Ознаке

, , ,

У нацизму имамо феномен који изгледа да се једва може подврћи рационалној анализи. Под вођом који је апокалиптичким тоном говорио о светској моћи или унистењу и под режимом заснованом на једној потпуно одвратној идеологији расне мржње, једна од најкултурнијих и економски најнапреднијих земаља Европе се спремала за рат, покренула је ратни пожар који је убио око 50 милиона људи, који је направио многа зверства – која су кулминирала у механизованом масовном убијању милиона Јевреја – што по свом карактеру и сразмерама као да пркоси машти. Суочена са Аушвицом, историчарева моћ тумачења заиста изгледа слабашна.

Jан Кершоу

Умрети за отаџбину – за Идеју… Не, то је уобичајени изговор. Чак и на фронту убијање је права ствар… Умирање је ништа, то је непостојање. Нико не може да замисли властиту смрт. Убијање је права ствар. То је она граница која мора да се пређе. Да, то је конкретан чин твоје воље. Јер ти чиниш да твоја воља живи у вољи другог човека.

Из писма младог добровољца Фашистичке Социјалистичке Републике

(1943-1945) (Павоне, 1991, стр. 431)

Хитлерова посета Италији, 1938.

Хитлерова посета Италији, 1938.

Без Хитлеровог трујумфа у Немачкој почетком 1933. године, фашизам не би постао општи покрет.

… / Без Хитлеровог трујумфа у Немачкој почетком 1933. године, фашизам не би постао општи покрет. У ствари, сви фашистички покрети изван Италије који су ишта значили били су основани после Хитлеровог доласка на власт, посебно мађарски Стреласти крстови који су задобили 25 одсто гласова на првим тајним изборима икада одржаним у Мађарској (1939), и румунска Гвоздена гарда, која је уживала још већу стварну подршку. Заиста чак ни они покрети који су били буквално потпуно финансирани од Мусолинија, као хрватски терористи усташе Анте Павелића, нису много добијали на снази, нити су постајали идеолошки фашизирани све до тридесетих година, када је део њих такође покушао да нађе инспирацију и финансијску подршку у Немачкој. Штавише, без Хитлеровог тријумфа у Немачкој, сама идеја фашизма као једног универзалног покрета, неке врсте десничарског еквивалента међународном комунизму, са Берлином као својом Москвом, не би се развила. Ова идеја није произвела озбиљан покрет, већ само идеолошки мотивисане колаборанте у окупираној Европи за време Другог светског рата. То је била она тачка од које су, посебно у Француској, ултрадесничари, колико год били жестоко реакционарни, одбијали да га следе: они су били националисти, или нису били ништа. Неки су се чак придружили Покрету отпора. Осим тога, без међународног положаја Немачке, као једне очигледно успешне и растуће светске силе, фашизам не био имао озбиљног утицаја изван Европе, нити би се заиста нефашистички ауторитарни владари гњавили да се преруше као фашистички симпатизери, као када је 1940. године Салазар у Португалији тврдио да су он и Хитлер „повезани истом идеологијом“.

/ … /

Главна разлика између фашизма и нефашистичке Деснице била је та да је фашизам егзистирао путем мобилизације маса одоздо.

