Ознаке

, ,

После неуспелог покушаја да се српска војска повлачи долином Вардара, због продора бугарске армије и пресецања комуникација, те изостанка планираног продора савезника из Солуна у сусрет српској војсци, Врховна Команда је 24. новембра 1915. године одлучила да се трупе повуку преко Црне Горе и Албаније на Јадранско приморје. После више од месец дана тешких маршева по најтежем времену и беспућу, српска војска се прикупила код Скадра,  Драча и Валоне, одакле се повукла на Крф на коме је до априла пристигло 151.828 војника, у Бизерти (Тунис) око 13.000, а на Корзици и у Француској око 5.000 војника. Начелник Врховне Команде генерал Петар Бојовић на Крф стигао је међу последњим ешалонима 6. фебруара 1916. године. Стање српске војске било је изузетно неповољно. Владао је општи замор; слаба исхрана, недостатак ратне опреме, а пристизала је зима.

Прелазак српске војске преко залеђеног Везировог моста на Црном Дриму.

Прелазак српске војске преко залеђеног Везировог моста на Црном Дриму.

Током повлачења српске војске преко Албаније велики број војника је умро од хладноће, глади и исцрпљености. Неки од њихових гробова су остали сачувани, као на пример у Буризи код Скадра. У граду Фиру код локалног становништва сачувано је сећање на пролазак српске војске.У неким од приморских градова, као што је Валона, нема сачуваних гробова српске војске.

Плава гробница

Плава гробница је назив који се користи за море око острвцета Видо близу Крфа. Овде су током Првог светског рата сахрањивани преминули српски војници када на самом Виду више није било места. Огроман број ратних хероја подлегао је и болестима које су их савладавале због потпуне физичке и психичке исцрпљености.

Спомен плоча на острву Видо са стиховима Милутина Бојића из песме „Плава гробница"

Спомен плоча на острву Видо са стиховима Милутина Бојића из песме „Плава гробница“

Солунски фронт

Солунски фронт у Првом светском рату је настао као покушај Савезника да помогну Србији у јесен 1915. против здруженог напада Немачке, Аустроугарске и Бугарске. Експедиција је дошла прекасно и у недовољном броју да спречи пад Србије, а експедиција је била отежана унутрашњом политичком кризом у Грчкој.

На крају је створен стабилан фронт у ком су се међународне савезничке снаге бориле са Централним силама. Солунски фронт је остао прилично стабилан, упркос локалним акцијама, све до велике савезничке офанзиве 15. септембра 1918, која је резултовала капитулацијом Бугарске и ослобођењем Србије.

Погинули војници на фронту су сахрањени у склопу српског војничког гробља на Зејтинлику у Солуну.

Српски војници на солунском фронту у заузетом непријатељском рову

Српски војници на солунском фронту у заузетом непријатељском рову

Кајмакчалан

Освајање планине Кајмакчалан чувена је битка на Солунском фронту. Битка на Кајмакчалану одиграла се у другој половини септембра 1916. године. Прва српска армија успела је да заузме врх Свети Илија, на висини од преко 2.500 метара. Том приликом страдало је око 5000 Срба, углавном од бугарске артиљерије. Међу погинулима био је и командант добровољачког одреда, Војвода Вук. Била је то прва српска победа након напуштања Србије годину дана раније. Заузимањем Кајмакчалана омогућено је Првој српској армији и француским снагама да продуже ратне операције у којима ће касније бити освојен град Битољ. Ово је први ослобођени део отаџбине.

Занимљивости у вези Великог рата:

Краљ Петар

kralj petarПосебан знак српског патриотизма и народног јединства било је то што су се са војском повлачили и политички прваци, угледни грађани, професори универзитета, а заједно са народом, војском и својим сином, регентом Александром, на воловску запрегу је сео и стари краљ Србије, Петар (1903–1921). Слика сељачког краља који још једном ризикује живот да би био са народом најдубље објашњава разлоге за велику љубав поданика, који су из милоште свога владара називали Краљ Пера.

Крајпуташи

krajputasНачин да се означи спомен умрлих ван отаџбине био је подизање такозваних крајпуташа. То су јединствени у свету споменици који се подижу поред пута. Посвећени су пострадалим војницима који су сахрањени у далеким земљама и којима се не зна гроб. Највише крајпуташа има у пределима западне Србије. По правилу су једноставног облика, правоугаоном пресека и висине између метар и метар и по. На једној страни нацртана је или уклесана фигура покојника, а са страна су уклесане речи хвале или захвалнице. Крајпуташи се нарочито појављују после Првог светског рата, као начин обележавања спомена на пострадале из породице, ради подсећања свих становника села и случајних пролазника о животима који су поднети на жртву за слободу земље.

Приредила: Невена Сантрач VIII-4

Advertisements