Ознаке

, ,

Римски историчар Гај Светоније Транквил (око 70. до око 140.године) у делу Дванаест римских царева, описао је период римске историје од Цезара до Домицијана (период I века пре нове ере до 96 године нове ере).

Октавијан Август

Октавијан Август

Октавијан Август

„Лепота Рима није одговарала величанству царства. Поплаве и пожари оставили су своје последице. Авгусг је толико улегпшао престоницу да се с разлогом хвалио како је нашао град од опека, а оставио га као град од мермера. Извео је многе јавне радове. Главни су били ови: форум (трг), храм бога Марса (бога рата), храм бога Аполона, на брежуљку Палатину и храм Јупитера Громовника, на брежуљку Капитолију…

Сенат је био постао дружина без вредности, јер је имао више од хиљаду чланова. Неки су били недостојни звања сенатора, бирани после Цезарове смрта за понуђену услугу или за новац. Звали су их паклени сенатори. Август је одржао изборе двапут узастопце и вратио Сенат на стари број. Тим му је вратио и некадашњи сјај. Да би нови сенатори обављали свој посао како треба, сваки од њих је приносио вино и тамњан на жртвеник божанства у чијем се храму одржавало заседање. Сенат је заседавао двапут месечно.

Биста Октавијана Августа

Биста Октавијана Августа

Август је надмашио све своје претходнике бројем, разноврсношћу и свечаношћу представа. Чак је окупљао атлете да се боре ван амфитеатра, на Марсовим пољима, где је подизао дрвена седишта. Приредио је и поморску битку у једном базену, саграђеном у близини реке Тибра. За време тих свечаности разаслао би по Риму стражаре бојећи се да разбојници не искористе прилику и нападну малобројне становнике који би остали код својих кућа.

Увек се ужасавао од речи „господар”, коју је сматрао увредљивом и погрдном. Када је једног дана присуствовао играма, глумац је узвикнуо: „Праведни и добри господару”! Сви су гледаоци пљескали. Али је он руком и погледом зауставио то недолично обожавање, а сутрадан их је врло оштро прекорео у својој „наредби”. Није трпео да му се тим именом обраћају ни деца ни унуци, ни озбиљно ни у шали, па им је забранио такво опхођење.“

 

Гај Калигула

„Како се врло скупо плаћало месо којим су се храниле звери које су се изводиле у арену, цар Калигула им је за храну дао затворене злочинце. Сам је отишао у затворе и, не питајући због чега је ко затворен, све их је осудио да буду храна зверима.

Калигула

Калигула

Најистакнутијим породицама отео је драгоцености њихових предака. Једног кнеза кога је позвао да дође из своје државе убио је само зато што је овај улазећи у амфитеатар у коме је Калигула приређивао игре привукао погледе гледалаца сјајем свог гримизног огртача. Када би сусрео људе чију би лепоту истицала њихова дуга коса, наредио би да им се обрије задњи део главе. Неки Прокул, син римског официра, назван је због своје лепоте и изузетног стаса „љубљеним колосом”. По царевом наређењу, изненада су га за време игара извукли из гледалишта и одвукли у арену. Тамо се најпре борио с једним трачким гладијатором, а затим с једним противником који је био наоружан свим могућим оружјем. Прокул је обојицу победио. Али је Калигула одмах наредио да се он веже и тако води из једног дела града у други. Пратиоци су га, одевеног у дроњке, показивали женама, а затим предали џелату да га погуби.

Сам Калигула био је висок, али врло блед и рђаво грађен. Врат и ноге били су му невероватно танки, очи упале, коса ретка, а остали делови тела рутави. Када би пролазио, био би неопростив грех гледати га одозго или, због његове длакавости, изговорити реч „коза” било којим поводом. Лице му је било страшно и одвратно, а он га је чинио и застрашујућим када би се посматрао у огледалу. Настојао је да му изглед изазове код људи језу. Није био здрав ни телесно ни душевно. Падавичар је био од детињства, а када је одрастао, често му се догађало да се усред посла неочекивано онесвести.

Често се дружио с коњушарима. Често је с њима јео у штали и тамо боравио. Уочи циркуских игара наредио је војницима да одржавају тишину по читавој околини, како ништа не би покварило одмор његовог коња који се звао „брзоноги”. За њега је изградио шталу од мермера, лежај од слонове кости, покривач од гримиза, оглав украшен драгим камењем. Поклонио му је један дворац, робове и намештај како би лица позвана у његово име могла да се приме на највеличанственији начин. Кажу да је хтео да га произведе у римског конзула.“

Advertisements