Главна разлика између фашизма и нефашистичке Деснице била је та да је фашизам егзистирао путем мобилизације маса одоздо. Он је у суштини припадао епохи демократске и популистичке политике коју су традиционални реакционари осуђивали, а коју су прваци „органске државе“ покушавали да заобиђу. Фашизам се дичио мобилизацијом маса, а симболички је ту мобилизадју задржао у форми уличног театра – нирмбершких митинга, маса на Пјаца Венеција које се диве Мусолинијевом гестикулирању на његовом балкону – чак и када је дошао на власт; исто као што су чинили и комунистички покрети. Фашисти су били револуционари контрареволуције: по својој реторици, по својој привлачности за оне што су себе сматрали жртвама друштва, по позивању на тотални друштвени преображај, чак и по њиховој свесној адаптацији симбола и имена социјалних револуционара, што је тако очито код Хитлерове „Националне социјалистичке радничке партије“, са њеном (модификованом) црвеном заставом и када је Хитлер одмах успоставио црвени Први мај као званични празник 1933. године. Слично томе, иако се фашизам такође специјализовао у реторици повратка у традиционалну прошлост и иако је добио велику подршку од оних класа у народу које би стварно волеле да избришу протекло столеће, да су то могле, он није био традиционалистички покрет у правом смислу те речи, као рецимо, карлисти из Наваре, који су чинили један од главних Франкових ослонаца у грађанском рату, или Гандијеве кампање за повратак на ручни разбој и сеоске идеале. Фашизам је наглашавао многе традиционалне вредности, што је сасвим друга ствар. Фашисти су осуђивали либералну еманципацију – жене би требало да остану кући и да рађају што више деце – и сумњали су у нагризајући утицај модерне културе, а посебно модерне уметности, коју су немачки националсоцијалисти описивали као дегенерисану и као „културни бољшевизам“. Ипак централни фашистички покрети – Италијани и Немци – се нису обрачали оним историјским чуварима конзервативног поретка, Цркви и Краљу, већ су насупрот томе тежили да их истисну једним потпуно нетрадиционалним принципом вођства отелотвореном у људима без високог порекла којима је легитимитет давала подршка маса, и световним идеологијама, а понекад и култовима.

Мобилизација маса - Нирнбершки митинг 1938.

Мобилизација маса – Нирнбершки митинг 1938.

Прошлост на коју су се фашисти позивали била је вештачка творевина. Њихове традиције су биле измишљене.

Прошлост на коју су се фашисти позивали била је вештачка творевина. Њихове традиције су биле измишљене. / … / Она раса која је преко Хитлера била предодређена да господари светом, чак није имала ни име све до 1898. године када је један антрополог сковао термин „нордијски“. Непријатељски настројен какав је у принципу био према наслеђу осамнаестовековног Просветитељства и Француске револуције, фашизам није формално могао да верује у модерност и прогрес, али није имао потешкоћа у комбиновању скупа лудачких веровања са технолошком модерношћу у практичним стварима, осим тамо где је на идеолошкој основи осакаћивао базично научно истраживање. Фашизам је био тријумфално антилибералан. Он је такође пружао доказ да људи могу без тешкоћа да комбинују суманута веровања о свету и сигурно владање модерном високом технологијом. Позни двадесети век, са својим фундаменталистичким сектама које рукују оруђима као што су телевизија и компјутерско прикупљање новца начинио нас је упућенијим у овај феномен.

Ипак, комбинација конзервативних вредности, техника масовне демократије и једне иновативне идеологије ирационалног дивљаштва, у суштини усредсређена око национализма, мора бити објашњена. Такви нетрадиционалистички покрети радикалне деснице појавили су се крајем деветнаестог века у неколико европских земаља као реакција и против либерализма (тј. против убрзаног преображаја света путем капитализма) и против растућих социјалистичких покрета радничке класе, а у ширем смислу против плиме странаца која се прелила преко света у највећој масовној емиграцији у дотадашној историји. Људи и жене су се селили не само преко океана и међународних граница већ и из села у град; из једне области исте државе у другу – укратко, из „дома“ у земљу туђина и, када се окрене друга страна медаље, као странци у туђи дом. / … /  Антиципирајући позни двадесети, позни деветнаести век је прокрчио путеве масовној ксенофобији, за коју је расизам – заштита чистог домаћег соја од загађивања, па чак и потапања од стране освајачких подљудских хорди – постао уобичајен израз. / …/

Нерасположење према Јеврејима је заиста прожимало западни свет, а њихов положај у деветнаестовековном друштву је био двосмислен.

Вечни Јеврејин, антисемитски документарни филм из 1940.

Вечни Јеврејин, антисемитски документарни филм из 1940.

