице браће Југовић и Вишњићеве.

После артиљеријске припреме у којој су учествовали и бродови речне флотиле Црвене армије, заједничким јуришима југословенских и совјетских бораца освојено је немачко упориште на Калемегдану. Немачки војници (око 1.600) у одсутном тренутку пребацили су се чамцима на леву обалу Саве.

У зору 20. октобра 1944. борци 2. батаљона Треће крајишке бригаде истакли су заставу бригаде на највишем месту Калемегданске тврђаве.[20]

У борбама за заузимање тврђаве учесвовали су и борци Београдског батаљона Прве пролетерске бригаде. Милош Којић, борац Београдског батаљона, оставио је белешку о првим сатима након заузимања тврђаве. „Изашли смо на плато Калемегдана, гдје се већ доста проријеђени славни Београдски батаљон прикупио и сређивао. Широко смо развили заставу нашег батаљона. Спасоје Радовановић држи развијену и разлепршану пролетерску заставу батаљона са смијешком на лицу, поносан. Спасоје је 1941. имао само 16 година када је из Београда отишао у партизане, а сада се вратио као деветнаестогодишњак и заставник пролетерског батаљона, са неколико рана на своме тијелу.“[21]

Иако је немачки пуковник Јунгенфелд наредио да се поруши Савски мост (тзв. трамвајски мост) по преласку последњих немачких тенкова, иако је извршено паљење електричних водова, до експлозије није дошло, чак ни у другом покушају, из Немцима необјашњивих разлога. Учитељ Миладин Зарић, који је становао у близини моста, у Карађорђевој 69, пресекао је проводнике након што су немачки војници причврстили експлозив на стубове моста, и тиме спасао мост од уништења. Немачки инжењери који су се налазили на супротној обали, вероватно су сматрали да је Зарић један од њихових минера, тако да је он неометано био у стању да оствари своју замисао.

Неколико часова након тога инжењерско-минерска чета 13. гардијске бригаде Црвене армије разминирала је мост, па су се преко моста пребациле јаке снаге НОВЈ, под снажном непријатељском ватром. Немци су и даље настојали свим снагама да угрозе мост. У сутон 20. октобра, упутили су камион натоварен експлозивом, који је био заштићен од стране четири самохотна артиљеријска возила, ка почетку моста са земунске стране. Међутим, и овај покушај је пропао. Камион и два самохотна оруђа уништени су директним погоцима совјетских топова, док су се остала два самохотна возила повукла ка Земуну.[22]

Наредних дана инжењерци Црвене армије разминирали су 845 објеката у Београду и демонтирали 3.179 мина.[23] Само у првих месец дана након ослобођења погинуло је око 150 становника Београда (већином деце) од заосталих мина и других експлозивних средстава.[24]

Прва пролетерска бригада

Прва пролетерска бригада

Злочини немачког окупатора над цивилним становништвом Београда последњих дана окупације

Упоредо са тешким борбама на потезу од Скупштине према палати „Албанија“ и Народном позоришту, немачки окупатор је уништавао и пљачкао стамбене објекте и јавне зграде и убијао цивилно становништво у делу града од Трга Републике према Калемегдану. Најмасовнији злочин окупатора искусили су станари зграде у Улици Васе Чарапића 22, где је убијено 23 лица.

Претпоследњег дана присуства немачких војника на хрбату београдског брега, 18. октобра 1944, када је већ било очигледно да је окупатор узалуд бранио мостобран на Сави, очекујући пробој немачке војске из правца Смедерева и Гроцке, када су припадници НОВЈ и Црвене армије били заузели десну страну Теразија и Улицу браће Југовића, немачки војници су приморали становнике зграде у Улици Васе Чарапића 22 да сиђу у подрум, након чега су минирали зграду. Том приликом убијен је 21 становник ове зграде и 2 пролазника који су се склонили у зграду.

О овом злочину известила је Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача 1945. На основу саопштења Државне комисије позната су имена 21 станара зграде (од 6 до 49 година старости) страдалих у минирању овог стамбеног објекта. Такође, у саопштењу комисије помиње се да су „у истој згради погинуле једна жена и њена кћерка од три године. Оне су се у подруму нашле случајно, са улице, те их нико није знао по имену. Једино се дознало да је муж те жене био посластичар, а да је и он настрадао негде приликом борби за ослобођење града.“ У саопштењу се истиче да су немачки војници „са упереним револверима отерали у подрум“ станаре зграде, „затворили и закључали подрумски капак и након тога минирали зграду“. У саопштењу се напомиње да је „у другом делу подрума исте зграде било такође склоњеног грађанства“ којима су немачки војници наменили истоветан крај. „Али за овај одвојени део зграде била је намештена засебна мина – око 300 килограма екразита. Пуким случајем, приликом експлозије прве мине, неки одваљени комад зграде пао је на фитиљ између њеног горућег дела и припремљене мине и прекинуо га. На тај начин, експлозија мине је изостала, а 9 људи остало је у животу. Доцније су их извукли кроз један узан подрумски прозорчић.“[25]

Напомињемо да на овој локацији не постоји никакво спомен-обележје које би подсећало на наведени злочин.

