Ознаке

,

Политичка употреба прошлости: О историјском ревизионизму на постјугословенском простору

 

Politička upotreba prošlostiНАПОМЕНА УРЕДНИКА

Првог и другог децембра 2012. у Новом Саду, у организацији Алтернативне културне организације (АКО), одржан је научни скуп под називом Политичка употреба прошлости: Историјски ревизионизам на постјугословенском простору. Конференција је била посвећена једној од најактуелнијих појава у савременој историографији – историјском ревизионизму. Иако је реч о веома распрострањеном феномену, историјски ревизионизам није био честа тема научних скупова, округлих столова или других форми дискусија и дијалога међу историчарима и другим истраживачима који се овом проблематиком баве. Друштвене и хуманистичке науке, друштвена мисао и уопште све јавне социјалне праксе које реферишу на прошлост добијају, особито у драматичним и преломним историјским тренуцима, посве очекивано, амбивалентну улогу тумача али и средства легитимације новог стања. Поставља се, ипак, логично и комплексно питање: како и зашто се дешава да се та, увек и свуда амбивалентна улога коју однос према прошлости игра у друштву, у појединим манифестацијама доминантно сведе на једну димензију – изразито идеолошко-легитимацијску у односу на, у савремености, доминантну идеологију, чак и по цену занемаривања неких непобитно утврђених научних полазишта и сазнања? На то питање нема једноставног ни јединственог одговора, али се он свакако мора потражити управо кроз истраживања и покушаје шире концептуализације њихових резултата. Зборник који предајемо читалачкој публици је, у том смислу, заједнички напор неколицине аутора да се на то питање понуде одговори, различитог степена општости али, уверени смо, подједнако историографски релевантни, чиме он заправо настоји да делимично испуни једну празнину, како теоријско-методолошку, тако и у домену сасвим конкретних истраживачких питања везаних за различите манифестације историјског ревизионизма.

 

Из предговора: Срђан Милошевић, Историјски ревизионизам и друштвени контекст

Код историјског ревизионизма се ради о једном општем уверењу да је дотадашња парадигма односа према прошлости заправо погрешна и превасходно оптерећена идеологијом, док се позиција нове, ревизионистичке парадигме представља, макар само имплицитно, као истинита и идеолошки сасвим растерећена, штавише искључиво научно утемељена.

Историјски ревизионизам је увек тотализујућа промена ставова о прошлости, тј. промена која тежи да буде масовна, да утиче на друштвену свест. Као тотализујућа парадигма, он се јавља у најразличитијим формама и могућа су његова ближа одређења: академски и публицистички историјски ревизионизам, политички, правни, литерарни, медијски итд. Немогуће је одредити која је од ових појавних форми историјског ревизионизма значајнија, а сама подела је тек условна, будући да се њихово синхроно деловање заправо слива у јединствени феномен који називамо историјским ревизионизмом.

Историјски ревизионизам подразумева неколико метода: отворено фалсификовање, затим релативизацију, као и експлицитну или имплицитну реинтерпретацију прошлости. Осим фалсификовања, које је најочигледнији метод историјског ревизионизма и самим тим најлакше препознатљив, релативизација и реинтерпретација су знатно суптилније методе. Поменуте методе историјског ревизионизма користе се у различитим контекстима, са различитим степеном одговорности, али редовно са снажним друштвеним одјеком и утицајем, будући да око себе шире ауру „дуго скриваних истина“.

 

Преузми публикацију: Политичка употреба прошлости: О историјском ревизионизму на постјугословенском простору

 

Извор: Rosa Luxemburg Stiftung

 

Advertisements