Везивно ткиво ових покрета била је озлојеђеност малих људи у друштву које их је кршило између чекића великог бизниса на једној и наковња све јачег масовног радничког покрета на другој страни. Или које их је, у најмању руку, лишило угледног положаја који су заузимали у друштвеном поретку, за који су веровали да им следује, или социјалног статуса у једном динамичном друштву за којим су, по свом осећању, с правом тежили. Ова осећања нашла су свој карактеристичан израз у антисемитизму, који је у неколико земаља током последње четвртине деветнаестог века почео да развија посебне политичке покрете засноване на непријатељству према Јеврејима. Јевреји су били скоро свугде присутни, и лако су могли да симболизују оно што је било најмрскије у неправедном свету, посебно због своје оданости идејама Просветитељства и Француске револуције, која их је еманциповала, и тиме их начинила тако упадљивим. Они су могли да послуже као симболи омрзнутог капиталисте/финансијера; револуционарног агитатора; нагризајућег утицаја „интелектуалаца без корена“ и нових масовних медија; и тржишног такмичења – које како може бити другачије него „непоштено“? – што им је дало непропорционалан удео у одређеним професијама које захтевају образовање; и симбол странаца и уљеза као таквих. Да и не помињемо схватање прихваћено међу старомодним хришћанима да су они убили Исуса Христа.

Нерасположење према Јеврејима је заиста прожимало западни свет, а њихов положај у деветнаестовековном друштву је био двосмислен. / … / Онај сељачки антисемитизам средње и источне Европе где је из практичних разлога Јеврејин био тачка контакта између живота сељана и спољашње економије од које је тај живот зависио, извесно је био постојанији и експлозивнији, а све је више постајао такав како су мађарска, румунска и словенска рурална друштва све више бивала потрешена у за њих непојмљивим земљотресима модерног света. Међу таквима се још могло веровати у мрачне народне бајке о томе како Јевреји жртвују хришћанску децу, а моменти социјалне експлозије би доводили до погрома које су реакционари у Руском царству охрабривали, нарочито након што су социјални револуционари убили цара Александра II 1881. године. Одавде пут води право од народског антисемитизма до истребљења Јевреја током Другог светског рата. Извесно је да је народски антисемитизам представљао темељ источноевропским фашистичким покретима док су задобијали масовну базу – посебно онаквим какви су били румунска Гвоздена гарда и мађарски Стреласти крстови. У сваком случају, на бившим територијама Хабзбурга и Романова је ова веза била много јаснија него у немачком Рајху, где је народски и провинцијски антисемитизам, иако снажан и дубоко укорењен, такође био и мање агресиван: могло би се чак рећи, да је био толерантнији. / … /

Успон радикалне деснице после Првог светског рата је несумњиво био одговор на опасност, која је била заиста реална, уопште узев од социјалне револуције и радничке класе, а посебно од Октобарске револуције и лењинизма.

Успон радикалне деснице после Првог светског рата је несумњиво био одговор на опасност, која је била заиста реална, уопште узев од социјалне револуције и радничке класе, а посебно од Октобарске револуције и лењинизма. Без ових фактора, не би било фашизма, јер и поред тога што су демагошки ултрадесничари били политички гласни и агресивни у великом броју европских земаља од краја деветнаестог века, они су пре 1914. године скоро без изузетка држани под контролом. У тој мери су вероватно у праву браниоци фашизма који држе да је Лењин изазвао Мусолинија и Хитлера. Међутим, потпуно је нелегитимно правдати фасистичко варварство тврдећи да је оно било надахнуто од наводних варварстава руске револуције и да их је опонашало, као што су неки немачки историчари били близу да учине осамдесетих година.

Ипак се теза која тврди да је десничарска реакција у суштини била одговор на револуционарну левицу, мора узети уз две важне ограде. Прво, она потцењује утицај Првог светског рата на један важан слој, потекао углавном из средње и ниже средње класе, националистички настројених војника или младих људи који су после 1918. године, били озлојеђени што су пропустили своју шансу за херојска дела. Такозвани „војник са прве линије фронта“ (Фронтсолдат) одиграће најважнију улогу у митологији радикалних десничарских покрета – Хитлер је сам био један од њих – и обезбедиће конкретан људски материјал за прве ултранационалистичке наоружане групе, какве су биле групе официра који су убили вође немачких комуниста Карла Либкнехта и Розу Луксембург почетком 1919. године, италијански скуадристи и немачки фреикорпс. Педесет и седам одсто раних италијанских фашиста су били бивши војници. Као што смо видели, Први светски рат је био машина за брутализовање света, а ови људи су уживали у ослобађању своје латентне бруталности.

