Пише : Срђан  Рајковић

Исцрпљујући ратови с Турским и Француским (Наполеоновим) царством крајем 18. и почетком 19. века ослабили су војну и економску снагу Аустрије те је држава била принуђена да уведе нове порезе и намете на феудалце и спахије, власнике индустријских средстава за производњу. Да би себи олакшали овај нови терет, феудалци су његов већи део пребацили на сељаштво, увели нове таксе на сеоске приходе и премеравањем слободног земљишта, пашњака и утрина проширили своје земљишне поседе и тако свели власништво сељака на мала имања оптерећена повећаним новчаним и натуралним дажбинама. Притиснути оваквим неподношљивим стањем, а имајући за пример суседну, устаничку Србију, у којој су сељаци под Карађорђем збацили турски јарам и ослободили се угњетавања, сремски сељаци су поверовали да је дошло време да се и они збаце окове феудалног јарма, ропства и спахијског експлоатисања. Одлучили су да устану на оружје, па ако буна успе присаједине Срем устаничкој Србији.

Вогањ као Орашац

Манастир Раваница у Врднику

Манастир Раваница у Врднику

Док су се у селу Вогњу, у близини Руме, вршиле припреме за устанак, у селу Јаску боравио је Теодор Аврамовић, звани Тицан, који се као аустријски војник борио против Француза и тиме имао прилику да упозна напредне идеје које су Наполеонови војници проносили Европом. Кад је пао у француско заробљеништво ослободио га је Наполеонов маршал Мармон узевши му часну реч да се убудуће неће борити против Француза. У Јаску је добио позив од Теодора Врбовца да дође у Вогањ ради договора о устанку.

Окружен сиромашним сељацима, беземљашима и незадовољницима, говорећи да ће бити други Бонапарта, Тицан је отишао у Вогањ где су већ били окупљени: Пантелија Остојић, Јован Анђелић, Димитрије Димић, Стеван Малешевић, Мата Одоровић и Лазар Јовановић из Руме. Као дугогодишњем и искусном ратнику Тицану је поверено вођство буне, да буде „кнез целе армије“, а истовремено је одлучено да се прикупљено оружје чува у Врбовчевој кући у Вогњу. У последњој декади марта састављен је и један проглас, „курент“ на народ потврђен печатом вогањске општине. Побуњеници, наоружани сваковрсним оружјем, скупили су се 24. марта и с Тицаном изговорили заклетву:

Заклињем се живим Богом и светом Тројицом да ћемо под овим крсташем барјаком гинути и мрети и да га нећемо оставити све дотле док не оборимо спахијску силу и док јадни народ не избавимо од спахијске напасти. Амин.

Окупљени у Вогњу усвојили су програм устанка који је наглашавао српски карактер и требао да води ка обнови Српског  царства, а у том смислу „једно јако средство агитације била је  слика цара Душана, која је растутрана у народ, и која је имала да подсети на стару славу и на заједничку прошлост и везе“  како су утврдили неки аустријски извештаји. Најважније одредбе устаничког програма биле су:

  1. Сједињење Срема са Србијом
  2. Укидање феудалних односа, обрачун са спахијама и укључење Срема у Војну границу
  3. Спречавање спахијске самовоље и поштовање урбара

Буна је убухватила 45 сремских села са око 15.000 сељака. У Вогњу је још договорено да се сазове и одржи збор устаника на коме би се израдио борбени план. Међутим, власти су сазнале шта се припрема и у Вогањ послале војне патроле које су се судариле са устаницима те заказани збор није ни одржан. Не чекајући да се сви устаници прикупе најватренији су 4. априла 1807. са развијеним заставама кренули на Фрушку гору. Успут се устаничка војска умножила прикључењем многих сељака из фрушкогорских села и манастирских прњавора. Стигавши у село Врдник устаници су по свим ратним правилима, у непосредној близини манастира, направили војнички логор. Да би се одржала вера и морал устаника у братску помоћ из Србије, учитељ Андрија Поповић написао је и упутио војводи Луки Лазаревићу једно писмо следеће садржине: „Господине, ми смо овде како год ви у Турској устали, сви ђипили за закон и керст и скупили се код Раванице до 6 или 7 хиљада. Овде имаде доста војске наше и веће иду исприка Дунава што су се подигли до 10 хиљада људи. Молимо вас пошаљите нам 50 или стотину од ваших коњаника, они који су под током одивени и добри хаљина и добро оружје имаду, да би се царска војска уплашила од њих“. На ове молбе, или захтеве устаника, војвода Лука није могао одговорити без пристанка Карађорђевог који пак, са своје стране није желео да поремети добре односе с Аустријом, те није одобрио слање војничке помоћи устаницима у Срему.

