Ознаке

,

,, И раздобља пропадања и расула имају свето право на наше разумевање ’’

швајцарски културолог Јакоб Буркхардт

Пише : Срђан  Рајковић

 

Манојло II Палеолог

Манојло II Палеолог

Византинци су као наследници Римског царства и старе грчко-римске цивилизације одувек гледали с висине на млађе средњовековне народе, сматрајући их за нижи, необразован и варварски свет, чак и онда када су ови народи, један по један, ушли у сферу хришћанске вере и културе којој је царство с Босфора дало неизбрисив печат. Овакав, надмени став Ромеја, посебно у столећима у којима су уживали углед и положај светске велесиле одражавао се и на сродничке, брачне везе њихових принцеза са иностраним  престолонаследницима или владарима.

Међутим у вековима (XIV и XV) када византијски сјај и достојанство почињу да бледе, горди василевси  Римске Империје врло често из политичке нужде или рачуна били су натерани да спусте свој царски римско-грчки понос и да понеку страну принцезу начине својом женом или да какву своју принцезу, рођену у пурпуру, удају на двор иностраног монарха.

У предходно поменуте оквире дворско – цариградске државне политике почели су, од XI столећа, да се уклапају и Срби са којима је двор на Босфору склопио приличан број политичких бракова, али само у смеру и релацијама женидбе српских владара византијским принцезама, али не и удадбе српских принцеза за ромејске цареве. „Од свих српских принцеза само једна је имала част да се уда за ромејског самодршца и уздигне у достојанство августе. Та једна, била је управо Јелена Драгаш-Дејановић“ пише у монографији „Српскиња византијска царица“ предратни византолог Драгутин Анастасијевић.

Принцеза рода Дејановића

На врхунцу моћи, у првој половини XIV столећа, српски цар Душан освојивши готово целу византијску Европу у царство Срба и Грка уводи компликовани ромејски дворски церемонијал, додељује високе византијске титуле и уопште тежи да као најснажнија владарска личност овог дела Европе у одређеном моменту замени ромејског автократора и тиме постане носилац византијске државне мисли, истичући у писму Млетачкој републици 1345. „да је господар готово целе Романије“!

Јелена Драгаш- Дејановић

Јелена Драгаш- Дејановић

У оваквим околностима почиње успон знамените велмошке породице „брата царства ми севастократора Дејана“, ожењеног рођеном сестром цара Душана, Теодором. Високо дворско достојанство обезбедило је Душановом зету приличну политичку, друштвену и материјалну моћ. Уведен је у ред најзнаменитијих велможа српске царевине господарећи неуобичајено великом облашћу која је обухватала жупе Жеглигово и Прешево. Његов несумњиви углед потврђује и долазак поклисара (изасланика) папе Иноћентија VI , маја 1355. године, када их поглавар римокатоличке цркве „препоручује деспоту Дејану поводом преговора о склапању црквене уније и организовању акције против Турака“ ( Душан Спасић „Даница“ за 2005. годинуДејановићи ). У годинама владавине Душановог наследника Стефана Уроша V, иако је био на врхунцу моћи, деспот Дејан губи битку с поодмаклим годинама, заменивши активан политички живот калуђерским миром своје задужбине, манастира Архиљевице.

Наследили су га малолетни синови Јован и Константин (отац јунакиње ове приче). Њихов успон почиње након трагичне Маричке битке када су не само обновили очевину већ су јој припојили и област деспота Оливера и делове Вукашинове краљевине. Снажним војничким надирањем кроз Балканско полуострво браћа Драгаши ускоро постају турски вазали, али „са широком унутрашњом самоуправом у својој области“. У новој прерасподели снага у овом делу Европе  „бег Костадин – Жеглиговац“ или како се најчешће потписивао, као „господин Константин“, погинуће у Влашкој, код места Ровина.

Удаја за византијског автократора

Минијатура из раног XV века, представља цара Манојла II Палеолога, царицу Јелену и њихове синове Јована, Андроника и Теодора

Минијатура из раног XV века, представља цара Манојла II Палеолога, царицу Јелену и њихове синове Јована, Андроника и Теодора