Снажни ангажман левице, од либерала на даље, у антиратним и антимилитаристичким покретима, огромна одвратност народа према масовном убијању Првог светског рата, довела је многе до тога да потцене појаву једне релативно мале, али несумњиво бројне мањине, за коју ратовање, чак и у условима 1914-1918. године представља централно и инспиративно искуство, за које су униформа и дисциплина, жртвовање – себе и других – крв, оружје и моћ били оно што мучки живот чини вредним живљења. Они нису написали много књига о рату, мада су (посебно у Немачкој) један или двојица од њих и то урадили. Ови Рамбои свога времена били су природни регрути за радикалну десницу.

Друга ограда је та да десничарска реакција није била одговор на бољшевизам као такав, већ на све покрете, а нарочито на покрете организоване радничке класе, који су претили постојећем друштвеном поретку или који су се могли оптуживати за слом тог поретка. Лењин је пре био симбол те претње него стварна чињеница, претње која је, за већину политичара била представљена не толико у социјалистичким радничким партијама, чији су вођи били довољно умерени, већ у порасту снаге, самопоуздања и радикализма радничке класе, који је дао старим социјалистичким партијама нову политичку снагу, и у ствари тако од њих направио неопходан инвентар либералних држава. Није случајност то што је у непосредним послератним годинама скоро свугде у Европи удовољено централном захтеву социјалистичких агитатора од 1889. године: тај захтев је био осмочасовни радни дан.

Имплицитна претња у успону снаге радништва је било оно што је конзервативцима ледило крв у жилама, пре него ли пуки преображај синдикалних вођа и опозиционих оратора у владине министре, мада је и он био довољно горак. Они су по дефиницији припадали ,,левици“. У једном времену социјалног преокрета, није било јасне границе која их је раздвајала од бољшевика. Заиста, многе међу социјалистичким партијама би се радосно придружиле комунистима у годинама непосредно после рата, да комунисти нису одбили да се са њима удруже. Човек кога је Мусолини усмртио после свог „марша на Рим“ није био руководилац комунистичке партије, већ социјалист Матеоти. Можда је традиционална десница видела безбожну Русију као отелотворење свега оног што је било зло на свету, али устанак генерала 1936. године није био усмерен против комуниста као таквих, ако ни због чега другог зато јер су они били најмањи део Народног фронта. Устанак је био усмерен против народног уздизања које је до грађанског рата, фаворизовало социјалисте и анархисте. Једна накнадна рационализација прави од Лењина и Стаљина изговор за фашизам.

Па ипак, оно што мора да се објасни је разлог због кога је десничарска реакција после Првог светског рата баш у форми фашизма задобила своје пресудне победе. Јер екстремистички ултрадесничарски покрети су постојали пре 1914. године – хистерично националистички и ксенофобични, идеализовали су рат и насиље, били су нетрпељиви и склони оружаној принуди, страствено антилиберални, антидемократски, антипролетерски, антисоцијалистички, антирационалистички, сањали су о крви и тлу и повратку на оне вредности које је модерност пореметила. Имали су неки политички утицај унутар политичке деснице и у неким интелектуалним круговима, али нигде нису доминирали и имали контролу.

/ … /

У обема земљама фашизам је дошао на власт уз прећутни пристанак, и у ствари (као у Италији) на иницијативу старог режима, што значи, на „уставан“ начин.

