Ознаке

, ,

Био је то скуп победничких држава, … Већина одлука била је у рукама „велике четворице“: Клемансоа, Лојда Цорџа, Вилсона и Орланда… Такође је било веома примењивано и прастаро начело права победника. Узроци овоме били су делимично у неповерењу према побеђеним државама, делимично у жељи за осветом због жртава које су поднесене у рату, али главни узрок је био у настојању да се победа искористи за остварење сопствених циљева, … Побеђене државе нису битније утицале на садржај мировних уговора; оне су морале само прихватити и потписати текстове које су припремили победници.

Био је то скуп победничких држава на коме поред побеђених нису могле учествовати ни неке неутралне заинтересоване земље; нарочито је значајно да руски представници, посебно совјетски, нису били пожељни у раду Мировне конференције. Међутим, не мање је важно да су се и учеснице Конференције мира делиле у две групе. Већа група, сачињена од малих и средњих земаља, имала је само ограничена права; њихови представници могли су једино да подносе предлоге и дају обавештења, да учествују на пленарним седницама и — прихватају одлуке. Штавише, често нису били ни обавештени о току проблема за које су били непосредно заинтересовани. Другу, мању групу чинило је пет великих држава: Француска, Велика Британија, САД, Италија и Јапан. Сва решења су стварно доносиле само те силе, а најважније коначне одлуке држала је у рукама само неколицина најистакнутијих појединаца њихових делегација. Представници пет сила чинили су највише тело Мировне конференције, њен Врховни савет у коме су статус пуноправних чланова имали само шефови делегација и министри спољних послова. Крајем марта 1919, председници делегација су образовали уже тело како би могли већати што тајније. Пошто су Јапанци били незаинтересовани за све што је било изван простора западног Пацифика, већина одлука била је у рукама „велике четворице“: Клемансоа, Лојда Цорџа, Вилсона и Орланда. Али се италијански премијер, као и јапански представници, по својој вољи укључивао у рад углавном само онда кад су на дневном реду била питања од интереса за његову државу. /…/

"Велика четворица" - доносили су најважније одлуке на Париској мировној конференцији. (с лева на десно) Дејвид Лојд Џорџ (Велика Британија), Виторио Орландо (Италија), Жорж Клемансо (Француска) и Вудро Вилсон (САД).

„Велика четворица“ – доносили су најважније одлуке на Париској мировној конференцији. (с лева на десно) Дејвид Лојд Џорџ (Велика Британија), Виторио Орландо (Италија), Жорж Клемансо (Француска) и Вудро Вилсон (САД).

Међу „новим идејама“ „трајног и праведног мира“ налазило се и начело да сви народи морају бити изједначени у својим правима. Тиме је порицана дотадашња пракса по којој су велике силе одлучивале о свим међународним питањима, па и о судбини малих народа и држава, а истовремено се супротстављало принципу да већа права природно морају имати државе које су снажније, односно нације које имају дужу и богатију историјску традицију. Да је на Конференцији мира било бар у основном поштовано начело равноправности, онда би све учеснице расправљале о свим питањима за која су биле заинтересоване и утицале би колико и други на доношење општих одлука.

Начела јавне дипломатије и равноправности народа требало је да на Конференцији мира послуже као општа основа рада и изналажења решења за један подужи низ питања, од којих су главна била она која су се односила на повлачење нових граница. Али, управо зато да би се створили услови за одлуке о границама у складу са идејама о „праведном миру“, формулисано је неколико посебних начела. Основно међу њима било је оно о праву народа да одреде сами своју судбину, тј. да ли ће остати у границама државе неког другог народа, да ли ће створити посебну државу или ће се припојити некој постојећој држави. /…/

За сваку владу чији су представници били у Паризу 1919-1920. било је битно начело заштите државног и националног интереса, онако како су тај интерес, наравно, схватили и владајући људи те државе и владајући слојеви тог друштва. Док је начело народности, по претпоставци, требало да послужи стварању једног света мира и сарадње, и било израз општег, чак светског интереса да се на основама слободе и равноправности народа изгради мир, начело искључивог штићења уског државног и националног интереса било је израз сепаратног, наглашено присутног у XX веку, наслеђеног из претходног раздобља, али и изниклог из услова који постоје у XX веку. Такође је било веома примењивано и прастаро начело права победника.

