Ознаке

, , , ,

Француска је била незадовољна исходом Аустријско-пруског рата. Француски цар Наполеон III сматрао је да јачање Пруске угрожава француске интересе. Спор између Француске и Пруске достигао је врхунац око питања наслеђа шпанског престола. Француска амбасадор Бенедети уложио је захтев да се пруски краљ Вилхелм I одрекне претензија чланова династије Хоенцолерн на шпански престо. Вилхелм је прихватио француске захтеве у телеграму који је упутио пруском канцелару Бизмарку. Тако је настала тзв. емска депеша, телеграм који је испровоцирао Французе да објаве Прусима рат.Ото фон Бизмарк сматрао је да је тон писма превише попустљив и благ, те је прерадио краљево писмо у оштром и изазивачком тону, како би испровоцирао Наполеона да објави рат Пруској. Бизмарк је пажљиво измењену преписку између Вилхелма и Бенедетија објавио у штампи, како би Французи стекли погрешан утисак да је њихов амбасадор непоштован и исмејан од стране Пруса.  

Ото фон Бизмарк

Ото фон Бизмарк

Дубоко потиштени седели су увече истога дана Бизмарк, Рон и Молтке у Берлину за вечером. … Изненада дође из Емса телеграм, … Садржао је описивање догађаја на шеталишту; … Последња реченица гласила је: »Њ.В. препушта Вашој екселенцији не би ли требало да се нов захтев Бенедетија и одбијање тога захтева одмах саопшти нашем посланику у штампи«. Бизмарк прочита телеграм обојици гостију за столом, његова садржина их по Бизмарковом казивању, толико онерасположи да су презрели јело и пиће. … Телеграм је доказао тројству поновно узмицање краљево, говорили су да се краљ извлачи. Телеграм им је изгледао бојажљив и као да наново показује да краљ није нашао тон, који су ова тројица завереника сматрала потребним; да, то се чак могло назвати изговарање, о одбијању стајало је да је оно дошло само »на послетку с извесном озбиљношћу«, упркос његовом невероватном захтеву није краљ прекинуо везу са Бенедетием, он му је шта више послао у стан ађутанта и саопштио му да је писмо приспело — плашљиво закључно питање као да је доказивало да краљ, више но икада, оклева да пређе на акцију. Не, друштво за столом имало је разлога за нерасположење. Тад поче Бизмарк да студира телеграм, да га испитује, на крају му запе поглед на последњој реченици, у којој је краљ увијено и плашљиво питао, да ли треба да се обавести штампа. Изгледало је да се ту отвара пут. Бизмарк упита још једном Молткеа о стању војске, о перспективама; Молтке одврати да се не сме оклевати, да одгађање не доноси никакве користи, уколико раније, утолико боље.

Бизмарк одговори да ће објављивање новог текста не само због садржине, већ и због начина ширења направити на галског бика утисак црвене мараме: Ударити ми морамо, ако нећемо да на себе узмемо улогу потчињеног без борби…

У присуству својих гостију отпоче Бизмарк да прецртава у телеграму, написа га поново, преиначи га сасвим. Није можда само збио реченице, већ је направио потпуно нов концепт, увредљив, изазован по облику и садржини. Све што је изгледало плашљиво и неодлучно, било је избрисано — ова редакција није ни по тексту ни по суштини сродна са првобитним концептом, она је потпуно нов рад и због тога фалсификат, из питања постаје одговор, из разговора препирка, из учтивог акта одашиљања ађутанта ултиматски корак, из лабилног стања прелом. … На основи Бизмаркове редакције није остајао никакав други излаз осим рата.

Бизмарк прочита свој фалсификат гостима за столом — Молтке примети: »Тако то сасвим друкчије звучи, пре тога звучало је као знак за предају, а сад звучи као фанфара у одговор на изазивање«. Бизмарк одговори да ће објављивање новог текста не само због садржине, већ и због начина ширења направити на галског бика утисак црвене мараме: »Ударити ми морамо, ако нећемо да на себе узмемо улогу потчињеног без борби. Али ипак успех зависи битно од утисака код нас и других, које буде изазвало порекло рата; важно је, да ми будемо нападнути, а галска надувеност и раздражљивост учиниће да то постанемо, ако и европској јавности, уколико нам је то могуће без трубе Рајхстага, објавимо да смо се без страха противили јавним претњама Француске«. …

Нико изгледа није приметио, да је Бизмарк све вукао за нос — Наполеон, сасвим очајан, само се клео да он то није хтео. Болесни авантуриста неће да зна да су његови блефови водили ка овом свршетку, да се то кривудање, пуно противречности, морало завршити најзад катастрофом.

Наполеон III

Наполеон III

Депеша је у новој редакцији без Вилхелмовог одобрења објављена у једном ванредном листу у Берлину — у Пруској је ширење фалсификата кроз ванредна издања новина у почетку рата посвећена традиција. Када је одлука о рату пала, Вилхелма нико није питао. … Али неколико сати доцније сазнала се вест о Емској депеши. Били су дубоко поражени и потпуно збуњени, 14. јула увече била је ситуација у Паризу сасвим нејасна. Преко ноћи натера ратна партија цара да се одлучи. Грамонт се понашао како је Бизмарк предвидео; никакав бик не би могао да бешње навали на црвену мараму, Гамбета је грмео против Хоенцолерна, парламенат је беснео од усхићења због вике Грамонта — нико изгледа није приметио, да је Бизмарк све вукао за нос — Наполеон, сасвим очајан, само се клео да он то није хтео. Болесни авантуриста неће да зна да су његови блефови водили ка овом свршетку, да се то кривудање, пуно противречности, морало завршити најзад катастрофом.

Још истога дана стиже Вилхелм у Берлин. У Емсу се с Бенедетијем растао пријатељски, као да се ништа није догодило и као да се ништа неће ни догодити. На станици у Берлину је сасвим запањен због догађаја у француском парламенту. »Та то просто мирише на рат, ту ћемо ми боме морати мобилисати три армије«… Бизмарк мисли да краљ још никако није схватио ситуацију и прочита му још једном реферат о седници парламента. Сад виде краљ јасно и изговори класичне речи: »Ама то је објава рата. Дакле доиста, још једном такав један рат… Па добро, нека буде у име божје«. Овде као и у Паризу, код обојице монарха иста потпуна необавештеност, иста неодлучност, истоветно уверавање да то нису хтели. У рукама неколицине почивала је, без могућности контроле, судбина милиона. Сигурно Вилхелм никада није сазнао колико су га злоупотребили, како га је Бизмарк мало ценио, и никада том ограниченом разуму није синуло кога је изабрао за саветника, коме се он једнога септембарског дана године 1862. предао безусловно, без борбе.

19. јула — толико дана прође још у тескоби, а нико се не усуди да точак заустави — Француска објави рат. Још и ту глупост почини бик у Паризу.

 

Курт Керстен, Бизмарк и његово доба, Београд 1991, стр. 194-197

Advertisements