У извештају државне комисије наводи се да су немачки војници минирали зграду хотела „Македонија“ у Улици Васе Чарапића 24, непосредно поред миниране зграде на броју 22. „Суседна зграда бр. 24 у Васиној улици, стари хотел ’Македонија’, такође је рано ујутро, 19. октобра миниран на тај начин што су Немци експлозив унели кроз проваљени излог штампарије Баронек са Краљевог трга [данас: Студентски трг] и целу штампарију посејали минама. Највећи део зграде је порушен, али срећом људских жртава није било, јер је 11 станара било склоњено у западном делу зграде у подруму.“

На Студентском тргу у продужетку Улице Васе Чарапића, немачки окупатор је последњих дана окупације запалио неколико стамбених и јавних зграда. У саопштењу Државне комисије истиче се како су немачки војници 18. октобра 1944. запалили стамбену зграду на Студентском тргу 20 „док су се станари налазили у подруму, па су остали живи само захваљујући томе што су на време осетили да кућа гори, те излетели како је ко стигао на улицу под паљбом митраљеза и бацача.“

Такође, запаљена је и стамбена зграда на Студентском тргу 22. Исто тако, немачки војници су 18. октобра 1944. минирали стамбене зграде на Студентском тргу 6 и 8. „Пре него што ће минирати зграде 6 и 8, немачки војници су обили закључану капију куће бр. 8, где су се били склонили станари суседне приземне куће бр. 6, упали унутра са два велика сандука мина које су почели одмах монтирати, а станарима наредили да сиђу сви у подрум. Тек на молбе неких станара, који су знали немачки, злочинци су одвели ове људе – око 70 лица – у Фелдкоманду, где су их задржали извесно време, а потом отерали према Савској падини. Једно лице задржали су у Фелдкоманди и за његову судбину се не зна. Зграде су порушене до темеља.“[26]

Такође, окупатор је последњих дана окупације минирао и стамбену зграду на Студентском тргу 9 и запалио зграду Универзитета (данашња зграда Филолошког факултета) на Студентском тргу 3, као и зграду Коларчевог народног универзитета на Студентском тргу 5 (изгорели су међуспрат, први и други спрат Коларца, док су партер и дворана сачувани захваљујући чињеници да су борци Прве пролетерске бригаде угасили пожар у згради). У овом делу града, окупатор је планирао да изврши минирање и других зграда, не штедећи животе станара који су се нашли затечени између две ватре.

У тексту у једном од првих бројева обновљене Политике, наводи се како је берберин Ђура Петровић из Улице краља Петра 54 „спасио око 250 особа из суседне зграде у Улици Змаја од Ноћаја.“ На иницијативу берберина Петровића „храбри људи пробијали су зидове између појединих зграда, преносили жене и децу преко дасака постављених на прозорима кућа под кишом куршума и експлозијом граната, излажући сваког тренутка свој живот опасности и тако успели да их спасу из подрума и зграда које су гореле.“[27] Окупатор је у овом наврату запалио и шестоспратну зграду у Улици Змаја од Ноћаја 11.

На основу саопштења Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и његових помагача, дознајемо да су немачки војници 15. октобра 1944. намерно гранатирали зграду у Улици цара Уроша 6. У саопштењу се истиче да су немачки војници „дошли код сопственика зграде и наредили му да са свим станарима иде у подрум из кога нико не сме излазити. Наредба је одмах извршена. Целог тог дана, као и наредна два дана, више пута су у кућу долазиле сличне патроле и претресале кућу од подрума до тавана. И кад су се уверили да су у згради само жене, деца и старци, испалили су на кућу девет граната из топа на Калемегдану.“