Узроци овоме били су делимично у неповерењу према побеђеним државама, делимично у жељи за осветом због жртава које су поднесене у рату, али главни узрок је био у настојању да се победа искористи за остварење сопствених циљева, што се могло постићи утолико лакше уколико се противнику ускрати право да одлучује. /…/

Потписивање мира у "дворани огледала" у Версају, 28. јуна 1919.

Потписивање мира у „дворани огледала“ у Версају, 28. јуна 1919.

Све у свему, на Конференцији мира у Паризу 1919-1920. постојале су две групе начела. Прву групу јасно изречених и теоријски прилично развијених чинила су начела за која се тврдило да ће послужити стварању трајног мира и међусобне сарадње свих народа, равноправних у светској заједници. То су била начела:

а) јавна дипломатија;

б) равноправност народа;

ц) право народа на самоопредељење;

д) стратегијске границе;

е) животни економски интереси;

ф) извесно поштовање историјских доказа.

Та начела су често и радо истицана, али нису увек и доследно поштована. Истовремено је у пракси остваривана група начела о којима јавно није било говора:

а) искључиво вођење рачуна о свом уском државном и националном интересу;

б) право победника на повлашћен положај;

ц) поштовање тајних уговора о деоби земаља који су били закључени током рата.

Сва ова начела живела су на Конференцији мира, а то значи да су се преплитала, сукобљавала, упоредо користила, злоупотребљавала.

Побеђене државе нису битније утицале на садржај мировних уговора; оне су морале само прихватити и потписати текстове које су припремили победници.

Конференција мира је за сваку побеђену државу израдила посебне услове мира, али је мировни уговор са Немачком, који је први сачињен и први потписан, послужио као узор свим другим уговорима. Пошто је церемонија потписивања текстова мировних услова обављена у различитим париским дворцима, уговори су добили имена по њима. Најпре је потписан уговор са Немачком у Версају 28. јуна 1919, и то у оној истој „Сали огледала“ у којој је у јануару 1871, после победе Пруске над Француском, проглашено немачко уједињење. Затим су следили потписи уговора са Аустријом у дворцу Сен Жермен 10. септембра 1919, са Бугарском у Нејију 27. новембра 1919, са Мађарском у дворцу Тријанон 4. јуна 1920, и последњи са Турском у Севру 10. августа 1920. Побеђене државе нису битније утицале на садржај мировних уговора; оне су морале само прихватити и потписати текстове које су припремили победници.

Немачка карикатура из 1919. Немачка је унапед осуђена на смрт, пошто није имала избора нити да прихвати, нити да одбије "Версајски мировни уговор". Главни егзекутори су (с лева на десно): Вилсон, Клемансо и Лојд Џорџ.

Немачка карикатура из 1919. Немачка је унапед осуђена на смрт, пошто није имала избора нити да прихвати, нити да одбије „Версајски мировни уговор“. Главни егзекутори су (с лева на десно): Вилсон, Клемансо и Лојд Џорџ.

Немачка је по одредбама Версајског уговора морала да врати Француској области Алзас и Лорен које је припојила после успешног рата 1870-1871. Област Сар је стављена под управу Друштва народа с правом становништва да после 15 година одлучи плебисцитом о даљој судбини територије; током тих 15 година, сарски рудници угља уступљени су Французима на експлоатацију. Немачка се обавезала да демилитаризује десну обалу Рајне у дубини од 50 км. Леву обалу Рајне окупирале су победничке војске као гаранцију за извршење услова уговора, /…/ Област Познањ припала је Пољској, а немачка државна територија је пресечена коридором низ Вислу до Балтичког мора, чиме је словенској држави обезбеђен излаз на море код града Гдањска (Данциг). Гдањск је стекао статус слободног града и стављен је под управу Друштва народа, али је требало да служи као пољска лука. Јужном делу Источне Пруске и Горњој Шлезији дато је право да се плебисцитом изјасне желе ли да припадну Немачкој или Пољској, а Шлезвигу да ли ће припасти Данској или Немачкој. Град Мемел је стављен под управу победничких држава. Мали рејон Хулчин одузет је Немачкој и дат Чехословачкој.

