Ознаке

,

Јануара месеца 1997. године у Берлину, уметник Хорст Хоајзел покушао је да се представи инсталацијом чије је излагање најпре забрањено а затим допуштено. У ноћи 26. на 27. јануар, Хоајзел је организовао светлосну пројекцију у којој се, на неколико тренутака, на Бранденбуршкој капији појављује и са њом стапа капија логора Аушвиц. Уметничка интерпретација имала је за циљ да укаже на Бранденбуршку капију тј. деконструише Бранденбуршку капију као национални симбол. Главни Хоајзелов циљ је био да допринесе стицању дубљег и далекосежнијег увида у прошлост немачког друштва и државе. Лична, па чак и дубоко интимна интервенција уметника тј. појединца на једном од неприкосновених симбола савремене немачке државе али и прошлости показала је до које мере, како истиче Алаида Асман, динамика индивидуалног и колективног сећања или памћења мора представљати предмет озбиљних опсервација у друштвима која егзистирају у сенци једне заиста трауматичне прошлости.[1]

"Рад ослобађа" - пројекција на Бранденбуршкој капији уметника Хорста Хоајзела

„Рад ослобађа“ – пројекција на Бранденбуршкој капији уметника Хорста Хоајзела

Управо зхаваљујући памћењу тј. узимању у обзир усмених сведочанстава као релевантних извора сазнања историографија је постала наука у којој се много више наглашавају димензије емоционалног и индивидуалног доживљаја. 

За писце историје сећање је одувек представљало незаобилазан извор сазнања. О томе сведоче дела многих античких аутора, касније средњовековних и нововековних све до краја прве половине 19. века када је младом Леополду Ранкеу пошло за руком да, захваљујући систематској анализи извора, „осмисли“ критички метод а историју уздигне на пиједестал научне историографије. Овај „чин“ значио је и дистанцирање науке од усменог исказа и личног сећања које није могло бити од помоћи у намери да се успостави, толико жељена, објективна неутралност.[2] Трагично искуство Првог а затим и Другог светског рата у коме је животе изгубило преко педесет милиона људи, од којих је шест милиона страдало у Холокаусту у актима директног терора и нацистичким логорима смрти, отворило је многа питања у вези са смислом и сврхом историјске науке. Суочени са „недостатком доказа“ о злочинима историчари су били приморани да призову у помоћ сећање. Историографија се променила јер су субјективно искуство и објективна појава престали да важе за неспојиве појаве. Напротив, више него икада до тада почели су да се допуњују. Управо зхаваљујући памћењу тј. узимању у обзир усмених сведочанстава као релевантних извора сазнања историографија је постала наука у којој се много више наглашавају димензије емоционалног и индивидуалног доживљаја. Историјска наука је освестила своју етичку орјентацију без које постаје банална интерпретација, често вулгарна и, по савремена друштва опасна.

Тренд прикупљања усмених сведочанстава „преплавио“ је Европу и Америку после Другог светског рата. Меморијални центар Јад Вашем и Меморијални музеј Холокауста у Вашингтону баштине неке од најбогатијих збирки личних сећања преживелих Холокауста. Једну од најзначајнијих иницијатива на пољу прикупљања усмених сведочанстава представља пројекат познатог америчког редитеља Стивена Спилберга. Од новца зарађеног дистрибуцијом и приказивањем чувеног филма Шиндлерова листа, Спилберг је 1993. године основао SHOAH фондацију која је до сада прикупила преко педесет хиљада интервјуа датих на тридесет једном језику у педесет седам земаља света.[3]

schindler

Шиндлерова листа

У послератној тј. социјалистичкој Југославији рад на прикупљању сећања учесника Другог светског рата поверен је Савезу удружења бораца Народноослободилачког рата тј. СУБНОР-у. Дугогодишње активности резултирале су формирањем бројних збирки мемоарске грађе које се чувају по архивским институцијама широм бивше југословенске државе.[4]

Прикупљање усмених сведочанстава представља доминантан тренд и данас. Распад Југославије и ратови који су се одиграли на простору бивше југословенске државе током деведесетих година 20. века, несумњиво су отворили бројна питања на која се није могло одговорити без „уплива“ у лична често најинтимнија и најболнија сећање појединаца, који су као директни учесници или „удаљени“ посматрачи били сведоци различитих догађаја – од пропратних манифестација рата до аката директног и бруталног терора.