Митрополит против буне

Митрополит Стефан Стратимировић (1790-1836) слика Павела Ђурковића из 1812.

Митрополит Стефан Стратимировић (1790-1836) слика Павела Ђурковића из 1812.

Видећи да се буна све више шири спахије и цивилне власти Подунавске монархије обратиле су се архипастиру Срба пречана Стефану Стратимировићу, да својим владичанским угледом утиче на устанике у циљу смиривања буне. Сматрајући да није време за устанак и да би потврдио своју лојалност Бечу митрополит карловачки возећи се парадним кочијама са запрегом од шест белаца сребром окованих амова, лично се упутио у Врдник стигавши на одредиште 8. априла 1807. године. На улазу у село, грубо заустављен од страже, а ненавикнут на овакав дочек архипастир српски морао је да слуша примедбе своје незадовољне пастве: „На теби је свила и кадифа, а ми смо голи и боси, па ти нећеш да кажеш цару наш терет и нашу беду“. Допраћен до манастирске порте и сишавши с каруца митрополита Стратимировића оштро је напао Теодор Аврамовић поричући му свако право да као феудалац говори у име сељака и као заробљеника задржао га у манстирском конаку. С групом одабраних присталица у узалудном ишчекивању војничке помоћи из Србије, а да би спречио растурање устаника из врдничког логора, Теодор Аврамовић Тицан се, преко села Лежимира и Дивоша, упутио према Илоку с циљем да прошири буну и на западни Срем. У атару села Бингуле наишао је на заседу једног царског војног одреда под командом поручника Раковског. У крвавом судару погинуло је 12 сељака, док су се остали, с Тицаном, повукли у оближњу шуму.

Слом буне

Након овог пораза настала је међу устаницима сремских села велика пометња. Новонасталу ситуацију веома вешто је искористио митрополит Стратимировић. Боравећи у манстиру као заробљеник владика је ипак успео да у додиру са појединим побуњеничким вођама оствари свој циљ. Прво их је разуверио у помоћ устаничке Србије, а онда запретио царском војском која је већ опкољавала Фрушку гору. Обећањима да ће се заузети за општу амнестију и долазак царско – краљевске комисије која би испитала народне тегобе, обуставила кулук за време пољских радова и вратила сељацима земљиште одузето регулацијом умеренија група побуњеника задовољила се тим обећањима, а када их је жупанија потврдила, сељаци побуњеници из врдничког логора почели су да се разилазе својим кућама.

Услед ратова с Наполеоновом „Гранде арме“ и устанка у Србији аустријске власти биле су приморане да блаже поступају са сремским устаницима. У том смислу спречена је спахијска самовоља и зајамчено поштовање урбара. Гушење буне нагнало је мањи број незадовољних сремских сељака да пребегну у Србију. Теодор Аврамовић – Тицан ухваћен је при таквом једном покушају да се пребаци преко Саве. Окован, спроведен је у Ириг и бачен у тамницу. Из заточеништва је ускоро успео да побегне, али је при новом покушају пребацивања преко Саве ухваћен у једном пограничном селу. Митрополит Стратимировић приказао га је властима као најнепомирљивијег међу устаницима те је једини био изузет од амнестије. Крајем 1809. године над вођом сремске буне извршена је сурова казна: после мучења на точку тело му је инквизиторски расчеречено.

Бечки двор одликовао је карловачког митрополита, за учешће у смиривању буне, Великим Леополдовим крстом. Све до 30-их година 19. века  било је на снази владикино проклетство ,,бачено на Врдничане који су га 8. априла у логор „примили с упреним пушкама“ – забележила је у свом дневнику Милица Стојадиновић Српкиња.

Advertisements