Ознаке

Кнез Михаило Обреновић

Кнез Михаило Обреновић

Српски кнез, Михаило Обреновић, рођен је шеснаестог септембра 1823. године у Шареном конаку у Крагујевцу, као други син кнеза Милоша и његове супруге, кнегиње Љубице. Основно образовање стицао је углавном уз приватне учитеље који су га подучавали у Крагујевцу, Пожаревцу и Београду, где је повремено боравио. Када је његов отац , кнез Милош, абдицирао (одрицање, напуштање положаја или звања) 1839. године у корист старијег сина Милана, напустио је Србију  и са собом повео Михаила. Његов брат, кнез Милан, умро је после само три недеље владавине. Након тога, Прво намесништво, које су чинили Јеврем Обреновић, Тома Вучић Перишић и Аврам Петронијевић прихватили су Михаила као братовљевог наследника, замоливши султана да му изда „берат“, што је султан и урадио признавши  Михаилу звање главног кнеза. Он је одмах по доласку на власт  показао да има намеру  да настави са апсолутистичком владавином, као и његов отац. То му је створило бројне противнике, који су 1842. године подигли буну на чијем челу се налазио Тома Вучић Перишић. Турска је подржала побуну против кнеза Михаила и његове владе, па је он био приморан да напусти Србију.

Изгнани кнез живео је у Земуну и Банату до смрти мајке, кнегиње Љубице (1843.) и учвршћивања уставобранитељског режима, односно поновног избора Александра Карађорђевића за кнеза. Тада је, уверен да је повратак на престо немогућ, отишао да живи у Беч код оца, где је провео већи део свог емигрантског живота. Много је путовао Европом, стекавши бројна познанства са владарима и  истакнутим личностима из јавног живота.  Та дружења и контакти битно су утицали на употпуњавање његовог образовања, као и на обликовање његових политичких, националних и културних погледа. Кнез Михаило се често виђао и дружио са најумнијим људима тог времена: Вуком Стефановићем Караџићем, Ђуром Даничићеми Бранком Радичевићем. У материјалној помоћи и подршци он је надмашио и свог оца кнеза Милоша. Револуција 1848. године му је пробудила наду да ће можда успети да се домогне престола, па му је пошло за руком да се пробије све до Срема. Кад  је схватио да су наде изгубљене , вратио се у Беч, одакле је  наставио своја путовања по Европи.

Кнез Михаило - рад Анастаса Јовановића

Кнез Михаило – рад Анастаса Јовановића

Иако је све време прогнаничког живота млади кнез  гајио наду да се врати на престо, није га желео по сваку цену. То потврђује и његово писмо упућено саветницима из 1853. године:  „ Нећу ја преко лешева браће своје да се пењем на престо српски, већ кад би то било суђено, рад би био да због доласка мога тамо нико не заплаче, него свако да ми се обрадује “. У Србију се вратио са оцем 1858. године,  вољом Светоандрејске скупштине, која је кнеза Милоша други пут поставила на српски престо. Отац му је поверио војне послове, у којима се кнез Михаило показао као веома  добар сарадник. Он је 1860. године по други пут дошао на престо. Његова стратегија је имала два правца:

  1. борбу против Турака
  2. владавину закона

Период од 1860. до 1868. године представља период Михаилове друге владавине, која  је била веома стабилна. Једна од његових највећих заслуга је та , што му је пошло за руком да 1867. године издејствује  „ферман о градовима “, један од најважнијих државно-правних аката у осамостаљивању Србије од Турске, када су турске војне опсаде напустиле многе тврђаве у Србији.

Кнез Михаило је био врло  романтичне и  осетљиве природе, што се делом приписује  његовом детињству проведеном уз мајку. Тако је осим заслуга записаних у српској историји, остао упамћен и по својим песничким остварењима о несрећној и тајној љубави. познато је његово дело :  „Што се боре мисли моје“. Иако је био веома заљубљен у једну Немицу  племићког порекла, оженио је Јулију Хуњади, из угледне угарске породице Зичи, познатију као кнегињу Јулију.

Споменик кнезу Михаилу у Београду. Рад фиорентинског вајара Енрика Пација.

Споменик кнезу Михаилу у Београду. Рад фиорентинског вајара Енрика Пација.

Кнез Михаило је пао као жртва завере коју су организовали Карађорђевићевци, на челу са Павлом Радовановићем. Завереници су били у вези са босанским  везиром, на основу чега се претпоставља да је Порта дала охрабрење за ликвидацију њеног  најокорелијег противника на Балкану. Он је убијен у београдском парку Кошутњак, 10. јуна 1868. године.

Овај српски владар је често уз самопожртвовање, успевао да подигне  бројне културне установе, као што је Народно позориште,  и да помаже појединце који су доприносили културном развоју Србије. Био је спреман да заложи и своје имање зарад припрема ослободилачког рата против Турске. Захваљујући њему, устројена је и српска војска, која је за време његове владавине почела да добија значај и улогу у политичком животу. Његова највећа жеља била је ослобађање и уједињење српског народа. Он је први српски владар, коме је народ подигао споменик, који и данас краси центар Београда.

 

Приредио: Михајло Станисављевић VII-3

 

 

Advertisements