Немачки војници су 17. октобра 1944. провалили у зграду у Улици Тадеуша Кошћушка 26. „Капија је била закључана кад су се чули јаки ударци. Пре него што је настојник зграде Миленко Антонијевић стигао да отвори капију немачки бандити су је већ секирама развалили и јурнули уз степениште. Викали су да је из куће пуцано на њих. Наредили су укућанима да нико не сме изаћи на улицу јер ће у супротном одмах бити стрељан. На ово су се становници зграде мало умирили, мислећи да је опасност прошла, јер су се злочинци уверили да из куће није пуцано. Међутим, мало после тога, из стана у партеру почео је да лиже пламен уз степениште и пожар се нагло ширио. Свет се нашао у неприлици и очајању: ако изађе на улицу биће стрељан, ако остане у кући наћи ће смрт у пламену. Из запаљене зграде разлетели су се крици и дозивања у помоћ. Срећом, становници суседне зграде притекли су у помоћ: из дворишта су наместили неке степенице и столове, те кроз прозоре, уз највећу опасност, извукли несрећне суседе из запаљене куће.“[28]

 

Уместо закључка

У постсоцијалистичкој Србији, како истиче историчар Мирослав Јовановић, „генерални друштвени однос према 20. октобру снажно је био обележен радикалном променом парадигме, која се мењала под утицајем општег процеса ревизије историје. Претходни дискурс ’ослобођења’ у потпуности је одбачен и замењен дискурсом ’окупације’. Догађаји из октобра 1944. препуштени су забораву, и латентној осуди, уз приметно потискивање из простора јавног обележавања традиција.“[29] У новијим тумачењима ослобођења Београда као историјске парадигме, ставља се акценат на репресију коју су представници новоуспостављене власти вршили над својим противницима у главном граду, при чему се износе неутемељене и умногоме предимензиониране бројке (често вишеструко увећане) страдалих након ослобођења главног града.

Промена тумачења догађаја везаних за ослобођење Београда препознатљива је у научним радовима једног броја српских историчара. Навешћемо један од најкарактеристичнијих примера. У монографији историчара Срђана Цветковића о државној репресији у Србији од 1944. до 1953. наводи се следеће тумачење атмосфере у Београду непосредно након ослобођења: „међу становништвом мешала су се двојака осећања – страх и еуфорија. (…) Тријумфалан и харизматичан улазак Јосипа Броза Тита на белом коњу 20. октобра 1944, преко Панчевачког моста у тек ослобођени град, унео је зебњу у срца многих Београђана.“[30] Резиме новог тумачења ослобођења Београда као историјске парадигме пружили су историчари Бојан Димитријевић и Коста Николић: „20. октобра 1944. ’ослобођен’ Београд. Почиње комунистичко ропство српског народа.“[31]

На страну што Тито није ушао у Београд на белом коњу, поготово не преко Панчевачког моста (мост је био порушен након повлачења немачких снага из Баната, а Тито се пребацио у Београд једним бродом совјетске речне морнарице из правца Панчева), овакво тумачење (и неутемељено генерализовање) прилика и друштвене атмосфере у Београду непосредно након ослобођења, не одговара реалним приликама, ставовима и осећањима већине становника главног града, о чему сведочи велик број историјских извора, укључујући велик број сачуваних фотографија и одређен број филмских записа, као и многобројна сећања савременика. Народ Београда је припаднике НОВЈ и Црвене армије дочекао као ослободиоце.

Градске власти, у време владавине Српског покрета обнове и, потом, Демократске странке, након 1997, а особито након 2002, измениле су називе неколико стотина улица и мањег броја јавних установа чији називи комеморишу Народно-ослободилачку борбу.

Улица пролетерских бригада преименована је 1997. у Крунску, иако је реч о анахронизму с обзиром да наша држава има републиканско уређење. Ово преименовање, које је правдано враћањем старог назива улици, додатно је неприхватљиво уколико подсетимо да је већина јединица НОВЈ које су учествовале у ослобођењу Београда имала одредницу „пролетерска“ у свом називу. Сем тога, неколико стотина Београђана и Београђанки били су припадници Београдског батаљона Прве пролетерске бригаде. Борци Прве пролетерске бригаде први су извршили пробој у град, 14. октобра 1944. Такође, борци Прве пролетерске у наступању ка центру града управо су надирали Улицом пролетерских бригада, од Каленић пијаце према Пионирском парку. Све су ово разлози који оспоравају наведено преименовање.

У Београду још увек нису именоване улице по истакнутим протагонистима ослободилачке борбе и настављачима ослободилачке традиције главног града. Реч је о истакнутим партизанским командантима, Кочи Поповићу (1908-1992) и Пеку Дапчевићу (1913-1999).

