Ознаке

, ,

Сећања Петра II Карађорђевића

Краљ Александар I у униформи Војводе Краљевине Југославије

Краљ Александар I у униформи Војводе Краљевине Југославије

„/…/ Суботом и недељом се није радило сем што смо ишли у цркву. Мој отац је био веома заузет и није нас пратио јер је морао да путује по земљи. Али ме је понекад између аудијенција водио у шетњу. Често сам одлазио у његову радну собу док је разговарао са посетиоцима, и то ме је једном довело у незгодну ситуацију. Постојала су тајна врата његове радне собе, која су ме одувек интересовала. На притисак дугмета врата ормара са књигама су се отварала у његовој библиотеци. Једном сам га посматрао како улази на тај начин и наумио сам да га имитирам. Ушао сам кроз ормар док је разговарао са једним важним посетиоцем. Веома строго ми је рекао да изађем. Одувек сам био радознало дете и разне ситнице које је имао у канцеларији привлачиле су ми пажњу. Било је пуно дугмади која треба притискати, сећам се да сам једном притиснуо три док је он са неким разговарао и био сам задовољан када су ушли министар двора и ађутант.

Краљ Александар I и престолонаследник Петар, 1932.

Краљ Александар I и престолонаследник Петар, 1932.

Мој отац, Александар I, био је средње висине, као многи Срби, био је црномањаст. Пре свега је био војник, скоро стално је носио униформу. Ретко кад сам га виђао у цивилном оделу. Увек је носио pince-nez (фр. врста наочара, држи се на врху носа) и круте високе оковратнике. Када је излазио увек је покривао нечим главу. Волео је да носи штап од махагонија са златном дршком. Држао га је као мач у левој руци. Обожавао је војску и многи његови пријатељи Срби били су официри. Начин на који је говорио био је пун обзира, а био је љубазан према људима којима се обраћао. Његова типична поза била је да седи са једном руком преко стомака. Разлог је био физиолошке природе: напад тифуса који га је скоро убио у Албанији оставио му је сталне стомачне сметње. И поред тога био је велики љубитељ хране. Сећам се да је једном, завршивши свој уобичајени ручак у француском стилу, објавио: „Гладан сам. Шта једу официри?“ Тада је појео други оброк српских јела која су тог дана сервирана његовим официрима. То ипак није било довољно. „А шта данас једе послуга?“ Још једноставније јело које су донели пред њега са уживањем је појео – иако је, излишно је и рећи, после пропатио због те гозбе. Волео је риболов и лов. Други његов омиљени начин опуштања било је да оде на вожњу аутом са неким од ађутаната. Више је волео отворен ауто а зими је носио дебели кожни капут да се заштити од љуте зиме.“

М.Радојевић, Љ.Димић, Приче из XX века, Нови Сад 2002, стр. 86-87,              према: Живот једног краља, Мемоари Петра II Карађорђевића, Београд 1990

Сећања краљевог секретара Драгомира Јанковића

„/…/ Он је носио престо као новајлија ципеле место опанака, а ни од кога се није имао бар учити, ако не научити. Међутим околности га нису чекале, не рачунајући најзад и те ратове /…/ Кад би свет знао са колико је мало спреме и знања он водио послове, како је суверено пропуштао да стече чега нема, бар попуни, разумео би пуно нашавши објашњења. Чудан је то био апсолутист. Време је траћио као да га је нашао у шљунку по коме гази, а овамо на моју примедбу да ваља да научи словеначки, пристао је ако може „за пола сата“ /…/

Ретко сам видео кога који је тако сјајно умео траћити време а изгледати по ваздан заузет нечим, расејан /…/ подсећао је пре на дерана Аладина и његову лампу, на коју Сандро још није био наишао. Без те лампе у практичном животу до грла и положајем на најистакнутијем месту међу људима, био је упућен да развија оно што нема.

Сандро није био васпитан за положај на ком се обрео /…/ Унео је у игру, како другачије назвати његову владавину – подмуклост /…/ уступака није чинио /…/ Што је одмицао годинама основне су се црте јачале независно од потребе: острвљивао се, пошто је увидео да је претварање излишан напор. Пример је диктатура, кад се појавио без зазора читав и по уму и по души /…/

Интимности није имао ни према ком /…/ Волео је земљу као своје дете можда, али ко зна, и више од детета, што не значи да није марио дете. Волео, па ето како јој је служио, а посредно и детету /…/

Kralj Aleksandar KarađorđevićРетко сам видео кога који је тако сјајно умео траћити време а изгледати по ваздан заузет нечим, расејан /…/ подсећао је пре на дерана Аладина и његову лампу, на коју Сандро још није био наишао. Без те лампе у практичном животу до грла и положајем на најистакнутијем месту међу људима, био је упућен да развија оно што нема. Владавина му је протекла у копрцањима, улудо, може се рећи мирне савести /…/ Под унутрашњим притиском, са том неодређеном чежњом у толико тежом на души Сандро је бесциљно лутао исто као аутомобилом. И оно што створи у неком наступу већ у току стварања губи дражи /…/ Никад га нисам затекао да чита што нарочито, а упадао сам код њега и дању и ноћу према потреби. По изгледу свакад је беспослен: седи и пуши или се шета из једног краја у други /…/ Аутомобил је његов закон, потреба, спас, помаже му да сноси себе /…/

Однекуд је хтео да важи за тврда човека, бар озбиљна, и одиста је имао честе прилике да се узме у памет и сачува миран суд, трезвен. Само једном видео сам сузу, наврљила му и на образ: био сам му донео вест да је стари Краљ умро. Истина лежао је у кревету у хотелу Континенталу болестан. Та суза је тад, тако усамљена, била одиста довољна. Друго је обрнуто, десило се при рођењу наследниковом. Стојали смо пред краљичином собом. Мора бити да се у њему гушило и одушку је нашао што ће ме загрлити и пољубити. /…/

У финансијама имао је реда, ваљда што је волео новац, волео да гледа гомиле злата, бисера, драго камење. да напаја око претурајући из руку у руку, значи да му никад није било доста, као да ће собом понети /…/ Увек ми је био на памети Аладин, и тај кључ дајем сваком ко хоће да размрси његову загонетку. Пробуђени Аладин жури да се врати у пећину, а натоварили му терет да руководи не само себе, већ милионе. Отуд то апсолутистичко споља је изгледало ћеф а изнутра нагонско; бацакање, мењање људи, измишљавање, по једном критеријуму, једином да га слуша /…/ Падало ми је на ум чешће док сам био уз њега, какав ли ће бити овај Сандро у старости шта ће, дотле као у магацин накупити искуства најпре за се, па после за свог наследника /…/“

М.Радојевић, Љ.Димић, Приче из XX века, Нови Сад 2002, стр. 86-87, према: Сећања Драгомира Јанковића, рукопис

 

Advertisements