Оптимални услови за тријумф ове лудачке ултрадеснице могли су се наћи у једној старој држави, и њеном управном механизму који више није могао да функционише; са масом разочараних, дезоријентисаних и незадовољних грађана који више нису знали коме да буду лојални; где су снажни социјалистички покрети претили или је изгледало као да прете социјалном револуцијом, али где нису били у стварној могућности да је изведу; и где се национално незадовољство окренуло против мировних уговора 1918-1920. године. То су били услови у којима су беспомоћне старе елите биле у искушењу да прибегну употреби ултрарадикала, као што су италијански либерали урадили са Мусолинијевим фашистима 1920-1922. године и као што су немачки конзервативци урадили са Хитлеровим национал- социјалистима 1932-1933. године. Исто тако, ови услови су претворили покрете ултрадеснице у снажно организоване и понекад униформисане парамилитарне снаге (скуадристи; јуришни одреди) или, као у Немачкој током Велике рецесије, у масовне гласачке армије. Међутим, ни у једној од две фашистичке земље, фашизам није „освојио власт“, мада су и у Италији и у Немачкој у говорима стално истицани „освајање улица“ и „марш на Рим“. У обема земљама фашизам је дошао на власт уз прећутни пристанак, и у ствари (као у Италији) на иницијативу старог режима, што значи, на „уставан“ начин.

Марш на Рим, 1922. Бенито Мусолини у средини, окружен "црнокошуљашима".

Марш на Рим, 1922. Бенито Мусолини у средини, окружен „црнокошуљашима“.

Оно што је било ново у фашизму, било је то, да је фашизам када би једном дошао на власт, одбијао да игра старе политичке игре, и где је могао потпуно је преузимао власт. За тотални пренос власти, односно за елиминацију свих супарника, требало је нешто више времена у Италији (1922-1928) него у Немачкој (1933-1934), али, када је то једном постигнуто, више није било унутрашњих политичких граница за оно што је на карактеристичан начин, постало неспутана диктатура врховног популистичког ,,вође“ (Дуче, Фирер).

На овом месту морамо укратко да одбацимо две подједнако неодговарајуће тезе о фашизму, једну која је фашистичка, али коју су преузели и многи либерални историчари, и другу која је драга ортодоксним совјетским марксистима. Није било ни „фашистичке револуције“, нити је фашизам био израз „монополског капитализма“ или крупног капитала.

Фашистички покрети су имали елементе револуционарних покрета, обзиром да су у њима били људи који су желели темељни преображај друштва, често са приметном антикапиталистичком и антиолигархијском цртом. Ипак, коњ револуционарног фашизма није успео ни да крене у трку. Хитлер је брзо елиминисао оне који су озбиљно схватали „социјалистичку“ компоненту у имену Националсоцијалистичке Немачке радничке партије – Што он сигурно није радио. Утопија о повратку на неку врсту средњег века за малог човека, препуног наследних сељака-поседника, занатлија као Ханс Закс и девојака са плавим кикама, није била програм који би се могао реализовати у великим државама двадесетог века (осим у кошмарној верзији Хитлерових планова о расно прочишћеном народу), понајмање у режимима који су, попут италијанског и немачког фашизма, били на свој начин верни модернизацији и технолошком напретку.

Оно што је националсоцијализам извесно постигао, било је радикално чишћење старих империјалних елита и институционалних структура.

