Ознаке

, , , , ,

Сицилијанска експедиција

Тукидид

Тукидид

Пелопонески рат (431–404. године пне) вођен је између Пелопонеског савеза, који је предводила Спарта, и Атинског поморског савеза, који је предводила Атина. У току Пелопонеског рата Атињани су предузели поморски поход на острво Сицилију. Хтели су да заузму град Сиракузу, али су их Сиракужани уз помоћ Спартанаца победили. Најважнији историјски извор за Пелопонески рат јесте Историја атинског историчара Тукидида. Тукидид у својој Историји описује пораз и предају атинске војске.

„Кад забели зора, Никија крене с војском. А Сиракушани и њихови савезници нападаху на Атињане као и пре, са свих страна бацајући стреле и копља. И Атињани су хитали реци Асинару, у једну руку зато што су их силна коњица и друга војска са свих страна притешњавале, а рачунали су да ће им бити лакше ако пређу реку, а у другу руку стога што су били уморни и што их је пресвојила грозна жеђ. Па како стигну на ту реку, баце се у њу без икаква реда. Сваки је хтео да је први сам пређе, а непријатељи су их нападали и отежавали им прелаз: јер, како су Атињани морали ићи у гомили, падали су један на другога и газили се; једни су одмах гинули од копља и оружја, други се рушили у воду, и она их је односила. А Сиракушани стану с ону страну реке и с обале која је била стрма почну озго гађати Атињане, од којих су веома многи лакомо пили воду или се гурали у дубоком кориту. А Пелопонешани пођу још даље за њима и стану их клати, нарочито оне који су били у реци. И вода се брзо поквари, али су је Атињани опет пили, и блатњаву и крваву, и многи се за њу били.
 
Сицилијанска експедиција

Сицилијанска експедиција

Напослетку, кад су већ лешеви гомилама лежали у реци, и поштоо је војска пострадала што око реке што опет  – ако је коме пошло за руком  да умакне – од коњице, преда се Никија Гилипу, јер је имао више вере у њега неголи у Сиракушане. И рече њему и Лакедемоњанима нека ураде с њима што их је воља, само нека престану убијати остале војнике. И потом Гилип нареди да се разбијена непријатељска војска жива похвата. Остале, уколико их Сиракушани нису посакривали за се – а сакрили су их много – доведоше живе у гомили, а за трима стотинама којима је пошло за руком да се обноћ пробију кроз страже буде послана потера, и они их ухвате. Заробљеника похватаних за државу није, дакле, било много; напротив, био је веома велик број оних који су потајно умакли, сва се Сицилија њима напуни, јер се нису предали по уговору, као што су поступили војници Демостенови. А један део војске, који није био мален, био је изгинуо: тај покољ је био страшан, ни од једнога у тој сицилијској војни није био мањи. А и у осталим окршајима, којих је путем било много, беше их доста пало. Међутим, много их је и утекло, једни одмах сада, док други допадоше ропства, а потом ускочише. Ови се склонише у Катану.
 
peloponeski
Сиракушани и њихови савезници скупе се, узму заробљенике и отета оружја, што су више могли, и оду у Сиракусу. Остале Атињане и њихове савезнике колико год су их ухватили затворе у камене мајдане (прим. прир. руднике), јер су мислили да је то најјачи затвор, /…/“

 

Крај пелопонеског рата

Ксенофонт

Ксенофонт

Флота Пелопонеског савеза уништила је атинску морнарицу код Сиракузе. Атина је изгубила велики део своје морнарице и није могла да се опорави од пораза. Рат је вођен још деценију док Спарта није изашла као победник. Спартанци су опсели Атину с копна и мора и наметнули јој неповољан мир. Историчар Ксенофонт је те догађаје описао у својој Историји.

„Опкољени и са копна и са мора, Атињани нису знали шта да ураде, јер су се нашли и без бродова, и без савезника, и без жита. Мислили су да се не могу спасти да не доживе оно што су сами чинили, и то не као казну, већ су из обести злостављали мале градове, само зато што су били савезници других. Дали су грађанска права људима који их нису имали и храбро су се држали, па иако су многи у граду поумирали од глади, није се говорило о предаји.“
 
Када су сасвим остали без хране и пошто је све више грађана умирало, Атињани су упутили посланике у Спарту да моле за мир.
 
grcki hopliti
 
„Пошто су стигли у Спарту, одржана је скупштина на којој су највише говорили Коринћани и Тебанци, а и многи други Хелени, против склапања мира с Атињанима, већ су захтевали да их раселе. Али Спартанци одговорише да не греба продати у робље хеленски град који је у највећим опасностима по Хеладу учинио велика добра. Него, они траже да се склопи мир под условом да се велики зидови и Пиреј разруше, да се предају сви бродови осим дванаест, да се приме прогнани, да Атињани имају исте пријатеље и непријатеље као Спартанци.“
Advertisements