Ознаке

,

Бранислав Нушић

Бранислав Нушић

Посебно место у прозном раду Бранислава Нушића припада његовом мемоарско-приповедачком делу Деветсто петнаеста. Писац потресено сведочи о ономе шта је доживео у време трагичног српског повлачења 1915. године преко Албаније. Напустио је земљу са војском током Првог светског рата и повлачи се преко Албаније, касније је се опорављао у Италији, Швајцарској и Француској до краја рата. У односу на своја рана приповедачка дела Нушић је у Деветсто петнаестој, приказао драму једног народа и појединца. Нушићева интерпретација прошлости из личног угла настоји да прикаже трагику појединаца, њихове патње и жртве, и да, преко тога, осветли трагичну епопеју српских избеглица које се повлаче преко Црне Горе и Албаније.

(Преко Албаније)

„/…/ Али слика глади и није била тако страшна док се она само на појединцима сагледала, она је изазвала у нама праву грозницу узбуђења тек када су почеле пролазити крај нас хил>аде и десетине хиљада оних којима је авет глади својом суровом кичицом по воштаном, бледом лицу извајала грубе црте клонулости и одрицања.

То су били дуги, бескрајни, у врсте постројени редови гладне деце. Ишло их је четворо по четворо у војничком реду, а невојничка држања. Пролазили су, пролазили сат, два и три. Цео је покрет на друму застао да пропусти многобројне редове или се једва мицао једном половином друма колико је ова остала слободна.

01 (2)

Била су све то деца, млада као роса, још неогарених уста, тек одвојена од мајака и кућа и одмах поведена путем страдања и патње. Било их је ваљда око 40.000 деце која су по наредби поведена у збег, како их непријатељ не би зграбио, јер су то она деца која ће марта месеца идуће године бити регрути. Тежина пута, без честита одмора, недовољна храна, умор и глад испио је ову децу, угасио им је онај благи детињи поглед, избрисао им је осмех са усана и посукнуо ведрину на лицу. Њихова мршава тела, њихове неразвијене груди и непоуздан корак једини су још трагови њихова детињства, јер угашен поглед, оборене главе и тежак бол исписан на лицу даје им изглед стараца од осамдесет година. /…/

/…/ нисам ни слутио да су та деца на смрт осуђена, да ће ту децу маћијски бацити у планине албанске где ће умирати од глади и од зиме, где ће се давити у блату и где ће их болести обарати као олујина недозрели влат. Нисам ни слутио да ће од четрдесет хиљада српске деце, за месец дана, тридесет и шест хиљада наћи гробове своје у снежним амбисима и смрдљивим барама и да ће Србија читаву једну генерацију своје омладине просто бацити зверовима за храну, као непотребно месо.

02

Нисам ни слутио, велим, када су та деца, бледа и уморна лица пролазила у недогледним редовима мимо мене, да они иду на своју Голготу и да је хришћанство према Српству тако сиромашно жртвама. Две хиљаде година ми славимо и жалимо четрдесет младенаца, мученика, колико је хришћанство у борби од неколико векова поднело на жртву а ми за неколико дана бацамо на жртву четрдесет хиљада младенаца-мученика!

Пролазе деца мученици у бескрајним редовима и бацају уморне погледе на нас који смо стали крај друма те их посматрамо. Ко је од нас тада слутио да је то последњи поглед на смрт осуђених? /…/“

Бранислав Нушић, Деветсто петнеста, Ратна мемоарска и дневничка проза, Београд 1988.

Advertisements