„После авионске несреће на Авали 1964, када су погинули совјетски маршал Бирјузов и генерали, делегација која је требала да учествује у прослави двадесете годишњице ослобођења Београда, враћена су имена улицама Маршала Толбухина, генерала Владимира Жданова [чији називи су измењени почетком 1950-их у контексту сукоба са Москвом] и додељена улица маршалу Сергеју Бирјузову. Пређашњи Јужни булевар, исте године је именован Булеваром Црвене армије. Ово име улица ће носити до 1997. када ће поново постати Јужни булевар. Исте године одлучено је да се промени име улицама генерала Жданова и маршала Толбухина.“[32]

Након 2000. скупштина општине Стари град заложила се за промену назива Улице маршала Бирјузова, у чему је наишла на подршку Министарства правде и локалне самоуправе. Међутим, Комисија Скупштине града Београда за споменике и називе улица и тргова, стопирала је ову одлуку 2004, што је било једно од бољих решења ове комисије која ће остати препознатљива по бројним историјски неприхватљивим одлукама које су за циљ имале протеривање комунистичких уљеза са мапе џентрификованих делова Београда.

Почетком маја 2010. одборници Скупштине града Београда донели су одлуку о преименовању три саобраћајнице на ободу Београда. Део Авалског пута именован је по генералу Жданову, део Лазаревачког друма именован је по маршалу Толбухину, док је новоизграђена улица у насељу Белвил на Новом Београду названа по Црвеној армији.[33]Ипак, оваква одлука представља одраз политичког лицемерја (прорачунато кокетирање са традицијама НОБ-а) и политичког компромисерства Социјалистичке партије Србије и десничарске идеолошке ригидности Демократске странке. Због чега нпр. Јужни булевар не би опет понео име по формацији чији припадници су крварили управо на овој улици 15. октобра 1944?

Ову одлуку не треба посматрати само у контексту међустраначких уступака између коалиционих партнера у градској власти, већ и као последицу покушаја превазилажења амбивалентних односа између српске и руске политичке олигархије, тј. као један од сигнала који је из Београда упућен Москви у циљу убеђивања руске политичке елите у спремност овдашње политичке елите ка снажењу међусобних односа. Међусобно приближавање две политичке олигархије имало је скромног одјека у реисторизацији 20. октобра (посета председника Руске федерације Димитрија Медведева Београду, 20. октобра 2009, поводом прославе 65 година од ослобођења Београда, прилика која је од стране креатора државне историјске политике у Србији наједанпут препозната као важна облетница).

Аутор: Милан Радановић

Преузето уз сагласност аутора са блога Форума за примењену историју – Историја у покрету


[1] Јагош Жарић, „Прва пролетерска у београдској операцији“, Прва пролетерска бригада. Сећања бораца, (ур. Вељко Миладиновић), I-IV, Београд, 1986, стр. III/283.

2] Исто, стр. 283-284; Милош Вуксановић, „Прва пролетерска бригада у борбама за ослобођење Београда“, Прва пролетерска бригада, Београд-Титоград, 1981, стр. 377-378.

[3] Миле Максимовић, „Од Авале до палате ‘Албанија”“, Прва пролетерска бригада. Сећања бораца, (ур. Вељко Миладиновић), I-IV, Београд, 1986, стр. III/302.

[4] Savo O. Trikić, Treća krajiška proleterska brigada, Beograd, 1987, str. 342-343.

[5] Милош Вуксановић, „Прва пролетерска бригада у борбама за ослобођење Београда“, Прва пролетерска бригада, Београд-Титоград, 1981, стр. 378.

[6] Саво Пузић, „У згради Народне скупштине“, Прва пролетерска бригада. Сећања бораца, (ур. Вељко Миладиновић), I-IV, Београд, 1986, стр. III/321-322; Милош Вуксановић, „Прва пролетерска бригада у борбама за ослобођење Београда“, Прва пролетерска бригада, Београд-Титоград, 1981, стр. 377-378.

[7] Перо Раичевић, „Београђани су нас одушевљено дочекали и у свему помагали. Борбе I батаљона“, Осма црногорска НОУ бригада. Зборник сјећања, Београд, 1978, стр. 216.

[8] Београд у рату и револуцији 1941-1945, I-II, Београд, 1984, стр. II/619.

[9] Јово Касалица, „Најмања неопрезност доносила је жртве“, Осма црногорска НОУ бригада. Зборник сјећања, Београд, 1978, стр. 251-252.

[10] Милан Павловић, „Трећи батаљон у борбама за ослобођење Београда“, Осма црногорска НОУ бригада. Зборник сјећања, Београд, 1978, стр. 225-226.