Хитлерова омладина

Хитлерова омладина

Оно што је националсоцијализам извесно постигао, било је радикално чишћење старих империјалних елита и институционалних структура. На крају крајева, једина друштвена група која је стварно покренула побуну против Хитлера – а потом била десеткована – била је стара аристократска пруска армија јула 1944. године. Ово уништавање старих елита и старих друштвених оквира, појачано је после Другог светског рата политиком окупаторских армија западних савезника, и коначно је учинило могућим да се Савезна Република Немачка изгради на знатно здравијим основама него Вајмарска република 1918-1933. године, која није била много више од пораженог царства коме је одузет цар. Нацизам је свакако имао, а делимично и остварио, социјални програм за масе: празници, спортови, плански израђена „народна кола“ која је свет упознао после Другог светског рата као Фолцваген – ,,бубу“. Међутим, главно достигнуће нацизма било је то да је ликвидирао Велику рецесију ефективније од иједне друге владе, јер је у антилиберализму нациста позитивна страна била то што они нису а приори били одани веровању у слободно тржиште. Ипак, нацизам је пре повампирио и ревитализовао стари режим, него што је створио један у основи нови и другачији режим. Као и империјалистички и милитаристички Јапан тридесетих година (за који нико не би могао да тврди да је револуционарни систем) нацизам је био нелиберална капиталистичка привреда која је постигла упечатљиву динамизацију свог индустријског система. Економска и остала достигнућа фашистичке Италије била су много мање импресивна, како се показало и у Другом светском рату. Њена ратна економија је била необично слаба. Речи о „фашистичкој револуцији“ су биле фразе, иако нема сумње да су многи обични чланови италијанске фашистичке партије искрено у њих веровали. У Италији је фашистички режим, отвореније радио у интересу старих владајућих класа, где је установљен као одбрана против револуционарних немира после 1918. године, више него у Немачкој, где је створен као реакција на трауме Велике рецесије и на неспособност вајмарског режима да се са њом носи. Италијанском фашизму, који је на неки начин наставио процес италијанског уједињавања из деветнаестог века, могу се приписати у заслугу нека значајна постигнућа. На пример, то је био једини италијански режим који је успесно сузбио сицилијанску Мафију и наполитанску Камору. Па ипак, његов историјски значај се не налази у његовим циљевима и достигнућима, већ у његовој улози глобалног пионира једне нове верзије тријумфалне контрареволуције. Мусолини је надахнуо Хитлера, а Хитлер никад није пропуштао да призна италијанско надахнуће и првенство. С друге стране, италијански фашизам је дуго времена био једна аномалија међу радикалним десничарским покретима, због своје толеранције, па чак и наклоности према авангардном „модернизму“ у уметности, а и у неким другим аспектима – посебно у томе што је код њега постојао, све док 1938. године Мусолини није легао на руду Немцима, потпуни недостатак интересовања за антисемитски расизам.

Ипак се мора рећи да је за пословне кругове фашизам имао неке велике предности у односу на друге режиме.

Сто се тиче ,,монополистичко-капиталистичке“ тезе, ствар са стварно крупним капиталом је у томе што се он може нагодити са било којим режимом који не врси стварну експропријацију, и што сваки режим мора да нађе заједнички језик с њим. Фашизам ништа више није био „израз интереса монополистичког капитала“ него што су то били амерички Њу дил или британске лабуристичке владе, или Вајмарска република. Крупни капитал почетком тридесетих година није нароцито желео Хитлера, и више би волео какав ортодокснији конзервативизам. Све до Велике рецесије он је Хитлеру давао малу подршку, а и онда је та подршка била закаснела и неравномерна. Међутим, када је дошао на власт, капитал је свесрдно сарађивао са њим, до те мере да је користио робовски рад и рад радне снаге из концентрационих логора смрти за своје пословање у току Другог светског рата. Наравно, и ситни и крупни капитал су имали користи од експропријације јеврејске имовине.

Ипак се мора рећи да је за пословне кругове фашизам имао неке велике предности у односу на друге режиме. Прво, он је елиминисао или поразио левичарску социјалну револуцију, и заиста је изгледао као главни бедем против ње. Друго, он је уклонио радничке синдикате и друга ограничења на права управа да руководе својом радном снагом. У ствари, фашистички „принцип вођства“ је био оно што је већина газди и управљача примењивала на своје подређене у сопственом пословању, а фашизам им је дао ауторитативно оправдање. Треће, уништење радничког покрета је допринело томе да се осигура једно за капитал несразмерно повољно решење депресије. / … / Коначно, што је већ примећено, фашизам је био добар у динамизирању и модернизовању индустријских економија – мада у ствари на дугу стазу није био тако добар у иновативном и научнотехнолошком планирању као што су биле западне демократије.

Ерих Хобсбаум, Доба Екстрема, Пад либерализа, Београд 2002, стр. 87-111

Погледај повезане чланке:

14 карактеристика фашизма – Лоренс Брит

Економска криза је мајка фашизма – Луис Брито Гарсија

Умберто Еко – Вечни фашизам

Advertisements