У историографији се различито пише о години у којој се српска кнегиња Јелена Драгаш удала за ромејског василевса. Позивајући се на саопштења дворског историчара и пријатеља династије Палеолог Франце, Константин Јиричек у „Историји Срба“ закључује да би брак морао бити остварен „бар две-три године пре 1391“. Друга група историчара којој припадају чувени византолог из Минхена Франц Делгер, атински професор историје и на кратко премијер Грчке, Спиридон Ламброс и руски историчар Васиљев, ослањајући се на ученог филозофа платоничара XV века Ђорђа Гемиста Плитона тврде да је брачна веза остварена „наскоро пошто је он (Манојло II) наследио оца, што значи 1391. године“. И најзад, трећа група, али нешто савременијих историчара, држи да је брак остварен између 1391. и 1394. године, у годинама након Серског сабора када је турски султан Бајазит I у овом граду под Родопима  окупио своје хришћанске клетвенике. У складу с тим историчар Душан Спасић текстом у поменутој „Даници“ за 2005. годину изричито тврди „да се Јелена Драгаш удала за Манојла II Палеолога 11. фебруара 1392. године“.

Када се на почетку 1391. године упокојио цар Јован V Палеолог, његов син и савладар Манојло, који је дуго био нежења, што је прилично неуобичајено за ромејске престолонаследнике, у својој четрдесетпрвој години требало је да се ожени и прими круну. Манојло је желео да преко брачне везе с Јеленом, као директним изданком лозе Немањића, створи чвршћи савез са преосталим православним суседима на Балканском полуострву, ради заједничког супротстављања османском освајачу. Због тога су његови изасланици у пролеће дошли у Србију и започели преговоре на двору Константина Драгаша „који је у Цариграду био поштован, како због свог порекла тако и због особина које су га красиле – важио је за човека од речи и био познат по својој неустрашивости“ наводи  Младен Станковић у делу „Последња византијска царица“. Врло брзо уговорено је царево венчање са ћерком моћног српског обласног господара. Када је кнегиња испрошена почеле су припреме за њен одлазак у „царицу градова“ на Босфору.

Ромејска василиса

Јеленина појава у Константиновом граду свуда је изазивала пажњу и будну знатижељу , „јер сви су хтели да виде нову царицу и да јој се поклоне“. Ромејска василиса предано се посветила и другим јавним дужностима као што су обилазак болница, сиротишта и старачких домова који су се налазили у православним манастирима престонице обезбеђујући својим утицајем и положајем материјална средства за њихово одржавање и рад. Посебну пажњу поклањала је добротворним установама давно основаним при манастиру Пантократор, који је био под покровитељством царске породице и где се налазила гробница династије Палеолога. Вредне поклоне побожна царица слала је и светогорским манастирима. Тако се у грчкој лаври Светог Дионисија чува златни крст савршене уметничке израде с рељефном представом распећа на предњој страни, а крштења Христосовог на полеђини. Испод распетог Христа, ситним грчким словима, угравиран је натпис: „Поклон Јелене владарке Ромеја, жене цара Манојла Палеолога, ћерке Драгаша кнеза српског“.

Јелена међу Грцима није заборављала ни своје сународнике у Србији. Напротив, одржавала је и даље живе везе с отаџбином. Око 1394. године она се  с мужем Манојлом II заузела код тадашњег васељенског патријарха да благослови брак српског племића и господара Авлоне (Валонe) Мркше Жарковића, иако канонски ова његова веза није била у потпуности исправна. Ипак, била је политички корисна, јер је господар Мркша „бранио тамошње хришћане од неверних Турака, па патријаршија нити испитује нити ништи ту његову женидбу, а он нека молитвама и доброчинствима заслужи од Бога опроштај својој души“ (Драгутин Анастасијевић).

Константин XI Палеолог Драгаш, слика из XIX века

Константин Драгаш, слика из XIX века

Након што је царски дом Палеолога прославио други рођендан престолонаследника Јована, царица се укључила у бремените политичке догађаје свог времена. Морала је да испрати супруга на пут у снегом завејане македонске крајеве. Сулатан Бајазит I је у зиму 1393-1394. године у град Сер (Серез) позвао своје хришћанске вазале – цара Манојла, његовог брата морејског деспота Теодора, синовца Јована VIII и српске обласне господаре Стефана Лазаревића и царичиног оца Константина Драгаша. Пријем је организован у древној ромејској тврђави која се већ десетак година налазила у турским рукама. Силни османски емир задивљен појавом ромејског автократора наводно је рекао: „Ко не би знао да је он цар, одмах би по његовој појави познао да је цар“. Сам Манојло II био је веома интересантна личност и спада сигурно међу образованије и културније владаре тога доба. Био је човек високих интелектуалних и моралних врлина; бавио се теолошким питањима, а написао је и више дела из области беседништва. Пропагирао је хуманизам и штитио хуманисте.