26. септембра 2013. године у Новинарском дому у Загребу представљени су досадашњи резултати рада на пројекту Особна сјећања људи на Други свјетски рат и остале облике политичког насиља од 1941. године до данас у организацији Документе. Центра за суочавање са прошлошћу из Загреба, под насловом Суочавањем с прошлошћу до одрживог мира.[5] По свом обиму пројекат Документе представља једну од најзначајнијих иницијатива на пољу прикупљања усмених сведочанстава у последњих двадесет пет година у овом делу Европе. Поред пројекта Документе, на простору бивше Југославије могу се издвојити још два, посебно значајна пројекта: Усмена историја – сведочанства учесника антифашистичке борбе, Фондације Хајнрих Бел, Савеза антифашиста Србије и Независног удружења новинара Србије и Видео архива социјализма, Центра за визуелну историју из Београда.

Да ли је увођење усменог сведочанства као релевантног извора историјског сазнања у историчарев исказ, „на сва звона“, умањило или релативизовало историјско памћење, проширило простор манипулације, учинило да се од дрвета, често, не види шума?

Представљање пројекта септембра месеца 2013. отворило је бројна питања која се односе на сложен однос сећања и историјског памћења. Могло би се рећи да је ова релација дошла до изражаја и пре него што је пројекат попримио форму коју данас има. Наиме, пројекту Особна сјећања људи на Други свјетски рат и остале облике политичког насиља од 1941. године до данас, који је стартовао 2010. године, предходио је пројекат Снимање особних сјећања на рат на подручју Пакраца, Липика и околних мјеста који се односио, пре свега, на проблематику деведесетиха година. Ипак, већ тада се показало да бројни саговорници имају потребу да се тумачећи савремене догађаје, догађаје из непосредне прошлости реферирају на догађаје из Другог светског рата. Ова тенденција дошла је до изражаја и на представљању пројекта у Загребу када је једна од саговорница, осврћући се на бројне коментаре који су се могли чути, изговорила: „Други светски рат нам неда да корачамо а бојим се да неће дати ни мојим унуцима“. Пројектом који је представила у Новинарском дому у Загребу, избором гостију који су говорили, пре свега, у оквиру панела Употреба колекције у умјетничке, истраживачке и образовне сврхе – усмена повијест као јавна повијест, међу којима су се нашли: историчарка Наташа Матаушић, редитељ и продуцент Ненад Пуховски, позоришни редитељ Оливер Фрљић, Документа је отворила, између осталих, једно од, за историјску науку али и државе које су настале на простору бивше Југославије, кључних питања, а то је питање односа према тзв. „заједничкој прошлости“. На простору читаве бивше Југославије, свих новонасталих националних држава јасно се види, како у јавном простору тако и у јавном говору, да се однос према Југославији тј. према, пре свега, социјалистичкој Југославији у доброј мери дефинише односом према претешком наслеђу Другог светског рата. Показало се да „садашњица“ неминовно „диригује прошлости као члановима неког оркестра. Њој су потребни баш ови тонови и ниједан други. Тако се прошлост појављује час као дугачка, час као кратка. Час зазвони, час занеми. У садашњици је на делу само онај део прошлости чији је циљ да ту садашњицу осветли, или пак замрачи“.[6]

Цитат из романа Итала Звева, Зенова савест из 1923. године на сликовит начин отвара питање с почетка – Шта је сећање историји? Да ли је увођење усменог сведочанства као релевантног извора историјског сазнања у историчарев исказ, „на сва звона“, умањило или релативизовало историјско памћење, проширило простор манипулације, учинило да се од дрвета, често, не види шума? Можда и јесте, али у истој оној мери у којој идентичној сврси може послужити свака друга врста историјског па и писаног извора. Другим речима, проблем са историјским памћењем не настаје у тренутку када се историчар суочи са обиљем различитих врста историјских извора већ онда када реши да их употреби. Питање (зло)употребе историјских извора једно је од најзначајнијих у историјској струци. И ако често збуњује и представља предмет бурних и бучних спорења оно је одраз спремности политичке елите и друштва да се према догађајима из прошлости (не)односе као према механизму за пласирање парола које се изливају на улице, стадионе, међу масе које треба, по ко зна који пут мобилисати за неки „виши циљ“.

Ауторка: Сања Петровић Тодосијевић, историчарка
Институт за новију историју Србије, Београд
 
Извор: Историја у покрету, блог Форума за примењену историју


[1] Alaida Asman, Duga senka prošlosti. Kultura sećanja i politika povesti, Beograd, 2011, str. 9-16.

[2] Više o usmenoj istoriji vidi u: Пол Томас, Глас прошлости. Усмена историја, Београд, 2012.

[3] Исто

[4] Više o zbirkama memoarske građe u socijalističkoj Jugoslaviji vidi u: Milena Radojčić, „Zbirke radničkog pokreta NOR-a i posleratne izgradnje vlasti“, Pedeset godina Istorijskog arhiva Beograda, Beograd, 1995.

[6] A. Asman, n.d, str. 15.

Advertisements