Немачкој су одузете све колоније. /…/ Немачка војска ограничена је на снаге довољне за одржавање унутрашњег реда, али које никога вани нису могле угрозити; сувоземне трупе могле су бројати до 100.000 војника и 4.000 официра, а морнарица не више од 13.500 морнара и 1.500 официра; флота није смела имати веће ратне бродове и подморнице; било јој је забрањено да држи ваздухопловство и оклопне сувоземне снаге.

Версајски уговор је предвидео да Немачка плати велике репарације, а на њих су имале право све државе победнице; САД су се саме одрекле сваке надокнаде. Конференција мира није одредила укупну суму немачких плаћања, па је створена посебна Репарациона комисија са задатком да се бави тим питањем. Одлуком Комисије, прва рата износила је 5 милијарди златних марака и морала је бити исплаћена до 1. маја 1921. /…/

На резултатима рата и одлукама Мировне конференције настао је систем политичких односа у Европи који се темељио на две врсте сукоба: између победничких и побеђених држава, и између грађанског света и социјалистичке државе. Први сукоби су у међуратном периоду преовладали, али су други били и остали дубоко утемељени у европску историју XX века.

Сви мировни уговори ступили су правно на снагу изузев уговора у Севру. Национални покрет у Турској, предвођен Кемал-пашом, одупро се диктату Мировне конференције; после оружаних и политичких борби, односи са Турском су регулисани новим уговором који је потписан у Лозани у јулу 1923. године. Представничка тела САД у којима су већину имали Вилсонови противници нису хтела ратификовати мировне уговоре, иако је Вашингтон играо веома важну улогу у њиховом настанку. По силаску председника Вилсона са политичке сцене, САД су са Немачком потписале посебан уговор о миру у Берлину 25. августа 1921. После Конференције мира остало је нерешено питање италијанско-југословенске границе. Пошто је Конференција мира током читаве 1919. и почетком 1920. године узалудно покушавала да нађе решење, проблем је од пролећа 1920. препуштен непосредним преговорима Рима и Београда. Резултат је био споразум две заинтересоване државе у Рапалу 12. новембра 1920, по коме је Италија добила Истру са Волоским, групу Кварнерских острва, Задар и острво Ластово. Ријека је постала независна држава-град под управом Лиге народа, али је и даље остала велики проблем у југословенско-италијанским односима, а најзад је припала Италији уговором између двеју држава потписаним у Риму 27. јануара 1924.

Мировни уговори склопљени 1919-1920. постали су основа политичког живота међуратне Европе, али не и међународне стабилности. Били су створени у циљу да се искористи исход Првог светског рата и обезбеде његови резултати, али су представљали и основу система грађанских држава који изван себе оставља совјетску Русију и конфронтира јој се. Плод несложног света, они су били и основа нових конфронтација и око њих су избијали кључни спољнополитички сукоби. Незадовољници са више страна непрестано су их нападали и оспоравали. Најоштрији и најзначајнији напади, боље речено захтеви за ревизију, долазили су од држава побеђених у Првом светском рату које су сматрале да су оптерећене или оштећене мировним одредбама, дакле од Бугарске, Мађарске и нарочито Немачке. Посебно јак био је немачки ревизионизам и реваншизам, који је представљао стожер ревизионистичких тежњи у тадашњој Европи. Али, уговорима су биле незадовољне и неке друге државе, од којих је из победничког блока најзначајнија била Италија; она је сматрала да је за учешће у рату мало добила у деоби земаља 1919. и 1920. године. Совјетска Русија је у њима гледала темељце себи непријатељског света и једну од брана подигнутих наспрам револуције.

На резултатима рата и одлукама Мировне конференције настао је систем политичких односа у Европи који се темељио на две врсте сукоба: између победничких и побеђених држава, и између грађанског света и социјалистичке државе. Први сукоби су у међуратном периоду преовладали, али су други били и остали дубоко утемељени у европску историју XX века.

А. Митровић, Време нетрпељивих, Подгорица 1988, стр. 27-32.
Advertisements