У двору Палеолога царица Јелена прими „гласника који је донео страшну вест из њене домовине: да је у бици између војводе Мирче и Турака 17. маја 1395. године у влашким шумама под кишом стрела пао њен отац Константин заједно с „побратимом“ краљевићем Марком и да сада султан Бајазит немилосрдно заузима земље оба хришћанска владара“ („Последња византијска царица“). У том тренутку царица је приложила знаменитом цариградском манастиру Јована Претече, у кварту Петра, 500 златних перпера „с тим да манастриска братија за тај новац купи у околини Цариграда неко имање од кога ће вући 50 перпера годишњег прихода, па да тај приход троши на сваконедељне литургије и годишњи помен блаженог и великославног господара Србије, господина Константина“ (Драгутин Анастасијевић). Кћерка српског кнеза преузела је на себе и обавезу да доврши изградњу манастира у кањону реке Јарме, који је као ктитор почео да подиже њен отац. Утеху јој је донело то што је неколико месеци након очеве погибије царској кући Палеолога донела на свет трећег сина, коме дадоше име Теодор. Јеленину породичну трагедију кроз коју се назире сутон остатка Ромејског царства, употпунило је неколико суморних момената: године 1425, ушавши у 78. животну доб, умире цар Манојло II. Два дана пред смрт закалуђерио се под именом Матеј. Након мужевљеве смрти Јелена „дочека још чемерније дане“ гледавши беспоштедну борбу синова Јована VIII, Теодора, Томе и Андроника, око власти.

Последње дипломатско ангажовање беше у сфери духовности, али тесно повезаној с приликама у цариградском окружењу прве половине XV столећа. Наиме, тражећи ослонца на Западу, василевс Јован VIII је у пратњи цариградског патријарха, православних владика, брата и деспота Димитрија с многим великашима, 1439. године отпловио у Италију, на црквени сабор. Скуп католичко – православних великодостојника, који је почео у Ферари, а завршио се у Фиренци потписивањем црквене уније, био је, по мишљењу владајућих дворских кругова, надајућа сламка спаса смртно роптајућег Византијског царства. Ипак, овакав потез изазвао је прилично јаку опозицију у самој престоници, којој је „на челу“ била и мајка – царица. Јован VIII био је означен за главног кривца и издајника православља, јер су „Византинци више мрзели папско црквено, него ли турско политичко господарство“, па му је чак и царски престо био угрожен. „Као строга православка Јелена је и сама осуђивала унију Јованову онако исто као и цео грчки народ, па и српски свет, заједно с деспотом Ђурђем Бранковићем„. Након цареве смрти она му чак за извесно време забрани помен међу православнима. Касније, када је и царица схватила сву тежину политичких прилика, повлачи ту забрану, па „се и сама окренула против бораца за православље, у нади да ће се Византија помоћу папства, можда ипак, спасити од Турака“ – пише знаменити византолог Драгутин Анастасијевић.

Царици „би уштеђено да доживи и види Мехмедово освајање Цариграда“. Историчар Франце бележи да је Јелена умрла 23. марта 1450. године као монахиња Ипомона. У колективној свести Ромеја појавиће се још једном: у мајским данима турског војничког притиска на престоницу 1453. године, када су се браниоци Цариграда „сетили давнашњих пророчанстава о првом и последњем цару са именом Константин – Константин I и Константин XI и њиховим мајкама истог имена (Света Јелена и Јелена Драгаш). Пророчанства су изазвала не само мучну нелагоду, него су се показала и као тачна“ пише савремени српски византолог Радивој Радић  у делу „Византија – пурпур и пергамент“.

Литература :
  1. Драгутин Анастасијевић -,, Српскиња византијска царица ’’ – Београд ; 2004. године ; репринт расправе ,, Једна византијска царица Српскиња ’’  из часописа ,, Братство ’’ ; свеска XXX, за 1939. годину
  2. Душан Спасић  – ,, Дејановићи ’’ –  ,, Даница ’’  за 2005. годину
  3. Младен Станковић – ,, Последња византијска царица ’’ – Београд ; 2012. године
  4. Радивој Радић – ,,Византија – пурпур и пергамент’’-  Београд 2006. године
  5. Радивој Радић – ,, Из Цариграда у српске земље ’’ – студије из византијске и српске историје –  Београд 2003. године
  6. Георгије Острогорски – ,, Историја Византије ’’ – Београд ; 1998. године
  7. Владимир Ћорвић – ,, Историја Срба ’’ – Београд ; Ниш; 2004. године

 

 

Advertisements