[11] Перо П. Перовић, „Застава слободе на палати Албанија. Четврти батаљон у борби за ослобођење Београда“, Осма црногорска НОУ бригада. Зборник сјећања, Београд, 1978, стр. 232-238.

[12] Перо П. Перовић, „Застава слободе на палати Албанија. Четврти батаљон у борби за ослобођење Београда“, Осма црногорска НОУ бригада. Зборник сјећања, Београд, 1978, стр. 232-238.

[13] Јагош Жарић, „Прва пролетерска у београдској операцији“, Прва пролетерска бригада. Сећања бораца, (ур. Вељко Миладиновић), I-IV, Београд, 1986, стр. III/287-288.

[14] Перо П. Перовић, „Застава слободе на палати Албанија. Четврти батаљон у борби за ослобођење Београда“, Осма црногорска НОУ бригада. Зборник сјећања, Београд, 1978, стр. 232-238; Милош Вуксановић, „Прва пролетерска бригада у борбама за ослобођење Београда“, Прва пролетерска бригада, Београд-Титоград, 1981, стр. 379-380.

[15] Илија Прелевић, „Борбе за ‘Албанију’ и збор у ‘Балкану’“, Осма црногорска НОУ бригада. Зборник сјећања, Београд, 1978, стр. 262.

[16] Јагош Жарић, „Прва пролетерска у београдској операцији“, Прва пролетерска бригада. Сећања бораца, (ур. Вељко Миладиновић), I-IV, Београд, 1986, стр. III/289.

[17] Београд у рату и револуцији 1941-1945, I-II, Београд, 1984, стр. II/619;Beogradska operacija, (pr. D.A. Volkogonov, Sekula Joksimović), Beograd, 1989², str. 301; Gojko Mirčeta, „Zastava na palati ’Albanija’“, 4. jul. List Saveza udruženja boraca NOR Jugoslavije, VI, 279, Beograd, 24.10.1967, str. 6.

[18] Jokaš Brajović, “Osma crnogorska u Beogradskoj operaciji”, Za pobedu i slobodu: Beogradska operacija. Učesnici govore, Okrugli sto, 18. oktobar 1984, (ur. Ivan Matović), Beograd, 1985, str. 114.

[19] Razgovor autora sa Miodragom Petrovićem, bratom Dobrivoja Petrovića, Beograd, 10. oktobar 2012.

[20] Savo O. Trikić, Treća krajiška proleterska brigada, Beograd, 1987, str. 344.

[21] Милош Којић, „Застава београдског батаљона залепршала се на Калемегдану“,Прва пролетерска бригада. Сећања бораца, (ур. Вељко Миладиновић), I-IV, Београд, 1986, стр. III/356.

[22] Београд у рату и револуцији 1941-1945, I-II, Београд, 1984, стр. II/619-620;Beogradska operacija, (pr. D.A. Volkogonov, Sekula Joksimović), Beograd, 1989², str. 304.

[23] Beogradska operacija, (pr. D.A. Volkogonov, Sekula Joksimović), Beograd, 1989², str. 223.

[24] Београд у рату и револуцији 1941-1945, I-II, Београд, 1984, стр. II/629.

[25] Саопштења. Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, 7-33, Београд, 1945, стр. 212-214.

[26] Исто, стр. 215-216.

[27] „Избезумљени Немци рушили су и палили без обзира најлепши део Београда“,Политика, XLI, 11802, Београд, 25.11.1944, стр. 3

[28] Саопштења. Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, 7-33, Београд, 1945, стр. 216-218.

[29] Мирослав Јовановић, „20. октобар: од ослобођења до окупације Београда (радикална трансформација једног политичког симбола)“, Ослобођење Београда 1944, Зборник радова, (ур. Александар Животић), Београд, 2010, стр. 520.

[30] Srđan Cvetković, Između srpa i čekića. Represija u Srbiji 1944-1953, Beograd, 2006, str. 172-173.

[31] Бојан Димитријевић, Коста Николић, Ђенерал Михаиловић. Биографија, Београд, 2000. стр. 484.

[32] Миле Бјелајац, „Култура сећања на савезништво у Другом светском рату кроз називе улица, тргова и спомен обележја“, Ослобођење Београда 1944, Зборник радова, (ур. Александар Животић), Београд, 2010, стр. 499.

[33] Н. Пантић, „Улице по руским војсковођама“, Вечерње новости, LVII, Београд, 6.5.2010, стр. 13.

Advertisements