Ознаке

,

Илија Гарашанин (1812-1874) један је од највећих српских државника у XIX веку. Његово најзначајније дело је Начертаније, настало 1844. Начертаније (нацрт) је дело у коме је представљен „програм спољашње и националне политике Србије“.

Илија Гарашанин

Илија Гарашанин

Планови о настанку или обнови српске државности постоје још из времена робовања под Турцима. Уз помоћ пољске емиграције, пре свега њиховог вође Адама Чарторијског, а затим Фрање Заха, српски државник, у то време министар унутрашњих послова Кнежевине Србије, саставио је план о будућој српској држави, познат под именом Начертдније. Мишљења о овом докумету су различита – да је реч о плану великосрпске, српске и југословенске политике, па је у складу са овако изнетим мишљењима хваљен и оспораван. И поред свега, реч је о једном од најзначајнијих докумената из времена развоја нововековне српске државности.

„Србија се мора и у том смотренију у ред осталих европејских држава поставити, створивши један план за своју будућност, или тако рећи да састави себи једну домаћу политику по којем главним начелима треба Србија кроз више времена стално да се влада и све своје послове по њима постојано да управља. Движеније и таласање међу Словенима почело је већ и заиста никад престати неће. Србија мора ово движеније а и ролу или задатак, који ће она у том движенију за извршење имати, врло добро упознати. Ако Србија добро пројесапи шта је она сад, у каквом се положенију налази, и какви њу народи окружавају, то се она мора уверити о томе, да је она још тако мала, да у овом стању остати не сме, и да она само у сојузу са осталим окружавајућим је народима за постићи своју будућност свој задатак имати мора.

Из овог познавања проистиче черта и темељ српске политике, да се она не ограничава на садашње њене границе, но да тежи себи приљубити све народе српске који ју окружавају.

Ако Србија ову политику крјепко не буде следовала и, што је горе, ако је одбаци те не сочини овом задатку добро разчишљен план, то ће она од иностраних бура као мала лађа овамо и онамо бацана бити, док нај- после на какав голем камен не намери, на коме ће се сва раздробити. […]

Турско царство мора се распадати, и то распадање може се само на два начина догодити.

  1. Или ће царство то бити раздељено; или
  2. Биће оно на ново сазидано од својих христијанских житеља. […]

Овај темељ [Српско царство] и ове основе зидања царства србског ваља дакле сад од развалина и насути- на све већма чистити и слободити, на видик изнети, и тако на овако твердом и сталном историческом фундаменту ново зидање опет предузети и наставити. Чрез то ће ово предпријатије у очима свију народа а и самих кабинета, неисказану важност и високу вред- ност задобити; јер ћемо онда ми Срби пред свет изићи као прави наследници великих наших отаца, који ништа ново не чине но своју дедовину понављају. Наша дакле садашњост неће бити без сојуза са прошлошћу, него ће ово чинити једно зависеће, саставно и устројено цело, и зато Србство, његова наро- дност и његов државни живот стоји под заштитом светог права историческог. Нашем тежењу не може се пребацити, да је оно нешто ново неосновано, да је оно револуција и преврат, него сваки мора признати да је оно политички потребно, да је у прастаром времену основано и да корен свој у пређашњем државном животу Срба има, који корен само нове гране тера и на ново процветавати почиње. […]

Држава је природно-нуждно условије историчног бића народа; ван државе човек нема живота нити историје: због тога свако човеческо дејствовање почиње тек с државом. 

Илија Гарашанин

Да би се опредјелити могло шта се учинити може и како се у послу поступити има, мора правитељство знати у каквом се положенију свагдар налазе народи разних провинција Србију окружавајућих. Ово је главно условије тачног опредјеленија средства. За ову цјел треба пре свега оштроумне, од предпоњатија не заузете и правитељству верне људе као испитатеље стања ових народа и земаља послати и ово би морали после свог повратка тачно писмено известије о ствари дати. Нарочито се треба известити о Босни и Херцеговини, Црној Гори и Сјеверној Албанији (прим. прир. – под Северном Албанијом Грашанин подразумева Стару Србију). У исто време нужно је да се тачно познаје и стање Славоније, Хрватске и Далмације а разуме се да у ово спадају народи Срема, Баната и Бачке. […]

У кратко да рекнемо: Србија мора настојавати да од зданија турске државе само камен по камен оцепљује и прима како би од овог доброг материјала на старом добром темељу старог царства србског опет велшл нову србску државу саградити и подигнути могла. – Још сад док је Србија под турском владом, даје се он сазидање приуготовити и преправити, јер се овакви послови не могу у последњем магновенију предузимати и свршити.“ […]

Радош Љушић, Књига о Начертанију, Национални и државни програм Кнежевине Србије (1844), Београд 1993.

 

 

 

 

 

Advertisements