Ознаке

,

Иво Лола Рибар

Иво Лола Рибар

Судбина народног хероја Иве Лоле Рибара и његове девојке Слободе Трајковић представља једну од најемотивнијих и најтрагичнијих епизода из периода Другог светског рата. Иво Лола писао је својој девојци писмо у случају да погине, а игром судбине писмо је постало смртна пресуда целој њеној породици. Породица Трајковић (отац Светолик, мајка Милена, син Мирослав и ћерке Вера и Слобода) ухапшена је у јануару 1942. када је београдска полиција дошла у посед Лолиног писма. Специјална полиција приморалавала је Слободу да напише Лоли писмо, како би га намамили у Београд и поставили му замку. После тортуре специјалне полиције, одбивши да изда Лолу, пребачена је у фебруару у логор на Бањици. Заједно са осталим члановима своје породице, почетком маја 1942. угушена је у гасној комори.

Након годину дана уписму које је послао оцу Лола каже:

Моја Слобода, онако мала и њежна, пошла је у смрт као на шетњу, с осмјехом, који је увијек био њезин.

Иво Лола је погинуо 27. новембра 1943. када се припремао да полети за Каиро, као шеф војне мисије НОВЈ у штаб савезничке команде за Блиски исток. Непосредно пре полетања, на аеродрому на Гламочком пољу погођен је рафалом из непријатељског авиона.

Иво Лола Рибар и Слобода Трајковић

Иво Лола Рибар и Слобода Трајковић

ПИСМО ИВЕ ЛОЛЕ РИБАРА СЛОБОДИ ТРАЈКОВИЋ

„Најдража, једина моја!

Пишући ово писмо ја се поуздано надам – оптимиста сам, као и увек! – да те оно никада неће стићи већ да ћемо се нас двоје видети и увек остати заједно. Јер, ово писмо је зато и писано.

У овоме тренутку, када полазимо у последњу, одлучну етапу боја од кога зависи, поред свега осталог и наша лична будућност и срећа, – желим да ти кажем неколико простих и једноставних ствари.

У мом животу постоје само две ствари: моја служба нашем светом циљу и моја љубав према теби, најмилија моја. Нашу срећу и живот који смо хтели нисмо, као ни милиони других, могли остварити изоловано, већ само преко наше борбе и наше победе. И зато су те две ствари у суштини, у мени самом, једно.

Знај, душо, да си ти једина коју сам волео и коју волим. Сањао сам и сањам о нашој заједничкој срећи – онаквој какву смо желели, срећи достојној слободних људи. То је једина права срећа, једина коју треба желети.

Ако примиш ово писмо, – ако дакле, ја не доживим тај велики час, немој много туговати, најдража! У свету у коме будеш тада живела, наћи ћеш, увек жив, најбољи део мене самог и сву моју љубав према теби.

За тебе сам сигуран да ће твој пут бити прав и онакав какав мора да буде. На њему, на путу живота, наћи ћеш и освету и срећу.

Много, много те волим, једина моја! И желим да никад не добијеш ово писмо, већ да заједно с тобом дочекамо велики час победе. Желим да те својом љубави учиним онако срећном као што то заслужујеш.

Увек твој

(Лоло)“

Иво Лоло Рибар, Ратна писма, уредио Јозо Петричевић, Загреб-Београд 1978, стр. 34.

 

Advertisements